Почетна / Интервју / Др Небојша Живановић: Србија на дијализи

Др Небојша Живановић: Србија на дијализи

Да ли је реално поредити европска и српска искуства на пољу трансплантације?

Разговарала Наташа Јовановић

Један од првих покушаја трансплантације органа на човеку био је педесетих година у Француској и у САД. Ван стручних кругова, мало је познато да је у Србији прва трансплантација бубрега урађена 1973. у Градској болници у Београду, а затим у Клиничком центру Србије и другим специјализованим болницама. Данас се у Србији обави око 100 трансплантација бубрега годишње. Тај број у Француској прелази цифру од 4.000 интервенција. Да ли узрок чињеници да се Србија налази у зачељу Европе по броју урађених трансплантација треба тражити у непостојању свести о значају донирања органа? Чини се да је бојазан веома оправдана, а на то нас упозоравају искуство трговине органима на Косову и Метохији, које је веома живо у свести Срба, те чињеница да нико досад није понудио потпуно објашњење где се чувају донирани органи, коме се донирају и коначно, да ли пристанком на донаторску картицу ми дајемо прећутну сагласност да се наши подаци нађу у некој бриселској бази података, доступној потенцијалним „купцима“. Коначно, да ли би било исправно да прво у апаратима и технологији досегнемо европске стандарде, па тек онда, следствемо томе, и број донатора?
О овим темама разговарали смо са др Небојшом Живановићем, специјалистом опште хирургије, који је самостално финансирао своје стручно усавршавање и боравио од 2009. до 2013. у Универзитетској болници у Паризу „Питје Салпетијер“ на Клиници за урологију, нефрологију и трансплантацију бубрега. Др Живановић је 2013. примљен у чланство Франкофоног удружења за трансплантацију (SFT). Учествовао је у стварању базе података и у припремању више усмених извештаја који су представљени на међународним конгресима. У његовој професионалној карти из Француске стоји 515 хируршких интервенција: трансплантације бубрега (узимање органа од преминулог донора и живог донора) нефректомије, артериовенозне фистуле (приступ за дијализу). Искуство које у трансплантацијама има Француска, напомиње др Живановић, а које је дало сјајне резултате, требало би да постане образац по којем би и Србија, уз све потешкоће са којима се суочава, могла да достигне европске стандарде.
[restrictedarea]

Један сте од ретких доктора у Србији који може да се похвали да поседује и сертификат Франкофоне школе за узимање мултиоргана. Како је изгледала та обука кроз коју сте прошли?
Сертификат Франкофоне школе за узимање мултиоргана стекао сам 2012. године. Тај документ у Француској издаје Агенција за биомедицину и процедура налаже да се ваше име нађе на списку лекара које франкофоне земље шаљу на усавршавање. То подразумева и вишегодишњи рад у тиму за трансплантацију и експлантацију бубрега. Захваљујући проф. Марку Оливијеу Биткеру, начелнику урологије, неурологије и трансплантације на клиници „Питје Салпетријер“, и проф. Беноу Баруу, начелнику трансплантације бубрега на истој клиници, стекао сам драгоцена знања и вештину у трансплантацији бубрега. Овај тим у којем сам радио, а који су чинили два хирурга и два асистента анестезиолога, инструментарка и техничар за анестезију, радио је две до три трансплантације недељно. Тамо сам схватио да трансплантација органа мора да буде тимски рад, са међусобним уважавањем и поштовањем.

Да ли можемо направити неко, па и грубо поређење: како систем трансплантације функционише у Европи, а како код нас?
У овом тренутку није реално поредити европска и искуства из Србије због различитих услова рада, материјалнофинансијских средстава као и нивоа техничке опремљености. Ако бисмо радили груба поређења, у Србији се годишње уради око 100 трансплантација, док рецимо, само у болници „Питје Салпетријер“ у Паризу − између 65 и 80. Тамо постоји одређени перманентни систем који то контролише и организује. Француска, треба знати, није у „Еуротранспланту“, већ има свој систем под називом „Франстрансплант“, којим управља и координира Агенција за биомедицину. Податке о потенцијалном донору болница доставља под шифром Агенцији за биомедицину, а она има целу базу података и прати стање пацијената који чекају трансплантацију, и уједно прикупља податке о болесницима код којих је наступила мождана смрт. Све болнице су умрежене у систем Агенције за биомедицину а да би била финансирана, болница мора у току једне године да минимално обезбеди одређени број бубрега, јетри и ткива. Она болница која испуни овај услов добија финансијску помоћ. Након извршених анализа и испитивања система и органа, стручни колегијум одређује који су органи погодни за експлантацију. По узимању органа, а према подацима које им достављају болнице где су урађене трансплантације, Агенција централизовано евидентира податке о трансплантираним органима: коме су трансплантирани, какви су резултати , каква је успешност интервенције. Реципијенти (примаоци органа) такође подлежу опсежним испитивањима пре интервенције. У Француској се регистар редовно ажурира и сваки потенцијални реципијент је под сталним надзором лекара. Тај надзор не престаје ни после трансплантације јер постоји обавеза да се Агенцији шаљу подаци ради увида у њихово здравствено стање, терапију, функцију трансплантираног органа, пратећи обољења која би се евентуално јавила. Код нас, такође, постоје центри који раде трансплантацију, немамо донорске болнице.
Према законској регулативи код нас, Управа за биомедицину сачињава листу чекања према врсти потребних органа. Истовремено, овлашћена здравствена установа сачињава своју листу чекања по врсти органа потребних за пацијенте који се лече у тој здравственој установи и усклађује је са републичком листом.

Како је Француска решила проблем донирања органа?
У Француској, само онај ко не жели да донира органе мора да попуни образац у којем се изјашњава да одбија давалаштво. Сви остали по аутоматизму су потенцијални донори. Тог тренутка када се неко одлучи да одбије давалаштво, он се истовремено определио и за то да у случају потребе, не може да буде на листи чекања у својству реципијента.
У Француској период чекања на трансплантацију бубрега траје између две и три године, у Србији људи неретко, чекајући донора, на дијализи проведу читаву деценију и више.
Наравно, неопходна су разна стручна предавања, семинари, али и директна комуникација и размена искустава између трансплантираних особа и потенцијалних донора.

Шта сте маркирали као значајно запажање током година рада на париској клиници? Да ли је метод трансплантације исти као у Србији?
Занимљиво је да су Французи уочили да су при самој експлантацији веома битни начин узимања органа, као и употреба посебних раствора за перфузију (тзв. испирање) и чување органа до трансплантације. То је искуство које ја доносим из Француске. Између осталог, код њих се користи машина за перфузију (Life port ORS) предвиђена за чување бубрега донора старијих од 60 година или старијих од 50 година који су имали мождано крварење, хипертензију или нешто слабију бубрежну функцију. Испитивања су показала да је функционисање трансплантираних бубрега који су били на машини значајно дуже од бубрега истих карактеристика који нису перфундовани машином. Нажалост, у Србији нема оваквих машина за перфузију, које су у Европи у употреби више од десет година. У Француској је пракса да, после експлантације, други бубрег увек путује у други град или другу болницу, а ту временску разлику могуће је премостити захваљујући брзом транспорту органа, који организује служба Агенције за биомедицину. Орган се у току транспорта чува у раствору за перфузију, у леду и у специјалном паковању (витал пак). Од експлантације до трансплантације бубрега не сме да прође више од 24 сата.
Верујем да ће садашњи министар здравља својим ентузијазмом и енергијом, са својим сарадницима успети да доведе у ред и да унапреди све сегменте здравствене службе и уздигне их на виши степен уређености и опремљености. На тај начин би се стекли и услови за спровођење савремених метода експлантације и трансплантације органа, усклађени са веома јасним законским нормама, који би били прилагођени стандардима ЕУ.

У ком тренутку трансплантација постаје једина опција и који је пут од дијализе до новог органа?
Обољења која доводе до хроничне бубрежне инсуфицијенције (ХБИ) јесу дијабетес, имуна обољења, стрептококне инфекције, склероза крвних судова бубрега, компликације у трудноћи, лупус, малформације уринарних путева и друга. Бубрежна слабост се лечи хемодијализом, перитонеалном дијализом и трансплантацијом бубрега. Трансплантација се обавља када је то медицински оправдано и чини најповољнији начин лечења пацијената. Бубрежним болесницима који очекују кадаверичну трансплантацију врше се анализе ткива и лимфних жлезда у трбуху, раде се утврђивања HLA подударности (хумани леукоцитни антиген). Затим се после провере општег стања здравља − између осталог је важно да у том тренутку пацијент нема вирусне или бактеријске инфекције у организму − приступа преоперативним припремама изабраног пацијента и трансплантацији бубрега. Веома важан третман након трансплантације је увођење имуносупресивне терапије. То је терапија која утиче на исход и успех трансплантације а чине је лекови који спречавају одбацивање трансплантираног органа. Важна карика у припреми трансплантације је координатор, стручно лице које координира тим за узимање и пресађивање органа, утврђивање подударности и типизацију ткива, он прати поступак у сваком делу посла, остварује сарадњу са Управом за биомедицину и другим овлашћеним здравственим установама у складу са законом.

Недавно је јавност осудила породицу која је послушала мишљење духовника СПЦ и одустала од донирања органа свог ближњег. Објашњење је било да мождана смрт није и коначна смрт. Намеће се питање у ком тренутку медицина констатује смрт?
Медицински, када мождана смрт наступи, онда је то иреверзибилно, неповратно оштећење мозга. Крвни судови мозга постају непроходни, али остали органи јесу функционални и могу се употребити за трансплантацију. Али мождана смрт није исто што и смрт услед престанка рада срца. Коначна смрт наступа престанком рада срца, после чега је могуће такође употребити органе, али они онда нису истог квалитета као након мождане смрти. Отуда се најчешће користе органи оних донора код којих је наступила мождана смрт. Раније неуролози нису прихватали да постоји мождана смрт. Развој трансплантације донео је сазнање да је мождана смрт један од предуслова за трансплантацију.

Да ли то значи да експлантација органа након престанка рада срца не даје очекиване резултате, те се отуда не ради код нас?
Овај тип трансплантација се не ради код нас, али је веома чест у западној Европи, САД и Русији, где су овакве интервенције уобичајене. Код нас је проблем непостојање апарата који се у таквим околностима користи а служи за масирање срчаног мишића, затим непостојање апарата за перфузију бубрега у циљу очувања од пропадања… На Конгресу исхемије и реперфузије трансплантираних органа који се одржао у Поатјеу у Француској 2012. имао сам прилике да се упознам и разменим искуства са стручњацима из ове области који су дошли са свих страна света. Занимљиво да ми је доктор који је предводио тим из Санкт Петерсбурга показао резултате својих 50 трансплантација бубрега урађених после престанка рада срца − након једне године ниједан бубрег није престао да функционише нити је било смртних исхода. Руси су на овом пољу имали одличне резултате.

Трећа категорија донора су живи донори. О чему сведочи чињеница да је њих све мање?
Узимање бубрега за трансплантацију од живих сродних донора пре 20 година у Србији је било веома заступљено. Али не и данас. Некада је овај тип трансплантације био најраспрострањенији, што се може објаснити чињеницом да се у то време мождана смрт тешко дијагностиковала. Друго, неупитно је било да када детету треба бубрег, да ће му донор бити мајка. Чини се да данас постоји врста премишљања, које претходи једној таквој одлуци, и у том смислу може се рећи да је савремено друштво на неки начин постало дехуманизовано. Међутим, ова врста трансплантација и даље постоји, истина, у много мањем броју. Француска се раније није могла похвалити бројем трансплантација од живих донора, да би се у последњих неколико година тај број битно увећао. Реч је углавном о донорима из земаља које су некада биле француске колоније, донорима који имају бројне породице и код којих постоји традиција давања.
У случајевима живих донора, и донорима и реципијентима претходно се раде континуирана испитивања свих система и колико који бубрег обавља функцију, а све зато да се избегне ризик да и донор постане бубрежни болесник. Ако је процена лоша, ризик је већи.
[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Ne radi se o nepostojanju svesti o znacaju doniranja, vec o tome da necu svoje organe da dam i tacka! Imam pedeset godina, neozenjen sam, nikada nisam imao devojku, diskriminisan sam po pitanju svega i svacega tokom zivota, otpusten sam kao visak zbog te vase EU, a sad kad vam treba organ, onda sam dobar?! Kod vas ne postoji svest o znacaju vase nekorektnosti prema meni zbog koje vam ne dam organe!




    0



    0
  2. Treba li da nam bude drago sto je doktor isao kod nasih neprijatelja NATOvaca? Sta, ne gadi mu se na bombardovanje i priznavanje Kosova?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *