Почетна / Друштво / Закон о поробљеним нацијама и украјинска криза

Закон о поробљеним нацијама и украјинска криза

Обарање малезијског авиона изнад Украјине, 17. јула 2014. на дан доношења, на предлог украјинских шовиниста, америчког Закона о поробљеним нацијама сублиминална је порука Путину – шта чека Русију ако изгуби игру на ономе што је Бжежински назвао „велика шаховска табла“

На предлог америчког грађанина украјинског порекла Добрјанског амерички Сенат и Конгрес једногласно су усвојили „Public Law 86-90“, „Закон о поробљеним нацијама“, који је 17. јула 1959. потписао председник САД, Двајт Ајзенхауер.

„ТВРЂАВА ЉУДСКЕ СЛОБОДЕ“ У закону се истиче да се величина САД, између осталог, заснива на чињеници да је ова земља „демократским путем успела да оствари национално јединство свог народа, без обзира на крајњу разноликост његовог расног, религиозног и етничког порекла“, због чега „народ САД саосећа са очекивањима народа широм света“. Тврди се, међутим, да „комунистички империјализам“ мирну коегзистенцију народа „извргава руглу“, па све „поробљене нације“ у САД виде „тврђаву људске слободе“, и од ње очекују национално и религиозно ослобођење, као и личне слободе. Ту се каже да је за „националну безбедност САД животно неопходна непоколебива подршка стремљењу ка слободи и независности“ што показују „поробљене нације“, јер ће њихова слобода суштински допринети праведном и трајном светском миру. Да би се показало да САД подржава њихово стремљење слободи и независности, опуномоћен је председник САД да трећу седмицу јула сваке године прогласи „Седмицом поробљених народа“.

КО ЈЕ, ДАКЛЕ, ПОРОБЉЕН? Главна ставка овог законског акта који је Ајзенхауер потписао јесте тврдња да је „империјалистичка политика комунистичке Русије ( не СССР-а, него Русије) путем непосредне или посредне агресије довела до поробљавања и губљења националне независности Пољске, Мађарске, Литваније, Украјине, Чехословачке, Летоније, Естоније, Белорусије, Румуније, Источне Немачке, Бугарске, континенталне Кине, Јерменије, Азербејџана, Грузије, Северне Кореје, Албаније, Идел-Урала ( кавкаских области Русије), Тибета, Казахстана, Туркестана, Северног Вијетнама итд“…
Летимичан поглед на списак даје објашњење по чијим плановима је растурен Источни блок и СССР, односно историјска Русија…
Читава руска емиграција протестовала је против овог закона. Чак и крајње проамерички, либерални антикомунисти писали су америчким парламентарцима: „Жалосно је да резолуција није укључила у списак жртава комунизма и руски народ. Штавише, стављање на списак неких од неодузимљивих делова Русије, који су названи „поробљеним нацијама“, даје у руке Хрушчову моћно пропагандно оружје, представљајући га као бранитеља руског јединства…“ Додавали су да је руском народу комунизам наметнут, упркос ренегата из његових редова, и да је то била „међународна завера“. Вашингтон се није борио против комунизма. Он се, наравно, борио против Русије.

ПУЦАЊ У РУСИЈУ Председник Америчког комитета за ослобађање народа Русије, адмирал Керк, још је 1952. наглашавао континуитет „демократске“ (значи америчке, зар не? ) борбе против „царског апсолутизма 19. века“, чији су „пороци“ дошли до изражаја баш у СССР-у. Многомудри адмирал је изјавио да постоји директна веза између „декабриста жедних слободе 1825. и избеглица из СССР-а које ми сада примамо“.
Немачки историчар Фолксман је још 60-их година прошлог века тврдио да је политика америчког Комитета била подршка, пре свега финансијска, свим национализмима у Совјетском Савезу, чиме би се, рушењем комунизма, срушила и Русија као опасност по америчку Империју. Сродност између Хитлеровог подстицаја „поробљеним народима“ да се придруже Трећем рајху да би се ослободили бољшевичке власти и америчке „борбе за демократију и независност“ више је него очита. Само, Хитлер је био груби расиста. Вашингтон је, све донедавно, интересе своје банкократије умео да представи као алтруизам.

ЗАКОН КАО ВОЈНА ДОКТРИНА Генерал Максвел Д. Тејлор, бивши начелник армијског генералштаба у доба Двајта Ајзенхауера, а касније председник Уједињеног комитета начелника штабова у доба председника Кенедија и Џонсона, године 1982. објавио је у „Вашингтон Посту“ чланак о будућем атомском удару на СССР. У њему истиче да циљеви напада, уколико је то могуће, треба да буду „ограничени на области са углавном етничким руским становништвом, да би се ограничила штета у неруским републикама“. То није написао чак ни Адолф Хитлер.
Када је 1991. Совјетски Савез ушао у фазу разлагања, и када је „демократски поредак“ почео да побеђује на Истоку, конгресмен Рорхабер је покушао да убеди Конгрес да укине „Закон о поробљеним нацијама“. Украјински националисти у САД су се побунили, и Закон је остао на снази. Председник Џорџ Буш Старији је, уочи украјинског референдума о одвајању од „Москаља“, одржаног 1. децембра 1991, изјавио да ће Бела кућа признати, одмах, независност Украјине, а Радио „Слободна Европа“ је обећавао „Маршалов план за Источну Европу“.
И тако даље, све до Евромајдана.
Др Џејсон Кишнер, професор криминологије на Универзитету Фресно у Калифорнији, сматра да је обарање малезијског авиона изнад Украјине, 17. јула 2014, на дан убиства Царске Породице, било сублиминална порука Путину – ево шта те чека јер ратујеш против „глобалне елите“. Не треба, ипак, заборавити, да је 17. јул и дан доношења, на предлог украјинских шовиниста, америчког Закона о поробљеним нацијама, који је, очито, и данас на снази. Тек да се разуме шта чека Русију ако изгуби игру на ономе што је Бжежински назвао „велика шаховска табла“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *