За војничку и ратничку част

Видели су се овде после много година, а све захваљујући друштвеној мрежи и сајту „Једном падобранац, увек падобранац“, чија је мисија и темељна идеја окупљање свих који поштују традицију славне нишке 63. падобранске бригаде

Разговарала НЕВЕНКА СТОЈЧЕВИЋ Фотографије ИВАН ДОБРИЧИЋ

За отаџбину, за друга, за пушку, за војничку и ратничку част! Падобранци 63. падобранске бригаде РАДЕ! − заорило се из грла ветерана до плавих висина изнад Спортског аеродрома „Лисичји јарак“ у Ковилову, где су тог ретко сунчаног јулског суботњег преподнева после много година дошли да се подсете на дружење и војевање у прослављеној 63. падобранској бригади.
Почели су да пристижу већ од раног јутра, из разних крајева, са радошћу и тремом истовремено. Кажу, то је нормално, као кад студент крене на испит… зна да се спремао и научио, али непредвидљиве ситуације су увек могуће.
Како и не би биле, када неки од њих нису скакали већ више од 30 година. Ипак, нервозу потискује срећа због сусрета са старим и новим другарима. Неки су се овде видели после много година, а неки први пут, захваљујући друштвеној мрежи и сајту „Једном падобранац, увек падобранац“, чија је главна идеја окупљање свих који уживају у изазову и поштују традицију чувене нишке 63. падобранске бригаде.
Долазили су колима или пешице са Зрењанинског пута, докле су стигли градским саобраћајем, углавном у војничким оделима са тешким ранцима и падобранима на леђима, али сви ведри и насмејани…
Окупљање, загрљаје и причу о протеклим временима прекинуо је позив инструктора да приступе смотри у хладовини.
Један средовечни човек, видимо, не помера се с места, а стоји к‘о запета пушка док чека одговор са друге стране отворене телефонске линије. Приђем му и питам: „Да ли и ви данас скачете?“
Видно огорчен, одговара. „Нажалост, не могу! Изгубио ми се кофер на лету од Берлина до Беча, управо су ми потврдили да га нису нашли, а без лекарског уверења не могу да скачем. Таква су правила!“
Више га ништа не питам, чујем да је „потегао“ чак из Осла само да би се нашао са другарима и – још једном скочио са небеских висина.
Из даљине, са писте, већ се чује звук упаљених авионских мотора… Ветерани се полако облаче и контролишу своје падобране. Узбуђење је видљиво, адреналин расте, али падобранци у строју пажљиво слушају последња упутства…

[restrictedarea] „Сада скок треба да изведемо на најбезбеднији начин… Ветар дува са запада и поклапа се са правцем ваше писте… Скакаћете на све чисте просторе… Од препрека имате канал и авионе које треба да избегавате… Прво и основно, после напуштања авиона – погледајте да ли је падобран правилно отворен… Ако јесте, наставите летење по плану и у складу са инструкцијама које ћете добијати преко радио-станице од инструктора… Док год добро радите, нема потребе да будемо у контакту… Цела ова површина од 165 хектара служи вашем безбедном слетању… Још једном, после искакања из авиона проверите да ли је падобран правилно отворен… Кад се приземљујете, не истурајте ноге напред… У први авион укрцавају се Алекса, на слободно 1.500, Аничић и Минић… Одмах станите ту у колону као што смо стајали у војсци. Ајмо даље − Драгана, Горана и Ђука. Владика ће у 206…“
И док се падобранци ужурбано спремају за предстојеће скокове, пажњу привлачи млађи човек чији ме говор подсетио на родни крај.
„Ви сте сигурно из Славоније“, кажем му, док он, клечећи, проверава сваки детаљ на падобрану.
Човек ме изненађено погледа, устаде и пружи ми руку, широка осмеха.
„Давор Алекса, припадник 63. падобранске, служио сам војску у Нишу од марта ‘90. до марта ‘91. Кад је почео рат, вратио сам се у Вуковар где и данас живим.“
Каже ми да је пресрећан што је после толико година видео старе другаре и упознао неке нове. А најсрећнији је што ће се заједно присетити заједничких, незаборавних дружења из бригаде, која у животу свакога падобранца имају посебно место.
„Скок као скок, јер ја се активно бавим падобранством у Аеро-клубу „Борово“. Најпре сам завршио једриличарску обуку, а онда одлучио да се опробам и у падобранству. Рекох, можда затреба да скачем из једрилице. Све је то било пре одласка у војску, у Ниш, где сам стигао са 30 скокова иза себе. Били су ту људи из целе Југославије, од Словеније до Македоније. И сваки дан напорне вежбе, 365 дана у години. Путовања на спортске терене свуда око нас, на скијање на Копаоник. Зато данашњи скок за мене има изузетну симболику“, прича Давор.
Данас редовно одлази да скаче у Словенију и долази у Србију. Има 44 године и остварио је 440 скокова, просечно десетак по години живота.
Док смо разговарали, ветерани су са комплетном опремом кретали ка писти. Врућина је већ била велика, али то није спречило бројне љубитеље падобранства да лично дочекају и испрате ове храбре људе у њиховом ризичном задовољству.
„Шта да вам кажем, многи овај чин сматрају самоубилачким поривом, али он је за мене више од љубави, мислим чак живот сам“, каже Нишлија Саша Стевановић.
Поносно истиче да је учесник свих ратова од 90-их до НАТО агресије и пита се шта се то десило да српској војсци више не требају њени прослављени борци, падобранци.
Његов суграђанин, ратник са Кошара, машински инжењер Дарко Богуновић, који је са собом повео и осмогодишњег сина Андреја, нада се и будућег наследника у падобранству, пажљиво га слуша и додаје да бивши припадници 63. падобранске бригаде, која је сада део батаљона, на проверу борбене готовости нису позивани од
2001. године.

„А одазвало нас се тада 120 одсто, зато увек рачунајте на нас, злу не требало“, поручио је Дарко и позвао нестрпљивог дечака да пођу ка писти, јер је неколико тура падобранаца већ доживело задовољство да скочи из авиона са висине од осам до десет хиљада метара.
Свет који се окупио поред писте и пажљиво посматрао како се у мале спортске авионе укрцавају по три, понекад и четири падобранца, а онда погледа упртих ка небу са нескривеном стрепњом ишчекивао да се отворе падобрани, чини нам се, слободно може да се сматра привилегованим и почаствованим. Јер, поменуте суботе у „Лисичјем јарку“ дружио се са посебним сојем људи.
„Неки, нажалост, нису могли да дођу, а хтели су. Из сасвим баналног разлога. Нису могли да плате лекарско уверење које на ВМА кошта 10.500 динара, дакле непуних 100 евра. Изузетно ми је жао због тога, поготово што тај преглед у Хрватској где је, кажу, све скупље него код нас, кошта 65 евра. Уверио сам се у то лично, јер приликом доласка колима из Беча, ја сам тај преглед лично обавио у Осијеку“, сведочи Момчило Минић, звани Моца, ветеран који је учинио све што је могао да се бивши припадници славне 63. падобранске бригаде окупе на овом месту.
Он већ 11 година живи у Бечу и пуних 35 година није скочио из авиона, па је одлучио да то коначно неизоставно уради.
„Скок из авиона је супротан природном нагону за животом, зато он представља победу над самим собом. Спреман сам да преиспитам своје могућности, иако сам армију служио давне 1963. и после тога остао у резервној бригади, с којом сам постао и ветеран минулих ратова. Данашња организација скока је идеја свих нас који искрено жалимо што нас војска више не позива на вежбе, иако смо у последњем рату 1999. године зарадили Орден народног хероја“, наводи Минић, тек да се не заборави.
По његовом сећању, бригада је 2004. године „утопљена“ у 63. падобрански батаљон и ветерани резервисти отад као да не постоје за реформисану Војску Србије.
„Као што видите, ми и даље скачемо, значи постојимо! Нас су избрисали из војних формација, али ми се и даље осећамо као чланови једне велике и незаборавне фамилије. Наша специјална бригада била је и остала феномен који ничим не да да се уруши и да нас опет позову, ми бисмо се поново одазвали са 150 одсто. Истина, данас овде нема ниједног од наших старешина, иако знају да смо ту и хоћу да верујем да је њихова љубав према јединици, као и наша, остала непромењена. Све друго је виша сила на коју не можемо да утичемо“, наглашава Моца.
Он је све ове људе скупио преко Фејсбука, где је основао групу „Једном падобранац, увек падобранац“, захваљујући којој је данас овде дошао и већ поменути Благоје Тијанић из Норвешке кога је чист пех спречио да скочи из авиона.
„Падобранци се сваке године окупљају два пута. На Видовдан, 28. јуна и 14. октобра, на Дан бригаде, када се традиционално окупљамо. Долазе падобранци цивилни и војни, бивши и садашњи, људи који поштују и цене ветеране падобранске бригаде, људи који воле висине, пилоти. Дружимо се. Срећко Калаш из Словеније редовно долази, за Видовдан је дошао мотором. Ово је први пут да се резерва, војни падобранци окупљају на скоку ван своје јединице. Надам се да неће бити и последњи. Настојаћу да и ово постане традиција“, рекао је Момчило Минић и захвалио свима који су личним средствима помогли да се скуп одржи, као и падобранском клубу „Феникс“ који је имао разумевања за жељу ветерана и изашао им у сусрет максималним попустом на цене за учињене услуге.
До нас су потом стигли и преостали учесници узбудљивог догађаја. Међу њима и најстарији, Љубомир Христов Чарли (пуних 65 година).
„Овде је најважнија воља и љубав према спорту. Јуче смо имали напорне припреме цео дан, а код сваког падобранца, нормално, постоји позитивна трема, адреналин скочи, узбуђење је увек присутно. Некако ме највише радује што сам имао част да данас упознам ове људе који су и по 30 година млађи од мене и скачем с њима. Скакаћу док год се будем добро здравствено осећао“, поручио је најстарији ветеран.

_____________________________________________________________________________

БЕСКРАЈНА СЛОБОДА

Горану Вукас, рекреативку из Инђије, сачекали смо после успешно обављеног скока, очигледно срећну и одушевљену.
„Већ после првог тандема (скок удвоје) а досад их имам десет, одлучила сам да сама скочим у 50. години и урадила сам то. Сад већ имам и 10 соло скокова и наставићу да скачем све док будем имала потребу да испонова доживим осећање слободе у бескрају. Откад знам за себе, гледала сам у небо и доживљавала га као неку трећу димензију. Сада се то остварило, али осећање када скочим из авиона речима не умем да опишем“, рекла је Горана и отишла да се ослободи тешке опреме.

_____________________________________________________________________________

И ВЛАДИКА ЈОВАН МЕЂУ ПАДОБРАНЦИМА

Присуство владике липљанског Јована (Ћулибрка) потврда је да међу падобранцима постоји и толико неопходна мера духовности. Војно свештенство, како је рекао, није нова појава и лако може да се повеже са овом јединицом.
„Поред љубави према овом спорту, духовност је оно што нас повезује. Најпре сам долазио као свештеник, а сада као владика. С њима делим добро и зло, а то се видело и у Обреновцу када нас је снашла ова несрећа. Ту сам видео доста резервних припадника који су дошли сами, без позива и дозволе, без наређења и опреме да бисмо помогли нашем унесрећеном народу“, причао је владика Јован, непосредно пред скок.

[/restrictedarea] займ на карту конга займ личный кабинет входвзять займ на кивизайм денег