Почетна / Свет / Амерички сан

Амерички сан

Вашингтон је заиграо на све или ништа јер нема много времена, па зато неће оклевати са активирањем револуционарног механизма и грађанских сукоба у Русији и покушајем свргавања Владимира Путина

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Полако, али сигурно, без обзира на то шта ће се даље дешавати и да ли ће, и када, бити обновљена борбена дејства – долази време за свођење првих рачуна украјинске кризе. То, међутим, није могуће учинити ако се не сагледају много дубљи узроци и последице свега што се дешава на подручју Русије и Украјине. Да би се то боље разумело, ваља најпре схватити да украјинска дешавања немају готово никакве везе са Кијевом, па чак ни са Бриселом. На делу је сада већ отворени рат између Америке и Русије. Овај рат је, нажалост, већ ступио у своју „врелу фазу“, са јединим изузетком што се борбена дејства и насилне акције – још увек – не воде на државној територији ових земаља. Ни то, међутим, није искључено и сада треба очекивати покушаје да се тежиште кризе пребаци у саму Русију. Јер, није се омакло руском председнику Владимиру Путину пре два месеца, када је упозорио да ће „тајне службе ударити на Русију“.
[restrictedarea]

ТРИ ОПАСНОСТИ И ЧЕТИРИ ЗАДАТКА У другој половини јула, непосредно по обарању малезијског путничког „боинга“ на територији Украјине, Путин је на седници Савета безбедности Руске Федерације упозорио на три опасности: рат на руским границама између украјинске војске и снага Новорусије, приближавање растуће групације НАТО и посебно, на покушаје дестабилизације унутрашње политичке ситуације у земљи, коришћењем тајних служби и „обојених револуција“. Обарање малезијског авиона било је сигнална ракета за почетак рушења Путина и Русије. Зато је руски лидер поставио четири задатка за спречавање револуционарног сценарија. Прво, јачање међунационалног консензуса унутар земље, спречавање сукоба на националној основи и снажење грађанског друштва. Друго, заштита уставног поретка на целој територији Русије. Треће, стабилан и уравнотежен економски и социјални развој, а посебно стратешки важних региона на Далеком истоку и другим територијама. И четврто, реализација плана јачања одбрамбене способности земље, укључујући Крим и Севастопољ.
„Рецепти који се примењују према слабим, неуспелим државама, растрзаним унутрашњим сукобима, код нас неће успети. Наши људи, грађани Русије, то неће дозволити и никада то неће прихватити. Али, покушаји да се заљуља друштвено-политичка ситуација, да се на овај или онај начин ослаби Русија, да се удари по осетљивим, проблематичним местима безусловно ће бити предузети“, нагласио је у јулу Путин, објашњавајући да се „земље које спроводе независну политику дестабилизују коришћењем ‚обојених револуција‘, односно државним превратима, изазваним и финансираним споља“. „За то се, између осталог, употребљавају капацитети специјалних служби, користе се савремене информационе и комуникационе технологије, канали зависних ‚џепних‘ невладиних организација, механизми такозване ‚меке‘ моћи. Све то се, изгледа, у неким земљама схвата као демократија. Морамо адекватно да реагујемо на ове изазове и да радимо систематски“, поручио је руски лидер.
Али, откуд се јавила толика забринутост код Путина? Какве је сигнале добио почетком лета и шта се од тада променило? Да ли су његове речи сада још више добиле на тежини и какав развој ситуације треба очекивати? Да ли је за Русију већ спреман „московски мајдан“, по рецепту виђеном прошле зиме у случају свргнутог председника Виктора Јануковича? Колико је уопште реална претња украјинског сценарија за Русију, са провоцирањем грађанског рата и насилном променом – не само садашњих носилаца власти већ и укупног унутрашњег и спољнополитичког курса грађеног последњу деценију и по?

КУЦНУО ЈЕ ЧАС У одговору на нека од ових питања, треба се најпре подсетити тренутка у којем се летос десила катастрофа са малезијским „боингом“, 17. јула. Само дан раније, на Самиту земаља БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка) изречена је „пресуда хегемонији долара“, то јест ове државе званично су покренуле процес одустајања од долара као резервне валуте. Како истичу руски аналитичари, Вашингтон не може да прихвати растућу улогу Русије у свету. Ова улога показује се, пре свега, кроз такве организације као што су Евроазијска унија (ЕАУ) БРИКС и Шангајска организација за сарадњу (ШОС) за коју западни аналитичари с правом подозревају да у будућности може да прерасте у „источни НАТО“. Рушење америчких планова у Ирану и Сирији, уговори о испоруци енергената највећим америчким конкурентима, ЕУ и Кини, руски продор на нафтна поља ирачког Курдистана (где се управо сада води права холивудска „борба против тероризма“ и Исламске државе) па затим уговори „Газпрома“ у Латинској Америци – и на крају, недавни самити БРИКС и ШОС – редом су се попалиле црвене лампице у Вашингтону. Американци су сада спремни на „све“, како се својевремено изразила државни секретар Хилари Клинтон, да би зауставили Путина и Русију једном засвагда.
Сценарио је зацртан: сатанизација, санкције, спољна изолација, провоцирање масовног унутрашњег незадовољства, револуција, грађански рат, формирање марионетске владе и на крају, комадање Русије и деоба њених ресурса од стране НАТО земаља. То би, заправо, било остварење по сваку цену наопако схваћеног „америчког сна“, у којем су припадници „изабране нације“ богати, срећни и насмејани, док остатак планете у крви и пламену проживљава најгори кошмар. Племените идеје очева оснивача САД о слободи и једнакости за сва људска бића као да су остале само празне речи на пожутелом папиру. Ако се зна да је амерички председник Барак Обама, лауреат Нобелове награде за мир, за шест година своје владавине већ бомбардовао седам суверених држава, чак и без одобрења СБ УН, и да је бар још толико на његовој „црној листи“, онда постаје јасно да Вашингтон неће оклевати да потегне обарач. Као у каубојским филмовима, Америка и Русија, корак по корак приближавају се једна другој, спремне на коначни обрачун. Куцнуо је час.

ТЕФТОВА ЖИВОТНА МИСИЈА У Москву је 1. августа, десетак дана након што је Путин упозорио на надолазећу револуцију, стигао нови амерички амбасадор Џон Френсис Тефт. Искусни дипломата највишег ранга, човек којим ЦИА може само да се поноси, започео је у Русији вероватно последњи амбасадорски мандат у каријери, мисију свог живота. На том месту заменио је неуспешног „твитер-дипломату“ Мајкла Мекфола, који, за разлику од Тефта, очигледно није уживао никакав респект у Кремљу. И Мекфол је покушао „обојену револуцију белих трачица“ у Москви, али је доживео сраман пораз. Тефт, оперативац старог кова, који познаје и сицилијанску и руску мафију, сада је дошао да исправи грешке и доврши посао. Путин је изазов прихватио и није одбио његов агреман. А могао је, ако се зна да је Тефт, са позиције амбасадора САД, увео Литванију у ЕУ и НАТО, Грузију наоружао за рат са Русијом 2008. и припремио терен у Украјини за свргавање Јануковича 2013. године. После амбасадорског службовања у свим околним антируским земљама у последњих 14 година, Тефт сада ступа на главну, московску сцену. За њега повлачења више нема. Као ни за Путина, који од обнављања руске државе неће одустати ни по цену живота.
Непун месец од Тефтовог доласка, у Москви су већ одржане прве антипутинске демонстрације. Организатори, окупљени око превејаног Бориса Њемцова – заменика председника руске владе задуженог за „реформе“ у време најцрњих дана (1997. и 1998.) приватизације и банкрота државе – нису могли да се сложе да ли је на протестима против рата у Украјини било сто или двеста хиљада учесника. Реалне процене указују да их је било тек око 10.000 (полиција је избројала 5.000) али су западни медији веровали ипак Њемцову на реч. Није их збунио ни чудан тајминг „антиратних“ демонстрација, у тренутку када Путинов мировни план ипак даје какве-такве резултате у Украјини, упркос великој жељи бројних љубитеља „кока-коле“ у кијевској влади да сруше мировни процес.
Више је него очигледно да они не раде у интересу сопственог народа, ако је чак и председник Петар Порошенко морао ових дана да јавно призна да украјинске оружане формације напросто нису имале чиме даље да ратују – јер су изгубиле 65 одсто технике у борбама! Како даље ратовати, када се зна да је државна каса потпуно празна, да је курс гривне готово преполовљен за годину дана и да, према званичним подацима, из земље „бежи“ милијарда долара месечно? И ако се има у виду да украјинске залихе гаса практично не постоје, а да се богата налазишта најквалитетнијег угља налазе на територији отцепљене Новорусије? И да, колико год Кијев војника послао на источни фронт, снаге самоодбране Доњецка и Луганска увек имају довољну количину наоружања и бораца да им пресеку сваку офанзиву? У таквој ситуацији, Кијев је принуђен на мир, на сличан начин као и бивши грузијски председник Михаил Сакашвили, један у низу „добрих“ Тефтових ученика, шест година раније.

БРИЉАНТНА ПУТИНОВА ИГРА Офанзива Кијева је сломљена, а да Путин није увео војску у Украјину, што је био кључни елемент америчке стратегије, како би могао да потпуно раздвоји Русију од остатка Европе. Аналитичари су сложни у оцени да је Путин до сада бриљантно одиграо украјинску партију, вративши Крим у састав Русије и чврсто инсталиравши проруски државни елемент у виду Новорусије. Порошенко, Јулија Тимошенко, Арсениј Јацењук и други Тефтови „дечаци и девојчице“ практично не могу да макну. Наравно, и они се спремају за одлучујућу битку против Русије, али Запад мора много да уложи у опремање и инструктажу њихових борбених формација. То је, између осталог, објашњено и Порошенку у Вашингтону приликом његове недавне посете „америчким пријатељима“, одакле се вратио без спасоносне финансијске подршке.
У таквој ситуацији, свестан да актуелна власт у Кијеву на дуги рок нема никакве шансе да опстане, Вашингтону не преостаје ништа друго него да Русију нападне изнутра. Исто као што и Москва зна да је Ахилова пета Америке далеко од Украјине и зове се долар. Да је дат знак за почетак друге „наранџасте офанзиве“ на Путина, види се и по томе што су демонстранти 21. септембра у Москви захтевали „прекид руске инвазије на Украјину“, викали „Даље руке од Украјине“, „Рат са Украјином, срамота и злочин Русије“ и сличне бесмислене, али опасне пароле – ако се има у виду да је Русија највише заинтересована за мирно решење украјинске кризе и да јој не пада на памет да улази у било какав рат. Посебно је провокативно било махање десетинама жуто-плавих украјинских застава у центру Москве, управо знамењима која означавају западну творевину – „НеРусију“ – и под којима марширају војници који сеју смрт у Донбасу.
Међутим, десет, па и свих сто хиљада демонстраната недовољно је за насилно преузимање власти у Москви по кијевском рецепту. За тако нешто потребно је „милион људи“, што ће бити тешко остварив задатак. Међутим, како упозоравају руски експерти, протесте од прошле суботе треба посматрати тек као први корак. Руски аналитичари верују да је суботњи „марш мира“ само загревање, стварање протестног нуклеуса за озбиљније акције које предстоје. То је, условно речено, пилот-проба којом се Тефт уверио да постоји механизам на који може да се ослони и са којим ће даље радити. Са друге стране, готово сви западни медији пренели су идентичну поруку: сто хиљада људи у Москви протестује против Путинове ратне политике. Без обзира на то што у реалности нема ни рата, ни толико људи. Јер, када буду покренуте масовније акције и ако се пређе на насилне методе као у Кијеву, то ће бити представљено на Западу као „народни бунт против рата“. По свему судећи, ови планови су дефинисани и сада почиње фаза њихове реализације. Због тога су Путинови непријатељи на Западу тако самоуверени и наступају уједињено.

ПРЕТЕЋИ „АДУТ“ Други важан сигнал је политичко активирање „тајног адута“ Запада, некадашњег моћног олигарха Михаила Ходорковског, који је одлежао деценију у затвору због утаје пореза и пљачке државне имовине. Овог тајкуна, прекомандованог у дисидента, Путин је помиловао децембра 2013, после чега је он напустио земљу и више се није враћао. Сада живи у Швајцарској, где је истог дана док су Москвом марширали „пацифисти“, дао интервју француском „Монду“. Најавио је „да разматра могућност да постане председник Русије, ако то буде потребно за превазилажење кризне ситуације“. „Преда мном не стоји такав задатак. Ја не бих био заинтересован за идеју да постанем председник РФ у временима док се моја земља развија нормално. Али, ако буде неопходно да се превазиђе криза и спроведе уставна реформа чији ће главни део да се састоји у прерасподели председничке власти судском систему, парламенту и грађанском друштву, ја ћу бити спреман да узмем на себе тај део посла“, поручио је некада најбогатији грађанин Русије.
Својом изјавом подстакао је ширу дискусију, пре свега засновану на чињеници да је он бивши робијаш који је признао кривицу, да је његов политички рејтинг у овом тренутку далеко испод цензуса и да је у очима већине грађана он веома омражена фигура. Међутим, пажљиви посматрачи уочили су да Ходорковски у својој изјави није ни поменуо реч „избори“, већ је говорио о некаквој „кризи“, у којој би он „узео на себе тај део посла“. С обзиром на то да у овом тренутку у Русији не постоји озбиљнија криза – економска, политичка или безбедносна – јасно је да Ходорковски говори о некој будућој ситуацији. Својим мартовским говором на кијевском Мајдану, где је критиковао Путинову политику и подржао украјинске националисте, бивши олигарх је најавио политичке амбиције, а у интервјуу француском листу их је само потврдио. Његово садашње активирање на политичкој сцени, заједно са доласком Тефта, значи да се прелази на тешку артиљерију у покушајима свргавања Путина и промени политичког устројства Русије.

СИГУРНОСНИ ПОЈАС Међутим, упркос почетној предности Запада и успешно спроведеним предрадњама у виду изолације Русије и Путина увођењем санкција и измишљене „руске претње“ Европи, спровођење у дело целовитог плана за преузимање власти биће веома тешко остварити. Један од најважнијих разлога је тај што се Путин за такав сценарио припремао од првог дана доласка на власт, спроводећи у таласима детаљне мере за његову превенцију. Укључујући и најновије: Државна дума усвојила је у уторак, на првом читању, Закон о ограничењу иностраног власништва у медијима на највише 20 одсто – по узору на сличне акте који важе у САД, Француској, Канади и другим НАТО земљама.
Русија је створила поуздан „сигурносни појас“ сопственог суверенитета, па ће се револуционари који се боре да остваре у Русији „амерички сан“ суочити са великим тешкоћама и изненађењима. И сваким даном биће све теже, па треба очекивати да Вашингтон неће превише оклевати са активирањем револуционарног механизма. Међутим, по свему судећи, само ће се још једном уверити да је Путин њихова – ноћна мора.
[/restrictedarea]

5 коментара

  1. …. а тај Тефт (Tefft) звучи као „theft“ = крађа ? И још `франак` (Francis), приде, као средње име ?! `Симптоматичнои` ?




    0



    0
  2. … Јевреје јако брине пораст антисемитизма ? А када Ходорковски и други олигарси, које повезују са Јеврејима крену у сејање раздора у Русији, то је онда у реду ? У `возу` за јачање афирмативног погледа на њих ? Или, када се повезују са власништвом медија – свуда по свету, којима намећу и оно што је Богу мрско, а људима страно и настрано, и то је у „реду“ ?




    0



    0
  3. Амерички нацисти могу само да мрзе Русију.Само толико,ни мање,ни више.Једном приликом предсједник Путин је рекао да Русија не претендује да буде супер држава али нека нико не гаји илузију да је војно моћнији од Русије.Да је Русија војна сила без конкуренције потврђено је у пракси икс пута.Ово модерно доба то посебно доказује.Нећу бити нескроман ако напишем да је предсједник Путин једини државник на свијету и то без икаквог ако и али.Надаље предсједник Путин је највеће име у политичкој историји Русије.Име које нема конкуренцију.За послије ћемо видјети.Дао Бог да их буде што више попут Путина у шта не сумњам.Треба навијати да буде што више Путина па чак и бољих што је императив и самог Владимира Путина.Нису господин Путин и екипа око њега наивни.Знају јако добро да су насљедници истог психолошког профила као Владимир Владимирович будућност Русије.Они су без икакве сумње спремни за своја путешесвија која их чекају кад оде Владимир Путин.Ништарије типа Горбачова и Јељцина више неће владати Русијом.Никада!!Предсједник Путин ствара државу по жељи Татјане Васиљевне Грачове,ауторке сјајних књига као што су „Света Русија против Хазарије“,“Невидљива Хазарија“ и „Када власт није од Бога“.Ове књиге су библија модерног доба.И више од тога.Ко ова штива није читао не може коментарисати данашњу геополитику.Свијетски терориста број један у лику америчког предсједника дао је једну изјаву поводом догађаја у Украјини.Он каже да Русија није заинтересована за сукоб са С.А.Д јер су по Обаминим наводима С.А.Д војно надмоћније од Русије.Ово је неопјевана будалаштина.Нешто што са истином нема везе.Обама је имао шансу да покаже шта зна и колико може.Како он тако и С.А.Д.Па што нису показали?Руска армија је почистила украјинске нацисте и НАТО банду која им је помагала против Народне Доњецке Републике и Лугањске Народне Републике.Начин како је побјеђена нацистичка ђубрад у Донбасу је нешто што свијет није имао прилике да гледа у модерном ратовању.Побјеђени су специјалном врстом оружја.То је нека врста термичког оружја која ствара огромну температуру што се види по кремираним тенковима,вишецјевним ракетним бацачима,хаубицама,оклопним транспортерима,камионима итд.И све ово је призор који се може видјети километрима.Призор који подсјећа на пијесак Сахаре.Призор који такође подсјећа на спаљене гуме за Петровдан.Нпр око 20 часова дванаестог јула почне се са паљењем гума а тринаестог у подне остане само згариште.Нема ничега.Тенкови урајинских нациста под најбољим околностима изгледају овако:купола тенка сва смрвљена усљед огромне температуре а остатак неких пет,десет или петнаест метара такође смрвљен као да су га здробиле неке огромне руке.Неког бића од 200 метара.Такође крај уништене украјинске технике нису се могли примјетити мртви а ако јесу онда је то раритет.Шта ово говори?Говори то да је огроман број нациста кремиран као и њихова техника.То су они што нису имали милости када су гађали Доњецк,Лугањск,Славјанск и остала мјеста у Донбасу.Они што су убијали дијецу.Много је недужних људи погинуло.Императив тих кремираних ништарија је изјава нацистичке хуље у лику Јулије Тимошенко која каже да Русе треба убијати.Неће моћи,неће проћи.Онај ко дигне руку на Русију мора знати и на то рачунати да га неће бити ни у једној варијанти.Нема ту помоћи ни од Брисела ни од Вашингтона јер ни њих неће бити.Све иде у том правцу.Тако хоће Брисел и Вашингтон и њихови с опроштењем лизигузи који уводе коканом неке санкције Русији.Као нпр усташки Загреб и банда у Подгорици.Ако,биће порција и за њих као и ништаријама од држава које су на таласној дужини Сотоне.Све у своје вријеме.А што се тиче Њемцова,Ришкова,Касјанова,Наваљнија и осталих петоколонаша у Русији могу бити сигурни да их неће бити.Још једном ћу поновити да Горбачов и Јељцин више никада неће владати Русијом.Пуно се чекало на државни удар у Москви крајем децембра 1999.Јесте дошао покасно али је ипак дошао.Боље икад него никад.И сада кад је Русија васкрсла неће тамо неке Хакамаде,Удаљцови,Пуси Рајот,горе поменути и остале ништарије да руше државу по жељама из Вашингтона.Нека слободно иду пут С.А.Д или тзв ЕУ ако их баш толико воле.Ако наставе са петоколонашењем онда нека се обавезно присјете како је прошао Литвињенко.Чека смрт а она споро долази.У међувремену док се није упокојио неких 5 дана опадала му је коса,сушио се као стабљика сламе и на крају осушио.Хвала Богу за добробит и просперитет Русије.Мој коментар завршићу реченицом која ће уједно и бити наслов овог коментара.Ако човјечанство жели да побједи Русија не смије да изгуби.




    0



    0
  4. E Boze dragi kada bi ovakvih ljudi bilo malo vise kao sto je Topolj pa i zivot bi se drugacije sagledavao i manje bi zla bilo,nebi nam ni oni pederi zagorcavali zivot,a i njima je ozvonilo,zato jos jednom veliko hvala ovom patrioti sto napisa ovako divan i sadrzajan tekst




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *