Почетна / Колумне / ЖИВОТ ПОД ОКУПАЦИЈОМ

ЖИВОТ ПОД ОКУПАЦИЈОМ

Не запомажимо, браћо Срби, због августовских врелина. Биће много горих ствари. Врелине ће брзо проћи

Пише Драгомир Антонић

Србијом завладале велике врућине. Новине огромним насловима обележавају тропску катаклизму. Чудна ми чуда, рекао би деда Танасије. Жега у августу месецу!? Пре стотину година, током летњих месеци, малена Србија велике душе и јуначког срца ратовала је са Аустроугарском царевином. Како је изгледао тада живот у Београду, описала је у свом дневнику Славка Михајловић.

ОБЛАЦИ НАД ГРАДОМ Славка Михајловић рођена је 1888. године у Београду. Завршила је у Женеви студије медицине и докторат 1912. године. Одмах су је сачекали ратови. Са 24 године била је лекар, а затим и управник Резервне војне болнице у Нишу. Када су балкански ратови завршени, вратила се у Београд и почела да ради у Опште државној болници. Ту ју је затекао почетак Првог светског рата. Од дана 1914. године кад је Беч објавио рат Србији, па све до ослобођења 1918, водила је свој приватни дневник. Датуми су по јулијанском календару. Умрла је 1972. године у Београду.
Чим је објавила рат, Аустроугарска војска је почела са бомбардовањем Београда. Били су спремни, што је очит доказ да су по сваку цену желели рат са Србијом. Београд су бомбардовали сваког дана пуна четири месеца. О томе у дневнику названом „Облаци над градом“ Славка Михајловић пише:
„Око подне 16. јула 1914. на Сави и Дунаву појавили су се немачки монитори с којих је започело бомбардовање. Прво су погођене зграде око Саборне цркве. Бомбардовање је трајало до мрака. Приликом првих бомбардовања испаљено је много граната на Железничку станицу, у којој су изгорели магацини. Нико није могао да приђе, да гаси пожаре, јер је цео простор био тучен гранатама.
[restrictedarea]

ПЛАЧ СТОПЉЕН СА РИКОМ ТОПОВА После првог топовског пуцња, у дворишту Опште државне болнице залепршала се застава Црвеног крста. Застава опомиње да је ово дом болних, али се непријатељ на њу много не осврће. Куршуми и шрапнели често долећу у сам болнички простор. Бомбардовање се обавља са швапском прецизношћу. Сваког дана око подне, а ноћу око једанаест часова отпочиње топовска паљба. Једне ноћи су две гранате пале у Душевну и две у Опште државну болницу. Ово бомбардовање Београда, не водећи рачуна о болници, нечувено је дивљаштво. Непријатељ добро зна шта се овде налази, јер са на великом диреку високо лепрша велика бела застава са црвеним крстом.
Једна непријатељска граната је погодила градску електричну централу. Друга је погодила Водовод. Град је остао без воде и осветљења. Болница је пуна рањених грађана. Децу, жене и људе извлаче испод рушевина разорених кућа и доносе у болницу. Превијамо и оперишемо при светлости свећа које држе болничари и лакши болесници. Болничке собе су осветљене кандилима.
Београд пружа тужну слику. Од Славије до Кнез Михаилове улице нема куће која није страдала. Теразије су прекопане. Кестенови, засађени дуж Улице краља Милана, леже на земљи. Гранате су их ишчупале из корена.
Поворке људи, жена и деце, натоварених корпама и завежљајима, иду пешке Авалским друмом за Раљу. Језиво је гледати како уплашене мајке са децом у наручју беже, гурајући пуна колица ствари покупљених на брзину. Из неких колица допире пригушена детиња вриска, док старија деца, држећи мајку за сукњу, потрчкују плачући.
Седмог августа, док смо сви били у болници, пред подне зачу се фијук, а затим тресак. Потом други фијук а затим јака грмљавина. Зидови се затресоше. Обе гранате су пале у болничко двориште. Шрапнели су косили све живо.
Тешко је описати призор који сам затекла у женској болници. Породиље су држале новорођенчад у наручју и избезумљено трчале ходницима. Њихови гласови и плач беба стопили су се са риком топова. Раније смо донели одлуку да се породиље порађају у купатилима, јер су собе за порођај биле окренуте према Земуну, а одатле су долетали куршуми.

КО НАС ЈЕ БОМБАРДОВАО, А КО ПОМАГАО Данас се десило нешто што ми се урезало у душу и срце. У Другом хируршком павиљону лежи дечак од осам година који је рањен у ногу за време бомбардовања Дорћола. Мати је дошла да га обиђе, али ју је бомбардовање затекло у болници. Кад је настало затишје, мајка је пошла кући а детету је дала новчаницу од десет динара. Тек што је изашла из болнице, покрај саме ограде ударила је граната и жену потпуно разнела. Ко ће дечаку рећи где му је нестала мајка, помислих. Сузе саме грунуше.“
Два дана касније, деветог августа Славка Михајловић наставља причу о дечаку: „Мали болесни дечак по цео дан седи пред Другим павиљоном са десетицом у руци и чека мајку. Сироти малишан, он још не зна да му је мати погинула, а нико нема срца да му то каже. Његов је отац на фронту, као војник. Дечак сигурно нема друге родбине, јер га више нико не обилази.“
Памтимо. Ко нас је бомбардовао, а ко је због нас у рат ушао. Русију не заборављајмо. Не запомажимо, браћо Срби, због августовских врелина. Биће много горих ствари. Врелине ће брзо проћи.
Потпуно су утихнуле, као да их никад и није било, новинске приче о наводном пуштању на привремену слободу проф. др Војислава Шешеља из хашког казамата. Гледајући шта су му све радили, којим су га мукама мучили, какве су све подлости са правдом и законом чинили, које су све преваре радили, ништа друго се није, нажалост, ни могло очекивати. Све заточене Србе, који мимо сваке правде леже по евроунијатским тамницама, не смемо заборавити. Молимо се за Радована Караџића, Ратка Младића, архиепископа охридског Јована и све утамничене Србе.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *