Чет‘рнесте, чет‘рнесте, немачког држављанина ударио

Сукоб усред Београда, у којем је 27-годишњи Денис Хониг био тешко повређен, послужио је као нова прилика за ружење и омаловажавање Србије, Срба, овдашњег „глупавог менталитета“ и понављање изанђалих оптужби за „ксенофобију“ и „хомофобију“

Пише Миодраг Зарковић

Чести су вицеви који у себи садрже неко наизглед математичко-логичко питање. На пример, колико је Босанаца потребно да би се припремила пуна шерпа кокица? (Одговор: три; један држи шерпу, а двојица тресу шпорет.) Или, колико је Сицилијанаца неопходно да би се заменила прегорела сијалица? (Одговор: три; један да је замени, један да буде сведок, а један да убије сведока.)
Али, ово питање није из вица: Колико је Срба потребно да би био ударен један Немац?
Полиција одговара – три, таман онолико колико их је и у притвору, где се налазе још од поподневних часова суботе 13. септембра. Само 17 сати било је потребно београдској полицији да ухапси, како кажу, три нападача на немачког држављанина Дениса Хонига, који је био тешко повређен претходне ноћи, негде око пола три, у уличном обрачуну на Зеленом венцу.
Видео снимак туче, међутим, показује да полицијска рачуница не мора да буде сасвим тачна.
[restrictedarea]

ЈЕДАН УДАРАЦ, ЈЕДАН НАПАДАЧ Туча се, наиме, одиграла испред киоска за продају брзе хране, који ради непрестано, од нула до 24, и који је покривен безбедносним камерама. Једна од њих снимила је цео ток инцидента, а тај видео-запис, у трајању од 11 и по минута, већ у суботу увече је процурио у јавност преко интернета, одакле су га преузела и водећа овдашња гласила и окачила га на своје сајтове.
На снимку се, додуше без звука, спорни сукоб може пратити у целости, дакле, не само непосредан телесни обрачун, већ и све оно што му је претходило и све што је за њим уследило. Оно што је потпуно очигледно, чак и овлашним прегледом, јесте да нападача на Дениса Хонига није било три. На Немца је насрнуо један младић. И ударио га једном. И то је то. Нема другог нападача. Штавише, нема ни другог ударца.
Забележени ударац је био несумњиво снажан и опасан, јер је дошао с леђа, док Хониг није ни гледао у правцу свог нападача. Од силине ударца, Хониг је пао и при паду треснуо главом о бетон, што га је истог часа бацило у несвест. До краја снимка, виде се људи који му притрчавају и без успеха, покушавају да га освесте. Касније је 27-годишњи Немац пребачен у Ургентни центар, где је морао да буде оперисан због хематома. Захват је, срећом, успешно изведен, Денис Хониг се пробудио и опоравља се, а према последњим вестима (среда увече) посебним авионом биће пребачен у Немачку.
Према снимку се, такође, може са скоро стоодстотном сигурношћу тврдити да злосрећни Немац није ни на који начин изазвао ударац. Иако звука нема, по положајима тела и гестикулацији готово је извесно да се Денис Хониг није пре ударца ни обратио нападачу – осим уколико није себи у браду промрмљао неку увреду коју је нападач случајно чуо, па на њу побеснео, што је, ипак, мало вероватно, поготово због већ поменуте чињенице да Немац није ни гледао у правцу нападача, односно, да непосредно пре ударца, по свој прилици, није ни обраћао пажњу на њега.
Све у свему, Денис Хониг заиста делује као невина жртва једног несумњиво жестоког физичког насртаја, који га је умало коштао озбиљнијих здравствених оштећења, или чак и живота.
Толико о жртви. Идемо сада на виновнике, којих је, да подсетимо, према полицијској рачуници било тројица.

НЕМА ОЛАКШАВАЈУЋИХ ОКОЛНОСТИ Младић који је ударцем покосио Дениса Хонига зове се Стефан Вукићевић, из Београда је, има 22 године и неспорно снажну десницу. Стефан је, јасно као дан, одговоран за наношење тешких телесних повреда Хонигу, што ни сам не пориче, ако је веровати београдским дневним гласилима и њиховим „поверљивим изворима“ блиским истрази, који преносе да је Вукићевић на саслушању признао дело.
Видео-снимак би, ипак, могао да унеколико умањи Вукићевићу одговорност, уколико би се прегледао непристрасно. Прилично је видљиво да Стефан није намеравао да осакати (или чак убије, како се понегде нагађало) Дениса Хонига. Вукићевићев ударац је један од оних које је просечан београдски младић више пута у животу и примио и задао: песница у лице, притом не из неког залета или наскока. Такви ударци врло ретко изазивају тежа оштећења, а најчешће су само увод у право песничење, што је Вукићевићу вероватно и био циљ – да тим ударцем започне тучу, а не да је заврши. На снимку чак и изгледа да је и он сам био изненађен тиме како је његов ударац деловао на злосрећног Хонига, који је ударцем био погођен у врло незгодном тренутку, када је једном ногом ступао на степеник па му тело није било уравнотежено.
Наравно, то не значи да Стефан Вукићевић није крив за наношење тешких телесних повреда, јер јесте. Сам је изабрао када и како ће да насрне на Хонига, а то што је ударац испао погубнији него што је Вукићевић можда намеравао није никаква утеха жртви, нити би то могло да скине одговорност са нападача. Али, постоји разлика између свесног и ненамерног наношења тешких телесних повреда. Вукићевић је очигледно желео да повреди Дениса Хонига (да парафразирамо Џејмија Ланистера: човек ретко удара другог човека да би му поправио здравље) али би свакоме ко се икада нашао у сличној ситуацији требало да буде јасно да није постојала намера да га баци у несвест.
У непристрасном судском поступку, ово би морало да представља извесну олакшавајућу околност по починиоца. Али, олакшавајуће околности су нешто попут излаза на море или извора нафте: у Србији тога, напросто, нема. Судећи по извештавању српских гласила и изјавама домаћих политичара у вези са овим случајем, Стефан Вукићевић је пробао да убије Дениса Хонига, који је захваљујући чистој срећи остао жив после тако дивљачког насртаја. Али, вратићемо се на медије и политичаре нешто касније.

НЕУКУСНЕ ШАЛЕ Непристрасно утврђивање одговорности и кривице морало би да у обзир узме и оно што се догађало уочи ударца, а што је такође забележено на видео-снимку. Наиме, пре сукоба, Денис Хониг и његова два пратиоца су се шалили са радницом која је метлом чистила простор испред киоска. Тачније, један од Денисових пратилаца, за кога су медији јавили да је амерички држављанин, јесте тај који је збијао шале на рачун дотичне госпође, којој, колико се може закључити на основу виђеног, уопште није било до шале. Тај ваљда Американац се уносио жени у лице, затим јој је надмено, па и наредбено, показивао где јој је још остало да почисти, а на крају јој је узео метлу из руку не би ли јој, као бајаги, помогао тако што ће неке делове почистити уместо ње.
Руку на срце, овакве шале, мада неукусне, не наносе никакву штету. Стога и не могу бити накнадно оправдање за каснији насртај на Хонига – поготово што поврх свега, а према доступном снимку, Немац није ни учествовао у завитлавању раднице. Али, такво понашање Американца јесте довело до расправе између странаца са једне стране и са друге, београдских младића који су се ту затекли и видели како се спрда са радницом.
Управо је расправа претходила Стефановом ударцу. Док је трајала, Вукићевић је неколико пута ширио руке у, рекло би се, помирљивом маниру. Није деловао претеће чак ни овима којима се обраћао, јер ништа на њима није указивало на то да у њему препознају ма какву опасност. Зато су се у једном тренутку, вероватно када су из киоска позвани да преузму своју поруџбину, нехајно окренули од њега. Можда је то самом Вукићевићу изгледало као недостојан начин да се закључи расправа, па је реаговао како је реаговао – снажним ударцем који је оборио Хонига. Свеједно, о расправи је у јавност јако мало процурило (таблоиди су једино пренели незванична сазнања да је Вукићевић уочи самог ударца рекао да му је „пун к… странаца у Београду“) практично се ништа не зна о њеном садржају, а та размена је, могуће, и кључна за разумевање целог догађаја.

ПОХВАЛЕ НАСИЛНИКУ Из разматрања је потпуно искључено и све оно што се догађало после, а што је такође забележено, било на описаном видео-снимку, било у коментарима које су учесници обрачуна качили по друштвеним мрежама.
За ударцем је уследила врло ратоборна реакција једног од Денисових пратилаца, за кога се сутрадан испоставило да је 40-годишњи Београђанин Владо Арсов. Чим је Стефан Вукићевић нокаутирао Немца, Арсов је скочио на нападача и започео сопствени обрачун са Вукићевићем, у којем је, истини за вољу, било мало песничења, а много више гурања, рвања и стезања, због чега није исходовао каквим повредама и оштећењима. Вреди напоменути да су поред испреплетаних Арсова и Вукићевића стајала два Вукићевићева пријатеља, касније препознати као Милош Л. и Илија В, који нису насрнули на Арсова, већ су настојали да их раздвоје. Такође, и да Арсов у тим тренуцима уопште није обраћао пажњу на онесвешћеног Хонига, па се не може говорити да је оваквом реакцијом хтео да му помогне или да га заштити, поготово због тога што Немца тада већ нико више није ни угрожавао – напротив, око Дениса Хонига су се тада већ били сјатили радници из околних киоска и пролазници, који су покушавали да га освесте, а помоћ су покушали да му пруже и Милош Л. и Илија В. (за разлику од самог Стефана Вукићевића, који се, када је видео да Хониг непомично лежи, после кошкања са Арсовим, брзо удаљио).
Е сад, из целе те гужве, медији и полиција су закључили да је Владо Арсов потпуно невин, а да Милош Л. и Илија В. представљају опасност по друштво, те да морају бити задржани у притвору заједно са Стефаном Вукићевићем. Са таквом оценом је очигледно сагласан и Виши суд у Београду, па је свој тројици, дакле и Стефану и Милошу и Илији, одредио притвор у трајању до 30 дана, што је агенција „Танјуг“ у својој вести овако пропратила:
„‚Судија за претходни поступак је осумњиченима одредио притвор због постојања опасности од бекства, као и околности које указују да би боравком на слободи могли да утичу на сведоке и да би могли да понове кривично дело‘, рекла је портпаролка суда Душица Ристић.“
Насупрот Милошу Л. и Илији В, који су сада притворени иако видео-снимак не показује никакво њихово насилничко понашање (напротив: најпре су се држали по страни, а затим су покушавали да смире страсти) Владо Арсов, чије је описано насилништво врло јасно забележено, у делу јавности проглашен је „херојем“ због тога што је „бранио нападнутог Немца“ (иако видео-запис открива да га није бранио, већ да је истеривао правду онако како ју је он схватио) а полиција не показује никакво занимање за њега.

ОПРАВДАНО ПЕСНИЧЕЊЕ? Гласила наводе да се Милош Л. и Илија В. не терете за насилничко понашање, већ за изазивање расне и националне нетрпељивости – претпоставља се због учешћа у расправи која је претходила нокауту. Али, снимак показује да они у расправи нису учествовали. Са друге стране, Владо Арсов је неколико сати после инцидента допустио себи да на Фејсбуку окачи следећи коментар:
„Седим у Ургентном центру јер дечко има операцију због унутрашњег крварења на мозгу. Глупави српски менталитет.“
Врло увредљива опаска о „глупавом српском менталитету“ наговештава макар могућност да је Арсов сличним речником зачинио и спорну расправу. Ако су већ Милош Л. и Илија В. приведени због изазивања нетрпељивости, због чега није и Арсов, о чијим запаљивим и неприхватљивим ставовима постоји наведени доказ?!
Да не помињемо то што је Арсов снимљен како насрће на Стефана Вукићевића и започиње с њим тучу, али га за то нико – ни медији ни полиција – не криви! Испада да је песничење у неким случајевима оправдано. Као што је, изгледа, пожељно врло острашћено и искривљено извештавање, по чему су овдашња политичка класа и гласила – махом неосетљиви према домаћем становништву, а наглашено потресени због сваког западњака – познати још од случаја Бриса Татона.
Тако су у неодмереним и неукусним осудама предњачили министар унутрашњих послова Небојша Стефановић и министар спољних послова Ивица Дачић, који су се потпуно усагласили у оцени да овај догађај „наноси штету“ угледу Србије и Београда (по тако неразумном ставу, непрестано понављаном разним поводима у протеклих шест и више година, заиста смо јединствена држава на свету). У „најоштријим осудама“ нису много заостајали ни „заштитник грађана“ Саша Јанковић, ни „повереница за заштиту једнакости“ Невена Петрушић, а немачки амбасадор у Србији Хајнц Вилхелм нашао је за сходно да изрази „узнемиреност и шокираност“ вешћу о нападу на Хонига. Медији су се, са изузетком „Вечерњих новости“, просто утркивали у томе ко ће оштријим речима да осуди дивљачки насртај „тројице нападача“ (од овог броја нису одустали ни пошто је видео-снимак показао да је нападач, заиста, био само један) на „немачког држављанина“, а посебно су се – нимало неочекивано – истакли Б92 и дневни лист „Блиц“, који је сензационалистичким насловима практично призивао најстроже казне за „три нападача“, а од насилног Арсова заиста правио „хероја“.

„СУМОРНА ОПОМЕНА“ Целу гужву су најприземније покушали да искористе овдашњи ЛГБТ активисти, пре свих Горан Милетић, једна од оних личности које су често присутне у јавности иако се за то ни не назире некакав ваљан разлог. Денис Хониг је, наиме, у Београду боравио као учесник Конференције о сексуалним мањинама, а Милетић је, као један од организатора најављене „геј параде“, потрчао да већ у суботу, пре него што се ишта конкретније знало о инциденту, изјави како напад на Хонига показује у каквом се положају налази ЛГБТ мањина у Србији. Наравно, када се убрзо испоставило да напад на Хонига нема везе са било чијим сексуалним опредељењем, Милетић није имао образа да повуче ранију изјаву. Удружење „Лабрис“, такође у организацији „геј параде“, муњевито је сазвало конференцију за медије, а затим и – пазите сада – протестну шетњу, коју су, иако није била прописно пријављена, штитиле јаке полицијске снаге (иначе је у њој учествовао и „узнемирени и шокирани“ немачки амбасадор Вилхелм. Јавио се, веровали или не, чак и „Амнести интернешенел“, описујући напад на Хонига као „суморну опомену на претње и нападе са којима се лезбијке, гејеви, бисексуалне и трансродне особе и даље суочавају у овој земљи“.
Колико је цела та галама нездрава, показале су поменуте „Вечерње новости“, једине дневне новине које су сачувале присебност. У чланку објављеном у уторак 16. септембра, овај лист објавио је податак да је у инцидентима сличним овом нападу на Хонига од почетка године у Београду повређено стотинак особа, али да су, за разлику од Хонига, остале жртве далеко од било каквог занимања јавности:
„Њих нису обишла два министра, ни нижи државни званичници, па чак ни шефови локалних полицијских станица. Њиховим породицама се нико није извинио, а већина кривичних пријава још није резултирала ни оптужницама, мада су, према подацима МУП, само у првој половини године поднете две пријаве за тешко убиство у покушају“, пишу „Новости“.
Тако да је „Амнести интернешенел“ у извесном смислу у праву: све ово око Дениса Хонига јесте „суморна опомена“, али не онима које опомиње „Амнести интернешенел“, већ вероватно најобесправљенијем слоју у данашњој, претприступној Србији: грађанима Србије.
[/restrictedarea]