За свет ситница, за Србију крупница

Почињу Међудневице или Међугоспојинци, дани који трају од Велике до Мале Госпојине. Шта смо у ове дане радили некада, а шта радимо данас

Пише Драгомир Антонић

Некад су травари у ове дане по планинама брали лековито биље, јер се веровало да је оно тада препуно лековитих састојака. Јаја која у ово доба снесу кокошке не износе се на пијацу, нити се користе у исхрани. Она служе само за излегање нових пилића. Тако је било у недавној прошлости кад су Срби знали шта им је чинити, нису имали дилему ко су им пријатељи, а ко „старе варалице“.

ОНИ СУ ЗНАЛИ ШТА ЈЕ САБОРНОСТ Наши преци који су живели на селу и по варошицама и уз које су генерације расле знали су да раде обичне ствари: да направе облогу за отекли зглоб, мелем за огуљена колена, да калеме воћке, орежу виноград, умесе хлеб, наложе ватру, исплету џемпер, сашију хаљину, причају поучне приче, насаде квочку, и много других ствари које су им омогућавале да слободно и независно живе и раде. Умногоме нису зависили од другог, а кад би им помоћ затребала, комшије и пријатељи су се радо одазивали. Сви су се сабирали око онога коме је помоћ потребна. Уз смех и радовање посао су лако завршавали. Преци су знали да је све лакше ако се заједнички ради, ако једни другима помажу и да је саборност, било да је у питању рад у пољу, на њиви или зидању куће, једини начин да свако своје имање, а тиме себе и сопствену породицу очува. Зато се крајем лета и почетком јесени сабирала летина, која је доносила плодове од којих се до наредног сабирања живело. Берићетно или мукотрпно. Како кад, али се од рада никад није одустајало.
[restrictedarea]

НИЈЕ ЗНАЊЕ ВЕЋ ДРЕСУРА Временом смо научено заборавили, стечена знања изгубили, али и овладали средствима модерне технологије. Чим смо научили да укључимо телевизор и променимо канал, одмах смо умислили да смо „напреднији“ од бабе и деде. Да више знамо од њих. Кад су стигли рачунари и мобилни телефони, схватили смо да и наши родитељи мало шта знају. Такорећи, потпуно су заостали. Таман смо гордо, са висине гледали на остатак превазиђене генерације кад се на „таблету“ испразни батерија, интернету пуче „конекција“, на кабловској се појави саопштење од „провајдера“ да тренутно нема сигнала и ми остадосмо беспомоћни. Помор и катастрофа. Црк‘о мобилни, а све што, наводно, знамо налази се у њему. Схватисмо да „знања“, за која смо били уверени да их поседујемо, нису никаква знања, већ дресура, слична оној кад дресер научи у циркусу слона да броји, а кокошку да кљуцањем у прекидач упали сијалицу. То је давно открио руски научник Иван Петровић Павлов, вршећи пробе са псима и звонцетом, и по њему су та „знања“ названа Павловљеви рефлекси. Енглески писац Олдос Хаксли је 1932. написао „Врли нови свет“ и описао како је лако потчинити људску вољу средствима модерне технологије. Касније, 1936. славни Американац Чарли Чаплин снимио је на исту тему филм „Модерна времена“.

ТЕХНИКА ОВЛАДАВАЊА Ништа се није променило ни данас. Технологија је − злоупотребљена. Уместо да људској раси омогући већу слободу у стварању, она је искоришћена за потпуно владање људима. Као хиљадама година пре, ширење страха је основ којим се паралише људски ум, а како су у страху велике очи, онда је уплашеном особом лако манипулисати. Довољно је рећи, да ово што јој се сад дешава, није ништа у односу на оно што ће се тек десити. Особа премире од страха. Кад располажете модерном технологијом и имате могућности да је преко новина, радија, телевизије, интернета пласирате, није тешко да владате. Да врсту којој и сами припадате – људску расу – мрцварите. Понижавање и мрцварење је постало глобално. Од Газе, преко Курдистана, Либије, Сирије до Украјине људи се мрцваре војним средствима. Уби злог Руса, слаби Русију, понизи Немачку. Нек се зна да је Америка сила. Африканце разарај еболом а успут омогући фармацеутској мафији екстра профит. С неба пуштај отрове да видимо шта ће да се деси. Путнички авиони нестају без икаквог објашњења. Аргентину отерај на добош.

ТУЖБАЛИЦА ПЕНЗИОНЕРИМА Када човек све ово чита, онда чињеница да ће у Србији једно два милиона људи бити доведено на ивицу глади није занимљива на глобалном нивоу. За свет ситница, за Србију крупница. Како ће људи преживети без зарађених пензија, министра финансија не интересује. Наводно светски демократа, економски експерт, а у слободно време виртуоз на акустичној гитари, израчунао је да ако ојади, опљачка као последњи друмски разбојник пензионере, онда ће у буџет унети довољно новца. Могао би успут да доведе и улагаче који би уложили новац у покретне гасне коморе – вероватно има на неком отпаду немачких из Другог светског рата − да спаљују пензионере по регионима. Одреде се квоте: Смедеревско-браничевски 120 000, Тимочки 80 000, Шумадијски 200 000. Сваки регион добије годишњу квоту. За две године, нема дефицита у буџету. Страни улагачи зарадили. Министра тапшу по рамену, а он од среће компонује „Тужбалицу спаљеним пензионерима“ за акустичну гитару и мецосопран. Ранији дугогодишњи министар финансија је свирао електричну гитару у вокално-инструменталној групи. Како смо прошли, знамо. Зато предлажем или да се Уставом забрани гитаристима да воде државне финансије или да се ангажује Антонио Бандерас са гитаром и Селмом Хајек за утеривача неплаћених пореза и дуговања. У противном, нема нам спаса.
Не заборавимо часне Србе, Војислава Шешеља, Радована Караџића, Ратка Младића, архиепископа охридског Јована. Нека им Господ подари снагу да издрже нељудске патње.
[/restrictedarea]