За Русију, Б92 је Запад

Изгледа да нема те прилике за ругање руском народу и држави коју ће телевизија Б92 да пропусти

Посао страног дописника је положај из снова у новинарском свету: не само због повећаних примања већ и зато што они о којима пишете – а то су најважнији политички и друштвени чиниоци државе која вас гости – у већини случајева немају благу представу како ви извештавате своју публику о њима. Укратко, као страни дописник имате нешто што одиста личи на потпуну слободу.
Ипак, неписано је правило да се према земљи домаћину односите с дужним поштовањем. То правило, истини за вољу, није изникло из каквих новинарских законитости, пошто извештач у строго занатском смислу и није дужан да исказује поштовање према овоме или ономе, већ да јавља шта се дешава; али, правила лепог понашања су универзална и, барем начелно, нису зависна од врсте занимања којим се неко бави; тако су и страни дописници људски дужни да воде рачуна о достојанству земље домаћина.
Е сад, ту постоји једна битна ограда. То правило ни у ком случају не важи за западне дописнике, поготово за оне из Америке и Британије. Културолошки ослобођени ма какве увиђавности, они не осећају ни трунку потребе да се понашају пристојно према држави из које извештавају. Напротив, судећи по њиховим извештајима, пре би се могло закључити да је за њих чак и пожељно уколико према земљи и нацији домаћину осећају извесну меру презира, по могућству зачињену осећањем расистичке надмоћи. Другим речима, од њих као да се очекује да се непрестано ругају и подсмевају држави из које извештавају.
А што је најчудније, њихови извештаји се као по правилу прате са посебном пажњом, чак и у тој земљи која их је угостила.
Све то важи десетоструко за западне дописнике из Русије, у које, не само географски, спада и дописница Б92 Александра Годфроа, већ више година настањена у Москви, одакле се редовно јавља телевизијским прилозима. Од како је почела украјинска криза, њени прилози су, разумљиво, чешћи, али нису усредсређени само на Украјину и на тамошње догађаје већ се примећује наглашено занимање и за дешавања у Русији. Очекивано, већина тих осврта садржи неки чудноват призвук, оличен у готово целокупном одсуству било каквог поштовања или обзира према Русији и Русима. Сасвим у складу са обичајима Запада, где Б92, не само у географском смислу, потпуно припада.
Та дрскост је можда најочигледнија била протеклог викенда, када је Александра Годфроа послала прилог о најновијим мерама и законима руске Думе, која је знатно пооштрила управо правила понашања у јавном животу – што је било пропраћено следећим натписом на екрану: „Забране у Русији – Б92 истражује шта је све у Русији забранила Дума“. (Занимљиво, на сајту Б92 наслов рубрике је био још неваспитанији: „Путин је забранио све ово“; такође, овакав наслов стајао је у потпуном нескладу са натписом на екрану, који је јасно указивао на то да „све ово“ није забранио Владимир Путин, него Дума.)
Набрајајући какве је све мере изгласала државна скупштина – а распон је одиста велики, од цигарета у слободној продаји, преко синтетичког веша, до псовки па и страних речи у јавном говору – Александра Годфроа каже:
„Тенденција забрањивања кренула је од трећег мандата Путина, који је уследио после масовних протеста.“
Већ овде можемо да приметимо непоштовање: новинарски обичаји налажу да када некога први пут помињете у прилогу или тексту, треба да му наведете пуно име и звање. Дакле: руски председник Владимир Путин. А не – Путин. То чак и није толико повезано са поштовањем онога о коме говорите, већ ради оних што вас слушају, а њима је можда потребно подсећање на то због чега је особа о којој ви говорите уопште па важна. Али, у контексту опште обојености прилога Б92 из Русије, скоро је сигурно да је овде реч и о непоштовању установе руског председника. Поређења ради, када јављају о његовом вашингтонском колеги, новинари Б92 барем у првом ословљавању не пропусте да кажу да је то „амерички председник Барак Обама“.
Затим је реч добила извесна Наталија Зоркаја, потписана као социолог истраживач Левада центра, која у својствено „другорусијанском“ маниру осипа паљбу: „Већина закона који нешто забрањују имају за циљ да угуше опозицију и критику власти.“ Наравно, нико се није удостојио да нам објасни како је то забрана цигарета, синтетичког веша или псовки усмерена на опозицију, али је зато Александра Годфроа спремно наставила да се чуди над тиме што самим Русима, изгледа, не сметају нове мере Думе:
„Осим шала по баровима и на интернету, протеста нема, чак и око ствари које залазе у лични живот.“
Па је онда пустила мини-анкету спроведену међу руским грађанима. Наређала их је чак троје – једног средовечног мушкарца, једну девојку и једну госпођу у годинама. И од њих троје, само је ова последња, госпођа у годинама, критички прокоментарисала нове законе! Мушкарац је рекао: „Ако закон залази у лични живот, то је мало онако, али овде су људи другачији и поштују законе, тако да ако се спроведе правилно, ипак ћу поштовати. Ја мислим да је то добро.“ Девојка је овако сажела своје мисли: „Ако је нешто стварно лоше за нас, онда у реду, јер када се нешто деси, ми се обраћамо држави. Идемо у болницу, на пример, и ако је држава узела на себе ту одговорност, она има и право да нас коригује.“ Док је госпођа на крају рекла ово: „Ја сам против. Јер човек, на пример, има своја права. Ако некоме говорите какав веш да носи, то је превише.“
Зато што није могла да нађе више од једне истомишљенице, Александра Годфроа потражила је објашњење поново код Наталије Зоркаје, која је овако то „расветлила“:
„У свести људи укорењена је навика да подржавају оштре мере и забране и парадокс је да на тај начин обични људи демонстрирају власти да су јој лојални не би ли на тај начин сачували себе и заштитили свој мали лични свет који су створили. Јер друштво је одавно фрагментирано и људи не осећају одговорност. Осећају да не утичу ни на шта што је изван њиховог стања.“
Тако да су, на крају, сви саставни чиниоци једног својственог западног извештаја из Русије били на броју. Ту је непоштовање према руској држави и њеним установама, ту је не баш притајено исмевање руског друштва и обичаја, а ту је и непосредна увреда руских грађана. Својствено западњачки. А Б92 је, за Русију, телевизија са Запада. Не само у географском смислу.

2 коментара

  1. zasio se cudimo g-ci Godfroa/ nas svet patrijarh Pavle bio je /paja/nase vladike su amfilohije, artemije, irinej itd.to je manir komunista kojima je jedini dostojan postovanja bio brozomor. naravno ovo su njihova deca. procitajte neki od tekstova gospodina aleksandra apostoloskog u /politici/ pa cete se uveriti u ovaj moj komentar.postovane dame i gospodo pogledajte tekstove u novinama od pre drgog svetskog rata.tamo je uy svako ime bilo gospodin ili gospodja.naravno slazem se sa konstatacijama u ovom tekstu.s postovanjem sma.

  2. Aleksandra Stojanovic-Godfroa:Qui est qui?-Who’s who? Za bolje razumevanje izvestenog izvestavanja.(Izvori:B92-Blic)
    Na TV B92 u informativnoj redakciji radi od marta 2003. godine, pošto je prošla obuku AREX-a. Izveštavala je o društvenim i političkim temama do 2004. godine kada je otišla u Rusiju. Naredne tri godine radila je kao dopisnik B92 iz Moskve. Iz Rusije je izveštavala o predsedničkim izborima, bilateralnim odnosima Srbije i Rusije, terorističkim napadima poput napada u metrou, napada bombaša samoubica na avione u Moskvi i terorističkog napada na školu u Beslanu.
    Krajem 2007. godine vratila se u Beograd u informativnu redakciju B92 gde radi kao novinar i prezenter vesti. B92 je njena prva medijska kuća. Rođena je 1977. godine u Nišu. Studirala je psihologiju u Beogradu. Govori tečno engleski i ruski i prilično dobro holandski. Udata za DavidaGodfroi,dopisnika NOS-a (Holandskog(javnog servisa)u Rusiji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *