Почетна / Економија / Долар непријатељ No 1

Долар непријатељ No 1

Посљедице губљења статуса свјетског новца за долар и Америку биће једнако погубне као што су биле за Велику Британију у времену послије Другог свјетског рата. Прецизније, америчка обавјештајна заједница наговјештава неминовност пада Америке у депресију која ће трајати барем четврт вијека

Пише Момир Булатовић

Прошле године је ФЕД (конзорцијум великих америчких приватних банака под именом – Федералне резерве) обиљежио стогодишњицу постојања. Многи су се угледни економисти понадали да би стоти рођендан ФЕД-а могао бити и посљедњи. Нажалост, није!
Овим се поводом ваља присјетити ријечи Вудроа Вилсона, предсједника САД-а од 1913. до 1921. године, који је морао да озваничи постојање ФЕД-а: „Ја сам најнесретнији човјек. Ја сам нехотично уништио своју земљу. Некад велика индустријска земља је сада контролисана кредитима. Раст нације као и свих наших активности је у рукама неколико људи. Ми смо постали једна од најгорих и најконтролисанијих влада у свијету. Ми више нисмо влада слободног мишљења, увјерења и гласова већине, већ влада мишљења и присиле мале групе доминантних људи.“ Вјероватно није ни слутио колико ће бити у праву.
[restrictedarea]

ШОКАНТНЕ ИСТИНЕ Почетком септембра је објављен шокантан извјештај америчке обавјештајне заједнице. То је заједнички став шеснаест агенција, укључујући ЦИА, ФБИ, Војну и Морнаричку службу… које већ годинама процјењују посљедице пада долара са мјеста свјетске резервне валуте. Овај вишегодишњи обавјештајноистраживачки процес се назива „Пројект пророчанство“ а објелоданио га је Џим Ричардс, сарадник ЦИА и стручњак за економски рат и финансијске пријетње. Ричардс је, иначе, и аутор веома запажене књиге „Смрт новца“, у којој аргументовано доказује тврдњу да је ФЕД већа пријетња по националну безбједност Америке од саме Ал Каиде.
Њихова процјена је да ће посљедице губљења статуса свјетског новца за долар и Америку бити једнако погубне као што су биле за Велику Британију у времену послије Другог свјетског рата. Прецизније, они наговјештавају неминовност пада Америке у депресију која ће трајати барем четврт вијека.
На самом почетку, у очи пада посебан феномен. Наиме, ове службе су задужене да брину о безбједности своје земље, прије свега у односу на спољње опасности, тј. непријатељско понашање других држава или терористичких организација. А, када су дошле до закључка да највећа опасност Америци пријети од њеног највећег добра – долара, просто нису знале шта им ваља чинити. Апсурдно, зар не? Изгледа да је управо долар извршио одлучујући напад на САД.
Како је, уопште, могуће да долар постане највећа пријетња по саму Америку? Америка је штампање своје националне валуте препустила конзорцијуму приватних банкара, а сав новац који јој је потребан за функционисање позајмљује од њих уз камату. Створен је застрашујући систем капиталистичке привреде и државе која, стално и изнова, функционише на дугу према банкарима. Да би ствар била опасна по остали дио планете, Америка је, користећи своју енормну економску и војну моћ, овај систем наметнула огромном броју држава у свијету, будући да је управо на прихватању оваквог система сама могла да санира негативне посљедице све већег унутрашњег дуга.

ЛАКИ НОВАЦ Почетак краја оваквог пута се десио 2008. године са финансијском кризом изазваном у САД-у, везаном уз тржиште финансијских деривата. Федералне резерве (ФЕД) су реаговале политиком „лаког новца“. Није то, дакле, била одлука америчке владе или њеног Министарства финансија. Одлуку је донио конзорцијум највећих приватних банкара, а влада и Конгрес су је тек слијепо и немушто слиједили. „Лаки новац“ је згодан еуфемизам за штампање новца и његову подјелу банкарима уз камату која је близу нулте стопе. Идеја је била, чисто монетаристичка, да ће банке, будући да имају доста новца, одобравати нове кредите домаћинствима и привреди, усљед чега ће се повећати потрошња и производња, одакле ће резултирати привредни раст и излазак из кризе. Већина монетаристичких идеја је погрешна, а ова се показала грандиозно таква.
Подаци које износи заједница обавјештајних служби, дакле јавни и неспорни, показују да је у ту сврху ФЕД креирао 3,1 трилион (хиљада милијарди) долара. Резултат? Јавни (државни) дуг САД-а прелази 17,5 трилиона долара. Дугови парадржавних институција (здравственог система, социјалне сигурности, студентски кредити, осигурање кућа и станова од стране агенција иза којих стоји држава) износе преко 127 трилиона и одавно су се винули у зону вјечне ненаплативости.
Током педесетих и шездесетих година прошлог вијека, један долар новог новца имао је ефекат од 2,41 долара економског раста. Тада је, разумије се, вођена сасвим другачија кредитна и каматна политика. Када је, током стагфлације крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година истог стољећа, примијењен исти лијек, ефекат је био другачији. Један нови долар је допринио расту БДП-а од тек 41 доларски цент. Током ове кризе и сталног упумпавања новца, један нови долар је резултирао само са три цента раста економије. Остатак од 97 одсто одлазио је у шпекулативне намјене, чиме је тзв. „болест финансијализације“ америчке економије доведена до крајности.

ИНДЕКС БИЈЕДЕ Као резултат таквог економског модела, стварна незапосленост у Америци је достигла рекордни ниво и износи 23 одсто. По званичним подацима (који се вјешто и упорно штимују) она је нешто изнад шест одсто. Независни експерти су је процјењивали на дупло већи износ да би, коначно, обавјештајна заједница изнијела управо ову цифру. Људи који немају посао, или основано страхују да би га могли изгубити смањују своју потрошњу. Усљед тога, брзина оптицаја новца, као један од показатеља здравља неке економије, у Америци је на рекордно ниском нивоу, испод величине из времена Велике депресије (1929−1933). Слично је и са показатељем који се назива „Индекс биједе“. Он представља збир стопе незапослености и реалне стопе инфлације у одређеном периоду. У вријеме Велике депресије, која је готово уништила саму Америку, овај индекс је износио 27 поена. Данас је 32,89. Овакво стање може веома брзо да створи прави унутрашњи социјални колапс.
Обавјештајна заједница упозорава да једна шестина становништва (47 милиона људи) прима државну помоћ у храни, будући да није у стању да елементарно прехрани себе и своје породице. Да 53 одсто америчких домаћинстава живи на дуг (годишње троше више него што зарађују). Американци су банкама по основу кредита за куповину кућа и станова дужни невјероватних 13,1 трилион долара. По US Census Bureau, просјечни приход по домаћинству у Америци је 9 одсто нижи данас, него 1999. године.
Америчке корпорације су презадужене, отварају све мање радних мјеста и правдајући се високим трошковима пословања на тлу Америке и њених савезних држава, своје активности селе у иностранство. По изјавама већине њихових директора, домаћи услови пословања су крајње дестимулативни.

ИМАО ПА НЕМАО Због економске кризе (прецизније, због економског модела који је довео до ње) јавне службе су пред физичким колапсом. Велики број градова је банкротирао, или се налази на ивици на којој је присиљен да грађанима ускраћује бројне основне комуналне, социјалне, безбједносне или друге услуге. Исто важи за администрацију савезних држава. Будући да само савезна влада (односно ФЕД) има право да се непосредно и неометано задужује код банака, једино она и има неограничену количину долара на располагању.
ФЕД је објавио да је износ његових капиталних резерви у 2014. години био 56,2 милијарде долара. Импресивна цифра сама за себе. Али, потпуно безначајна када се узме у обзир да овим капиталом ФЕД гарантује за 4,3 трилиона долара које је креирао од 2008. године до данас. На почетку кризе левериџ ФЕД-а је износио 22 напрема 1, да би ове, 2014. он био 77 напрема 1. Левериџ је број којим банка помножи своја средства и прогласи их новцем, тј. кредитом.
Штампање новца у тако огромним количинама мора, ипак, да произведе економске посљедице. Тај новац долази из банкарског система и (као дуг) се враћа у њега. Он не служи за подстицај материјалној производњи и свијету стварних услуга, већ прије свега као средство за финансијске шпекулације. Укупан износ дуга у америчком банкарском систему превазилази 60 трилиона долара. Стопа раста банкарских средстава већ годинама вишеструко надмашује (сиромашне) стопе раста америчке економије, што је резултирало податком да се банкарски систем развијао тридесет пута брже од реалне економије Америке.

ФИНАНСИЈСКИ КАНЦЕР Новац је, дакле, ишао у шпекулативне намјене, а то је резултирало општим растом цијена акција. Такву нелогичност (привреда биљежи све лошије резултате а цијене акција компанија које су презадужене и неефикасне расту) законито производи политика „лаког новца“. О томе убједљиво свједочи показатељ који ставља у однос укупну тржишну вриједност акција и БДП-а државе. Прије спектакуларног слома берзе и Велике депресије, цијена укупних акција је износила 183 одсто ондашњег БДП-а Америке. Ове године она износи 203 одсто. Стога је сасвим реална процјена да су цијене акција на берзама „пренадуване“ за најмање седамдесет одсто и да такво стање нужно води до слома берзе, као и у свим сличним историјским приликама.
Надаље, овако високе цијене акција стварају привид богатства и сигурности. На њиховом основу банке су развиле тржиште финансијских деривата, управо оних софистицираних, а дубоко лажних хартија од вриједности које су довеле до избијања кризе 2008. године. „Лаки новац“ ствара „лажне хартије од вриједности“. Свјетско тржиште финансијским дериватима, упркос свим настојањима и заклињањима да ће бити обуздано, незаустављиво – попут канцера, расте и уништава свјетску економију. Ове године је достигло износ од 710 трилиона долара, што је готово десет пута више од свјетског БДП-а који је био 72,6 трилиона. На основу тога америчка обавјештајна заједница процјењује да ће штета од неизбјежног финансијског слома за САД бити на нивоу од сто трилиона долара.
У свијету реалне економије ствари стоје потпуно обрнуто. Повећана количина новца, иако је у сфери финансијских шпекулација, утиче на осцилације цијена реалних добара.
Већина Американаца (њих деведесет девет одсто) суочена је са неизвјесношћу и сиромаштвом. Над њих се надвила она чувена јеврејска клетва: „Дабогда имао па немао“. Кога ће окривити за такво стање? Своју владу или ће некога из остатка свијета прогласити непријатељем и припремити се за обрачун са њим?

АМЕРИЧКЕ ОБВЕЗНИЦЕ Америчка влада функционише на сталном задуживању. Њене обвезнице се продају сваког мјесеца на свим важнијим берзама. Али, када се узму у обзир све чињенице везане уз величину (и неразумност) америчког јавног дуга, право је чудо што било ко жели и даље да их купује. Посебно ако су у питању банке из Русије и Кине. Оне, суочене са отвореним економским ратом против себе, у ствари, настоје да се ослободе ових хартија од вриједности којих имају у посједу у износу од готово једног трилиона долара. Америка је донијела погрешан закључак – да су се Русија и Кина уротиле у акцији против ње, умјесто да отворено увиди да тренутно нуди папире који су, са тржишног становишта, обично смеће. Наиме, нису Русија и Кина криве што је Америка презадужена и што је дуг толики да неминовно води ка економском колапсу.
Почетком 2014. године дошло је енормног пада тражње за обвезницама америчког Трезора. За то су, разумије се, биле оптужене Русија и Кина и њихова заједничка завјера. А, онда се појавио мистериозни купац и покуповао све непродате обвезнице. Купац је био из Белгије, а износ куповине је био више стотина милијарди долара. Тако значајан износ, који превазилази суфицит државног буџета Белгије, није могао да обезбиједи нико случајан. Можда је неки зубар из Белгије купио америчке обвезнице? Или је, што је много вјероватније, то био сам ФЕД? Иначе, колико год то неком изгледало немогуће, ради се о једноставној операцији. Прогласи се постојање купца и износ „трговине“ се једноставно електронски упише на позитивну страну салда ФЕД-а. Ко може да провјери истинитост ових навода?
Уколико се тако нешто заиста и десило (а сви су наговјештаји да јесте) долар је доспио на странпутицу са које нема повратка у нормалу. У тако нешто, изгледа, вјерују најбогатији Американци. Они своје богатство масовно повлаче из долара, чиме се врши додатни притисак на његову депресијацију.

ЛУТКЕ ВОЛ СТРИТА Финансијализација америчке економије произвела је катастрофалне резултате. Економски раст је заустављен, сиромаштво је достигло неслућене размјере а социјална неједнакост (један одсто богатих и 99 одсто сиромашних) на рекордном је нивоу. Социјална издржљивост ове некад моћне и богате земље доведена је до граница урушавања. Радна снага се не схвата као капитал (што она и јесте у условима капитализма) него као трошак који треба/мора бити смањен у циљу подизања профита. Незапосленост је, стога, на рекордном нивоу у историји државе и износи реалних 23 одсто.
Предсједник Америке, америчка влада, Конгрес и Сенат нису ништа друго до лутке богатих банкара са Вол Стрита. Ово не тврди никаква „теорија завјере“ већ доказује анализа њиховог (не)чињења у односу на узроке настанка економске кризе и поступака према њеним несумњивим виновницима.
Нажалост, ниједна империја на умору није се мирила са нестанком сопствене моћи, па то неће урадити ни САД. Оне већ годинама воде (невидљиви и необјављени) економски и финансијски рат са остатком свијета. Појединачне кризе (Сирија, Украјина, спорна кинеска острва…) само су добродошао повод да се овај рат учини видљивијим или да се додатно оснаже већ планиране и предузете мјере.
Боже, колико је предсједник Вудро Вилсон био у праву!
[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Primer…a primer pametnome sluzi…
    Spanija je zemlja slepo poslusna Briselu i Merkel,od kada vlada Rahoj,desnicar…imaju vecinu u parlamentu,i rade sta hoce…
    2 godine slepo slusaju Merkel,Spanija STEDI KAO CAUSESKU PRED KRAJ…ljudima se zivot zgadio,drugi su EU po nezaposlenosti,A PRVI PO NEZAPOSLENOSTI MLADIH…
    Spanski biznismeni i drzava su do skora krvavo placali pozajmice,jer su uvek sa strane pumpane krize i „rizik ulaganja“…a nemacki biznismeni su uzimali kredite,skoro bez kamate,ili bar 3 puta manje od spanskih…
    ALI STVAR JE PROSTA-MERKEL VOLI NEMACKU I SEBE…
    Rahoj i njegova odnarodnjena „narodna partija“,inace korumpirana i ogrezla u kriminalu…zatekli su pre godinu-dve javni dug oko 90% bruto dohotka zemlje,a privatni dug,duplo veci,oko 180% bruto dohotka.
    Posle dve godine krvave stednje,objavili su rebalans budzeta pre par dana (ministar Kristobal Montoro),i gle „cuda“-Spanija PO PRVI PUT ima javni dug preko 100% bruto privrednog dohotka zemlje.
    Eto,to je slepo slusanje Angele Merkel i Brisela i Vasingtona…
    Dakle,tema da li u EU ili ne je LAZNA TEMA,prava tema je -IMA LI PAMETI I POSTENJA U NASOJ POLITICI.




    0



    0
  2. ne voli merkelova njemacku, nego je takav plan, mogla bi je ona voljeti do besvjesti, ako vladari ne zele da podignu njemacku, ona se ne bi podigla. ona se na prvom mjestu nikad ne bi ni ujedinila. sve se to pomno planira decenijama.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *