Почетна / Култура / Ветерани своме граду

Ветерани своме граду

Као по Марфијевом закону, док је Тераторија на централним улицама прошлих година плашила Београђане, није пала ни кап кише цело лето, а ове године, када су планирани квалитетни концерти на отвореном, као што то налаже летњи фестивал, киша пада скоро сваке вечери!

Пише Смиљка Исаковић

Увеселој вожњи „фићом“ кроз Београд, БЕЛЕФ је грађанима представио осведочене величине класичне музике. Уметнички директор обезбедио је сигурне „адуте“, а сви ми знамо који су то уметници. Само се понекад праве да не знају они од којих зависи финансирање, али то је нека друга прича…
Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“ под управом Павла Медаковића позвао је у госте Дувачки оркестар копнене војске Грчке, а концерт је због лошег времена уместо на платоу испред „Победника“ на Калемегдану изведен у Свечаној сали Дома Војске Србије 23. јула. Лагани летњи репертоар народних, забавних и класичних дела, са неизбежним „Маршом на Дрину“ на крају, подигао је на ноге публику. Мало је познато да је ову популарну корачницу, симбол храбрости српске војске у Првом светском рату, Станислав Бинички (познати српски композитор, диригент и педагог, војни капелник, оснивач првог Београдског војног оркестра и Музике Краљеве гарде, који је са Мокрањцем и Костом Манојловићем утемељио прву Српску музичку школу) компоновао у Ваљеву 1914. године, а посветио је првој победи српске војске на Церу, која је до ногу потукла неупоредиво надмоћнију аустроугарску армаду.
Виолиниста Јован Колунџија деценијама пуни концертне сале, па је то био случај и овог пута, на концерту „Тонски монолози“ (опет, са отвореног простора на Сењаку пребачен у салу Коларчеве задужбине) посвећеном делима за соло виолину. Тежак, храбар, али и атрактиван програм (Бах и Крајслер) београдска публика од 7 до 77 година топло је поздравила, као и увек када Јован наступа код нас.
Још један ветеран, флаутиста Љубомир Димитријевић влада сценом старе музике Београда 45 година, од када је основао Ансамбл „Ренесанс“. Иако врстан флаутиста, на Факултету музичке уметности у Београду није имао шта да тражи, јер је ту владао Миле Азањац. Димитријевић је дипломирао флауту код изврсног професора Срејовића, који није имао клан, па тако… Позната, дакле, прича са наших простора. Уместо места на Академији, Љуба флаутиста оснива први југословенски ансамбл за стару музику, а један од првих и у Европи. Ређале су се турнеје, многобројни концерти на којима је увек било бар двоструко више публике него места у сали, снимале емисије, а за ових скоро пола века ниједном се није огласила музичка образовна институција. Стара музика, средњи век и ренесанса, за окоштали систем била је нешто забавно и помало недостојно нивоа. Тек сада се појављују стидљиве назнаке да ће и ова музика ући у образовни систем, али са закашњењем од пола века у односу на Европу. Љуба флаутиста је за то време вредно радио, оспособио у Музичкој школи „Славенски“ у Београду многе одличне флаутисте, као и генерације младих заљубљеника у блок флауте и инструменте тог доба. Не само да је предавао, вежбао и надгледао своје следбенике како у школи, тако и у Ансамблу „Ренесанс“ него је неуморно проналазио нове ноте, преписивао их, обрађивао и тако спремне давао колегама да свирају. Не заборавимо, тада још није било ни компјутера ни програма за писање нота, све се радило ручно.
На БЕЛЕФ-у је гостовао са два ансамбла – „Флауто долче“ и „Ренесанс“. На концерту посвећеном духовној (Мокрањац) и световној музици флаутама се придружила и Вокална група „Бели анђео“, са заиста анђеоским сопраном Катарине Божић. У „Ватромету старе музике“ Ансамбл „Ренесанс“ у класичном саставу, опет са Љубомиром Димитријевићем на челу, представио је пресек свог репертоара, од европског средњег века до наше духовне музике, којом се у последње време такође баве. Публика деценијама топло навија за „Ренесанс“, па се то догодило и овог пута.
Џез концерт Јована Маљоковића на Цветном тргу одржан је на отвореном, јер, о чуда, те вечери није било олује. Као по Марфију, док је Тераторија на централним улицама прошлих година плашила Београђане, није пала ни кап кише цело лето, а ове године, када су планирани квалитетни концерти на отвореном, као што то налаже летњи фестивал, киша пада скоро сваке вечери. Београђани ипак пронађу пут до сала у којима наступају њихови љубимци, а верујемо да ће тако бити и до краја „Сентименталног путовања“, до ветерана Леа Мартина и његове вечите музике.

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *