Почетна / Свет / Алахова полиција у Вуперталу

Алахова полиција у Вуперталу

Шок који је узнемирио јавност и „подигао на ноге“ политичаре и власт: улицама немачког града у Северној Рајни Вестфалији демонстративно и провокативно патролирали су момци у наранџастим „униформама“ са ознакама Шарија полиције, надлежне (у једном броју муслиманских држава) за чување „изворног, правог ислама“, уз кажњавање „грешника“ и „преступника“

за „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Стицајем прилика, у исто време сустигло се више догађаја који су, у страху од екстремног и фанатичног ислама, подигли температуру и укључили (озбиљан) аларм у Немачкој: у Франкфурту је ухапшена тројка (немачких) повратника из Кеније, припадника једне (тамошње) исламске терористичке организације, улицама Вупертала промарширале су више пута, на згражавање пролазника, патроле младих људи (муслимана) у наранџастим јакнама на којима је писало „Шарија полиција“, а у Диселдорфу је под јаким обезбеђењем у понедељак почео процес против четворо салафиста, које Савезно тужилаштво оптужује за „удруживања ради убистава и атентата“.
С милитантним исламистима у сопственој кући (земљи) Немци су се суочавали и раније; ипак, демонстративни наступ „шеријатске полиције“, која је у више муслиманских земаља надлежна за чување „чистог ислама“ и спровођење (ригорозних) шеријатских прописа, јесте немачка, алармантна и провокативна „премијера“.
[restrictedarea]

ПОЛИТИЧКИ ШОК И очигледан политички шок, који је „дигао на ноге“ власти у (најмногољуднијој) немачкој покрајини, Северној Рајни Вестфалији (на чијем тлу се налази лепи град Вупертал) и оне у престоном Берлину. Покрајински министар унутрашњих послова Ралф Јегер је издао налог (и наредбу) регуларној полицији, у покушају да умири јавност и стиша узбуну међу грађанима (полицијски телефони су се, од њихових паничних и гневних позива, „усијали“)  да крене „свим средствима што јој стоје на располагању“ против исламиста који „злоупотребљавају знак полиције“.
Веома оштре и изричите речи стигле су и из Берлина. Савезни министар унутрашњих послова Томас де Мезијер је одсекао: шарија се неће толерисати на немачком тлу, а министар правде Хајко Мас је, такође енергично, констатовао: нећемо трпети паралелно правосуђе, за успостављање права и спровођење закона у Немачкој надлежна је и одговорна само и искључиво немачка држава.
Стигла је и оштра осуда овог „бесмисленог и неодговорног чина“ и од стране Централног већа муслимана у Немачкој, уз упозорење да се тиме наноси „огромна штета“ свим муслиманима у овој земљи.
Салафисти су само (мали) део велике муслиманске заједнице у Немачкој (преко четири милиона) али секта „правоверних“ (признају ислам само из времена неколико првих генерација) готово експлозивно увећава чланство. Само у Северној Рајни Вестфалији, где их има око две хиљаде (у читавој Немачкој око шест хиљада) дуплирала је за годину дана број припадника. Поистовећују их са вехабијама, али има и оних који упозоравају и на извесне разлике међу њима.

ОПАСАН ТРЕНД Све је већи број немачких конвертита који често прихватају ислам радикалније од „изворних исламиста“. На то је, као велику опасност, поодавно, поред осталих, упозоравао најстарији и најискуснији члан савезне владе и један од најутицајнијих политичара међу конзервативцима, министар финансија Волфганг Шојбле, у време док је још био министар унутрашњих послова, у минулом владином мандату.
Овај тренд је опасан по нашу безбедност, упозоравао је Шојбле. Уз опаску да сваки конвертит није потенцијални терориста, констатовао је: суочавамо се са једном врстом домаћег тероризма која се појавила и развила у нашем властитом дворишту.
И челни човек терористичке групе која је управо изведена пред суд у Диселдорфу немачки је конвертит. Његова „сабраћа“ су двојица („изворних“) муслимана, иначе немачких држављана, и један бивши припадник специјалних полицијских снага Албаније.
Њих Савезно тужилаштво (надлежно за тероризам) оптужује да су се удружили ради извођења убистава и атентата, а у оптужници су споменута два неуспела: на вођу једне екстремно десничарске странке из Леверкузена (странка је отворено против „дошљака“, посебно муслимана) и постављање експлозива на колосек железничке станице у Бону. Камере су 10. децембра 2012. године забележиле како, сада већ оптужени, Марко Г. (за медије се не открива његово пуно име и презиме) оставља плаву спортску торбу на први колосек главне бонске железничке станице. Путници који су чекали воз алармирали су полицију (свака остављена торба на јавном месту, станици или аеродрому знак је за узбуну) а она је заиста у торби открила ручно прављени механизам, са сатом и батеријом, који, ето, није стигао да буде активиран.
Полиција је, на основу снимака које су направиле станичне камере, трагала за терористом месецима, узалуд. Тек после пола године ствари су почеле да се „одмотавају“. На цеви с експлозивом и темпирном механизму откривени су ДНК трагови који су водили ка супрузи и сину немачког конвертита.
Он се у то време налазио у затвору. Полиција га је предухитрила у намери да ликвидира шефа десничарске странке: његов аутомобил био је „засејан бубицама“, ухапшен је док је, заједно са Албанцем, осматрао кућу планиране жртве.
Десничарска странка, чијег „фирера“ је ова салафистичка група „нишанила“, наступала је у изборној кампањи под слоганом „Слобода уместо ислама“, делећи присталицама и пролазницима карикатуре пророка Мухамеда. У знак одмазде због тог чина група је, по речима тужиоца, одлучила да ликвидира више људи. У случају лидера ове странке, тај посао је, према оптужници, поверен Албанцу, као најискуснијем у баратању оружјем, али је идејни творац тог подухвата и подстрекач био немачки конвертит.
Првог дана процеса оптужени су, праћени осморицом адвоката, демонстративно омаловажавали суд, одбијајући да устану и говоре, уз провокативне поклике „Алаху екбер“ (Бог је велики).
Суђење, планирано на педесет и пет радних дана, могло би, како се претпоставља, потрајати чак и до две године. Пажња јавности, у овом часу наглашена, с временом ће јењавати. Искрсаваће нове теме и афере. Остаје, међутим, до краја неразјашњено питање: шта углавном млађе Немце (просек испод тридесет година) а претежно Немице, у немалом броју, тера у ислам и конвертитство? Објашњења се, углавном, своде на психолошке (усамљеност и потреба за чвршћом заједницом и заштитом) и социјалне (незапосленост, бесперспективност у земљи благостања) мотиве, најмање су у оптицају они политички и идеолошки, иако и они постоје: милитантни исламисти су прошле године претили да ће, у исто време, на нишан узети немачку канцеларку Ангелу Меркел и америчког председника Барака Обаму.

СТРАХ ОД АТЕНТАТА Страх од могућих атентата расте са сваком додатном драматизацијом на вечно ужареном Блиском истоку. Један од ризика којим се јавно, истина, није много баратало, скопчан је (и) са одлуком немачке владе да наоружа око четири хиљаде курдских ратника спремних да се обрачунају са опасним и  готово незаустављивим терористима Исламске државе, који су већ, на деловима сиријске и ирачке територије, прогласили свој калифат.
У коментару поводом Алахове полиције у Вуперталу, под насловом „Момци, шта је с вама“, „Шпиглов“ новинар примећује да с једним бројем младих људи у овој земљи нешто у основи није у реду. И поставља питање: откуд тај нагон за провокацијом и насиљем? Постоји, сигурно, незадовољство владајућим друштвеним односима. И свака генерација ступа на сцену с циљем да ствари друкчије уреди. Оно што, међутим, изазива страх, јесте кад се младалачке жеље за променама претачу у мржњу.
„Шпиглов“ коментатор прихвата да се кажњавају људи који доводе у питање искључиви монопол државе на употребу силе, противи се, међутим, успаниченим захтевима који, поводом случаја Шарија полиције у Вуперталу, стижу из табора конзервативаца да се драстично пооштре закони. То не решава ствари.
Потребна је, каже, јавна расправа које нема, о томе зашто су млади људи у овој земљи дезоријентисани. Шта се дешава у породици и школи? Зашто демократско друштво не успева да их истински интегрише? Шта се мора мењати? Исплати се јавно полемисати око тих питања јер, ваљда, нико нема жељу да од „неколико лудака“ из Вупертала, Бона и Саксоније (случај неонациста) настане широк (и опасан) покрет.
И за Ахмада Мансура (Палестинац) психолога који живи (од 2004) у Берлину и бави се екстремизмом у муслиманском свету, све невоље потичу од чињенице да се ислам још није критички суочио са самим собом. За њега су салафисти, вехабисти, умерени и радикални исламисти – исти. Реч је само о финесама једног архаичног (религијског) света, оптерећеног табуима и искључивостима, света који је у драстичном и драматичном раскораку са садашњицом.
Изворе опасне радикализације појединих струја унутар ислама он пре види у сличностима са „нормалним“ исламом, него у разликама. Деца одрастају у клими строге контроле, страха и казне, из чега настаје „респект“ према клану, колективу и ауторитету. Милитантни исламисти, попут ратника Исламске државе у Ираку и Сирији, нису измислили ништа ново, они су само заоштрили и радикализовали оно (однос према „неверницима“, на пример) што већ постоји у исламу. И све док се не отвори унутрашњи критички дијалог с потребом да се ислам реформише и усклади с модерним друштвом и демократским вредностима, неће се зауставити његова радикализација, која „профитира“ на ширењу страха од пакла и хероизацији жртвовања и џихадизма.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *