Почетна / Други пишу / Витали ЖУЧНИ – Век после битке на ЦЕРУ «дођи Швабо, да видиш»

Витали ЖУЧНИ – Век после битке на ЦЕРУ «дођи Швабо, да видиш»

Аустро-Угарски Генералштаб сачинио је после јапанског напада на далеком истоку и пораза руске флоте код Цушиме, почетни операцијски план као стратегиски документ за превентивни оружани напад на Србију иза проглашења анексије БиХ.

План је као кључну битну одредницу садржавао предвиђање реакције руске војске, на агресију против Србије.

Ако Русија не би била одлучна војнички реаговати план ће бити офанзивног карактера, а у случају оштре реакције и претеће руске офанзиве предузела би се само дефанзивна дејства.

Усклађивање дипломатске и политичке реакције руске и српске владе спречило је реализацију овог плана, који је имао отворену немачку подршку али и прикривену британску.

До августа 1914. године сачиниће КуК генерали још неколико варијанти оружане агресије на Србију али ће их руски и српски обавештајци све открити, и своје владе о њима обавестити.

Мобилизација руске војске почетком августа након објаве рата Србији утицала је на одлуку КуК генералштаба да преко 120.000 војника II. армије пребаци на руски фронт, слабећи тако Балканску војску Оскара Потјорека која је била знатно надмоћнија у људству, артиљерији и логистици над српским браниоцима.

Церска битка трајаће од 12. августа до 24. августа 1914 на линији: Шабац – Текериш – Крупањ са ширином фронта од 50 километара, на брдовитом тешко проходном терену.

Аустроугарски војници су 12. августа ушли у Лозницу. Ту и у селу Лешница, 13. аустроугарски армијски корпус је прешао Дрину, а истог дана 4. аустроугарски армијски корпус је прешао Саву северно од Шапца.

Брзим заузећем Шапца отворен је пут за продор КуК солдатеске долином реке Лешнице у унутрашњост Србије, зато српски Генералштаб одлучује да пређе на еластичну, упорну одбрану док се не «разбистри» политичка и војна ситуација.

Српска врховна команда извештена је од својих обавештајаца да планирани главни продор непријатеља иде преко Дрине а не преко Саве, као што се у српском Генералштабу и очекивало.

Војвода Радомир Путник као начелник Генералштаба одлучује да српска трећа армија упорном одбраном задржи што дуже непријатеља, и развуче његове снаге целом дужином фронта.

Друга српска армија ће се ротирати на правац Обреновац-Шабац а Прва српска армија на простор Аранђеловац -Лазаревац, те ће њени делови чинити стратегијску резерву српске врховне команде.

Образлажући ову одлуку имао је у виду своју мисао «Са Русијом, ми ћемо према ратној срећи имати успеха и неуспеха, али у Србији се морамо показати као снажна патрола у пијаној механи».

Сама битка отпочела је ноћу 15.-ог августа сударом српске пешадије из Комбиноване дивизије I. позива са претходницом аустријског 8.-ог корпуса на падинама планине Цер. Судар војски описује капетан Милутин Николић следећим речима:«Требало је одмах прећи у напад, или побећи из пакла. У овој пакленој ватри војници 2. батаљона вођени својим официрима полетеше према непријатељу… Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељска снага ни распоред. Он (непријатељ) је био у још већој забуни, јер је нападнут с бока и леђа и још изненађен на спавању… Наши војници буквално улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало на све стране, а војници падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни».

Командант II. српске армије Степа Степановић благовремено je сагледао значај саме планине ЦЕР за укупну операцију контранапада, и одлучио да поседне и одсудно брани врхове Косарин град и Трајан кao кључне тачке одбране. Тако је присилио непријатеља да настави наступање у правцу села Текериш, које је оценио као место за преотимање стратегијске иницијативе и прелазак у контраофанзиву. Искусни планер и војсковођа своје одлуке је доносио док је кроз артиљериски дурбин осматрао места за напад, а КуК планери су то радили над топографским картама у сигурности сарајевске касарне, плашећи се да и сами пређу реку Дрину.

Нису марили за чињеницу да је век пре тих борби Карађорђе Петровић желео прећи, како би ослободио српски народ и са оне стране тадашње «међе племените» у Отоманској империји.

Знајући чврстину и храброст војника са којима је ратовао у два претходна рата захтевао је ђенерал Степановић да му се додели Моравска дивизија I. позива за одлучни контранапад. Формирао је «Церску ударну группу» коју чине Моравска дивизија I позива и Комбинована дивизија са циљем напада у долини Јадра, намеран да заустави продор 8.-ог аустријског корпуса, чије су трупе у првом нападном таласу припадници «ландштурма» (јуришне јединице) већински хрватски, муслимански и мађарски војници као изразити србождери. Они чине небројена зверста над цивилним становништвом, рањеницима, а нарочито над девојкама и женама.

По приспећу «мораваца» како су их називали, наредио је Степа да «гвоздени пук» (пук Књаз Михаило I. позива) сломи непријатеља на Текеришу. Гледајући извесну погибељ својих војника повео је лично пуковник Миливоје Стојановић «Брка» одлучујући контрајуриш. Силним српским јуришем, бомбом и бајонетом скршен је нападни талас непријатеља. Сазнавајући детаље ове стравичне битке и примере херојства српских официра и војника одмах након победе, у Ваљеву је композитор Станислав Бинички и сам тада у униформи у част «гвозденог пука» и пуковника «Брке» компоновао «Марш на Дрину».

Полазећи на доделу Нобелове награде у Стокхолм понеће ту композицију и нобеловац-књижевник Иво Андрић да се свира, јер је знао да она осликава дух српског народа!

Свесни значаја своје величанствене победе, славећи празник Преображења Господњег у кланцима и јаругама Цера испевали су српски војници из душе своје песмицу:

Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш, а како ћу ја видети када морам бегати! 

Егон Ервин Киш, аустроугарски новинар, пишући о поразу аустроугарске војске у бици на Церу, известиће своју редакцију следећим текстом: «Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали између читавих колона коморе или газили кроз ровове поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови војске… Општа депресија изражавала се јавним негодовањем против вођа: потпуно неспособни стари магарци су наши генерали. Ко има протекцију, поверава му се судбина стотину хиљада људи. Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу…»

У бици на Церу избачено је из строја 25.000 припадника аустроугарске војске, а заробљено је око 5.000 непријатељских војника, 50 топова и велике количине осталог ратног материјала.

Из строја српске војске избачено је 259 официра и 16.045 војника и подофицира што казује о тежини саме операције. Посебну тежину има чињеница да је реч о прекаљеним ратницима из два претходна рата, који су свесно гинули да зауставе продор непријатеља у своју Отаџбину. Ипак погибија поручника Војислава Гарашанина унука Илије Гарашанина, који ће иако два пута узастопно рањен повести српски јуриш у критичном часу, пример је свести и одговорности старешине.

Битка на Церу, познатија у уџбеницима војне историје, стратегије и тактике као Церска битка, по начину вођења и исходу представља ремек-дело ратне вештине (као прелаз из стратегијске одбране у контранапад). Она се и дан-данас проучава на најпознатијим војним академијама. Церска битка је прва победа савезника у Великом рату и почетак краја Хабсбуршке монархије.

Стратези на Вест Поинту саветовали су планере злочиначке операције НАТО-а назване «Милосрдни анђео» да ни не помишљају на копнену инвазију својих трупа у Србију 1999.године, јер ће доживети репризу церске катастрофе КуК казнене експедиције. 

Сваки потенцијални агресор требало би да памти речи мајора Курсуле: «НЕ МОЖЕ У СРБИЈУ ТЕК ТАКО ДА СЕ УЂЕ, БРАТАЦ!»

„Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *