Америка стратегију мења, али циљ никада

Омиљени вашингтонски геополитички мислиоци, Џорџ Фридман и Збигњев Бжежински, изашли су са новим предлозима начина на који би, како верују, САД могле да задрже у својим рукама светску доминацију

Пише Зоран Милошевић

Џорџ Фридман и Збигњев Бжежински дали су нове предлоге америчке стратегије. Иако наоко делују потпуно несинхронизовано, ипак имају заједничку тачку. Прво, указују на велике проблеме америчке елите, која тражи нове начине да оствари старе циљеве. Друго, да примена политике индиректних метода утицаја (коју спроводи актуелна администрација САД) води ка губљењу контроле у кључним зонама планете. Треће, да у глобалној борби за очување позиције САД главну улогу треба да преузму њихови сателити.
У медијима се појавила анализа Џорџа Фридмана, под покровитељством „Стратфора“ (ова агенција је позната у медијима као „приватна ЦИА“). Ради се о анализи под насловом „Украјина, Ирак и црноморска стратегија“. Ту се истиче да није тајна да се актуелна администрација у Белој кући у својој пракси разликује свеколико, па и доктринарно, од претходних, при чему се не мисли само на време Џорџа Буша Млађег него и на први председнички мандат Барака Обаме. За разлику од ранијих времена, САД данас избегавају да се директно ангажују у сукобима, чак и у онима које су саме створиле у прошлости. Та нова стратегија назива се стратегија индиректних метода утицаја.
[restrictedarea]

ОГРОМНИ ТРОШКОВИ На ово су САД биле приморане, јер стару политику су одликовали огромни трошкови (у трилионима долара) противљење јавног мњења у самој држави, али и савезника. Зато Бела кућа „бежи као ђаво од крста“ од великих војних авантура. На основу овога уследиле су и промене у спољној политици заснованој на директном војном мешању САД. Сада се тежи свеколиком коришћењу економске политике, ангажовању дипломатије и обавештајних структура, али без великих војних акција. Војно мешање може се определити као „минимално дозирање“, без ангажовања већих снага, посебно без великих операција било којег вида војске.
Пошто до сада Сједињене Државе нису имале успеха са новом стратегијом, на овом месту се укључује Фридман, дајући преко медија (откривен вид саопштавања идеја) своје оцене, које поред притиска на актуелну администрацију у Белој кући имају (и) задатак да привуку пажњу на алтернативне методе војно-политичког деловања у оквиру комплексне и систематске стратегије решавања спољнополитичких изазова доминацији САД.
Најважније питање за Сједињене Државе представља стварање јединственог, комплексног плана који уважава најпрече изазове. Овакви планови почињу од дефинисања географски повезаног поља за операције како би се обезбедило јединствено политичко маневрисање и војно планирање. Војна доктрина САД се јавно одрекла стратегије ратовања на два фронта. Јер, бавити се истовремено свим противницима проблематично је и мора се поседовати центар који руководи свим операцијама. За Фридмана, с обзиром на сукобе на Блиском истоку (Сирија и Ирак) и у Украјини, природни центар је Црно море, које, да ли случајно, учестало посећују амерички војни бродови. Да би се, дакле, ефикасно реаговало на развој догађаја у овим регионима, потребно је, наглашава Фридман, пренети или створити нови центар за брзо војно-политичко реаговање.
Иако се веза између две територије не осећа, она постоји. Руси имају стални проблем на Кавказу, те прате збивања у Ираку и Сирији, посебно исламисте који тамо ратују а пореклом су са овог подручја. Русима иде наруку све што одвлачи пажњу САД од Украјине. Исламска држава, са друге стране, дугорочно посматрано, и ствара се да се бори против Русије, али у овој фази, кад не иде све по америчким плановима, она представља проблем за САД.

РАСПОРЕЂИВАЊЕ ПАЖЊЕ Са друге стране, украјинска криза се скоро у потпуности разликује у својој динамици од кризе на Блиском истоку. Оружане снаге Русије и Исламске државе не дејствују сагласно и победа било које противречи оној другој. За САД, међутим, које морају да пажљиво распореде своју пажњу, војне снаге, политику, обе кризе се разматрају неодвојиво једна од друге. Обамина администрација жели да створи јединствен Ирак без џихадиста и да истовремено издејствује да Русија призна прозападну политику Украјине. При томе, Вашингтон не жели да ангажује значајније војне снаге ни на једном од фронтова.
Зато Фридман пише да Обамина администрација има дилему – како постићи жељене циљеве без ризика? Ако је то немогуће, онда какав ризик Бела кућа може да сматра прихватљивим?
Уважавајући нову логику минимализације ризика, стратегија САД треба, дакле, да се усмери ка подршци баланса снага у региону, користећи савезнике у окружењу и дајући им свеколику материјалну подршку, притом избегавајући директно војно мешање. Другим речима, Америка даје подршку, али без директног слања армије у рат.
Фридман такође признаје да слање беспилотних летелица и примена јединица специјалне намене не могу суштински утицати на Исламску државу. Поред тога, према његовом мишљењу, Русија нема намеру да изведе одлучујући напад, што Вашингтону даје маневарски простор да се прво обрачуна са Исламском државом како би се спречило да се та криза развије у смеру директног угрожавања интереса САД. Но, да би се све тако позитивно одвијало за Америку – потребно је објединити два простора војних дејстава. Ипак, поставља се питање како организовати такву подршку, идејно и физички, на два различита и неповезана простора војних дејстава и у условима ограниченог присуства америчке армије. Фридман предлаже да се стратешка концепција САД удаљи од постојећих представа о тим просторима као различитим и да почне да их посматра као јединствени црноморски простор. Поглед на мапу говори да Црно море повезује ове области. Оно је јужна граница Украјине, европског дела Русије и Кавказа и на границама се налазе војне снаге Русије, џихадиста и Иранаца. Северна Сирија и Ирак се налазе мање од 650 км од Црног мора.
Да би се ова стратегија о Великом црноморском басену остварила, Фридман додељује важне улоге двема државама – Турској и Румунији. Код обе државе САД морају поћи на „битне политичке уступке“ и инсистирати на редефинисању стратешких односа у целини. Такође је могуће, плашећи Азербејџан „другим руским упадом на Кавказ“, искористити га као беочуг у повезивању прва два савезника.

КРИМ МЕЊА ПЛАНОВЕ Конвенција Монтре забрањује неограничени транзит војних бродова у Црно море кроз Босфор, који контролише Турска. Румунија је на Црном мору и нема никаква ограничења у вези са тим, а има малу и застарелу војнопоморску флоту. Ова држава може да послужи и као база авијације за операције у региону, посебно у Украјини. Поред тога, треба рећи да подршка Румунији значи и стварање њених (заправо америчких) значајних војнопоморских снага на Црном мору (укључујући десантне бродове) што би обезбедило снагу за задржавање Руса, а такође би се додатно мотивисала Турска да сарађује са Румунијом, па самим тим и са САД.
Константин Стригунов за руски војни портал warandpeace.ru констатује да са овим закључком постаје јасан смисао Фридманових предлога. Наиме, блистава операција Русије на Криму забринула је многе у Пентагону, Лондону и у Белој кући. Јасно је да Крим има стратешки војни значај у плану покривања границе Русије противваздушним и противракетним системима, али и у нарастању њене војнопоморске моћи. Без обзира на све изјаве западних лидера, они морају да признају да Русија контролише Крим и да то мења њихове планове.
Фридман, даље, сматра да је, како би се ова стратегија применила, потребно да на предстојећим председничким изборима у САД победи кандидат Демократске странке.
На другој страни су идеје старог непријатеља Русије, Збигњева Бжежинског, који је у најновијим иступима за портал tehnowar.ru нагласио да је решење актуелне кризе у формули „Г2+“. Она значи да би потенцијално стратешко савезништво Пекинга и Вашингтона извело свет из ситуације неопредељености. Овим савезом САД би дефинисале нове принципе светског поретка и друго, поделиле би одговорност за догађаје и смиривање противника; треће, појава јаких противника би се решавала њиховим увлачењем у систем (зато Г2 – САД и Кина – ПЛУС).
Но, интересантан је став Бжежинског о овом новом савезу и његовом систему. Он истиче да је потребно да се Кина развија, а у томе би помоћ САД била значајна. Међутим, оног трена када би Пекинг престао да следи интересе Вашингтона, престала би подршка и кренуло његово кажњавање. Другим речима, прогрес Кине мора да буде усаглашен са интересима САД. То значи да би она морала да за Америку одрађује прљаве послове по свету. Ипак, Кина није Румунија и ту је слабост овог предлога Бжежинског. Наравно, питање је и да ли би нови савезници који би се потом придружили били вољни да одрађују прљаве послове за САД.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *