Почетна / Интервју / Вебстер Тарпли /историчар/ Мрачна повест о освиту Великог рата

Вебстер Тарпли /историчар/ Мрачна повест о освиту Великог рата

Догађаји који су претходили избијању Првог светског рата и ови у току – показују велику сличност. Од државног удара у Кијеву и формирања нацистичке владе, обарања авиона малезијске авио-компаније – и потоњих, сличности су све видљивије, помаљају се из сенке. Јер, из Првог светског рата проистекли су фашизам и комунизам, Велика економска криза, Други светски рат, Хладни рат и – данашња ситуација

Разговарала Биљана Ђоровић

Саговорник „Печата“, Вебстер Тарпли, доктор историјских наука, економиста, изванредни аналитичар империјалне методологије, експерт за тајне операције организоване у оквиру успостављене империјалне „мреже зла“, темељно је претресао сва расположива историјска документа како би одговорио на питање: Ко је одговоран за покретање Првог светског рата?
Вебстер Тарпли је аутор студија: Џорџ Буш − неауторизована биографија; Преживети катаклизму: ваш водич кроз најтежу кризу у светској историји; Обама − постмодерни државни удар: прављење манџуријског кандидата; Барак Обама: неауторизована аутобиографија; 9/11 синтетички терор: Made in USA и друге. Од марта 2006. он води свој недељни онлајн радио-шоу под називом „Радио Светска криза“ (World Crisis Radio) а члан је и светске антиимперијалистичке конференције „Осовина за мир“ као и „Научници за истину о 9/11“. У књизи 9/11 синтетички терор: Made in USA доказао је да је догађај од 11. септембра припреман и изведен као false flag операција.
На позив италијанског парламента, Тарпли је осамдесетих година прошлог века урадио опсежну студију о убиству италијанског премијера Алда Мора, која је показала да је оно било оркестрирано као false flag операција од стране масонске ложе P2 (Propaganda Due) у кооперацији са вишим припадницима тајних служби италијанске владе, док је кривица сваљена на Црвене бригаде.

Сарајевски атентат је искоришћен као детонатор за Први светски рат, но занимљиво је погледати шта се након атентата догађало. Јул 1914. предмет је бројних књига и студија које су поставиле питање како је уопште могло да дође до нечег тако ужасног и то тако, наизглед, изненада.
Наравно, то питање се постављало зато што се није знало за тајну дипломатију која је управљала догађајима а управља и данас. Догађаји који су претходили избијању Првог светског рата и ови у току – показују велику сличност. Од државног удара у Кијеву и формирања нацистичке владе, обарања авиона малезијске авио-компаније – и потоњих, сличности се све видљивије помаљају из сенке. Јер, из Првог светског рата проистекли су фашизам и комунизам, Велика економска криза, Други светски рат, Хладни рат и – данашња ситуација.
[restrictedarea]
Британија и Белгија одлучиле су да 3. август обележе као почетак рата. То је дан када је рат почео у Белгији уласком немачких трупа на основу Шлифеновог плана из 1905. Британија је тај датум обележила комеморацијом праћеном гашењем светала на свим јавним зградама.

Да, можемо претпоставити и да је Пикадили (Piccadilly Circus) био затворен и да је читава комеморативна атмосфера одисала непоновљивом и неподношљивом британском хипокризијом, суштим оличењем Перфидног Албиона чији је министар спољних послова, сер Едвард Греј обавио најважније задатке у покретању Првог светског рата. Наша анализа ће показати како је Греј, уз помоћ преживелог сина краља Едварда, Џорџа V, убедио Немачку да Енглеска неће ићи у рат. Истовремено, убедио је Русе и Французе да ће Британија поштовати Троструку Антанту и да ће ући у рат у знак подршке Русији. У свом настојању да започне рат, Греј је такође морао да лаже свог премијера и кабинет владе. На крају је морао да прода цео резултат Доњем дому парламента. Радило се о особи дволичној, огрезлој у хипокризији, чија је подлост надишла све што се могло видети током последњих неколико стотина година светске историје, у веома оштрој конкуренцији. Греј је био монструм перфидности и обмане. Покретање Првог светског рата је његов ручни рад. Британци су оставили гробља у Белгији код Ипра и у Пашендејлу, где је неколико стотина хиљада војника погинуло. На деловима бојног поља у Вердену било је неколико стотина мртвих по квадратном метру.

„Дејли мејл“ и „Дејли телеграф“ су почетком месеца изнели нова документа која потврђују ову вашу констатацију.

Да, током последње две недеље британска штампа, под чиме подразумевам таблоиде попут „Дејли мејла“ али и полуозбиљне пропагандне листове као што је лондонски „Дејли телеграф“, који је један од главних медијских посредника НАТО обавештајних служби на свету, представили су нека нова документа. Прилично шокантна, рекао бих, за Британце који су били убеђени да њихови преци нису желели рат, већ мир, да су у том смислу посредовали убеђујући и Аустроугаре и Немце да се повуку и избегну катастрофу. Едвард Греј је 3. августа 1914. увече написао следећу реченицу: „Светла се гасе широм Европе и ми их више у нашем животном веку нећемо видети.“ И у својој безобалној хипокризији Британци су буквално погасили светла на свим јавним зградама у земљи на стогодишњицу Првог светског рата 3. августа 2014. у десет сати увече, начинивши од ове реченице окосницу за своју комеморацију. Но, треба разумети да када Енглези кажу Европа, они мисле на нешто различито од себе самих. Они мисле на Континент − те тако Грејева реченица у ствари значи: „Светла се гасе на Континенту, нећемо их више видети током свог живота.“ Она је представљала форму ликовања: они ће остати у мраку – ми смо друга прича. Јер, ова реченица је аналогна вицу који је одувек био популаран у Британији: „Магла је прекрила Ламанш и бродови не могу да пролазе. У британској штампи осванули су наслови: ‚Магла је блокирала Канал. Континент је изолован‘.“

Када говорите о Перфидном Албиону и његовој одговорности за избијање Првог светског рата, на оптуженичку клупу стављате Едварда VII. Но, он је умро четири године пре него што је рат почео. У време избијања Великог рата краљ Британије је био Џорџ V.

Џорџ V је са својим оцем Едвардом VII био кључни архитект Првог светског рата. Едвард је умро 1910. године. Пушио је огроман број цигарета и цигара, тако да је навукао врсту хроничног бронхитиса – бронхијални катар, од чега је на крају и умро. Но, Џорџ V није био најстарији син Едварда VII. Имао је старијег брата – Алберта Виктора Едварда, који би постао краљ да није умро, како се претпоставља, од сифилиса, од чега је, не случајно, умро велики број највиших представника естаблишмента у Британији.

Едвард VII слављен је у Британији као највећи политичар династије Виндзор и највећи монарх од времена Виљема Освајача (1066)

Едвард VII је управо тако представљен. Нимало случајно, додао бих. Када сагледате Британску монархију, видећете читаву галерију веома поремећених ликова. Едвард VII представља пример где су монарх и лидер олигархије сједињени у истој особи, што је резултирало да постане аутократом и апсолутистом чији утицај далеко надмашује онај који може да оствари кајзер или цар.
Едвардово стажирање за монархију било је дуго. Године 1861. његов отац, принц Алберт фон Саксен-Кобург и Гота је умро. Мајка, краљица Викторија, запала је у дубоку жалост из које није излазила током 40 преосталих година живота. Краљица је била окултиста, као што и приличи краљевској кући која је одувек била под доминацијом венецијанског „црног племства“.
Када се Едвард VII оженио, изабрао је принцезу Александру из данског краљевског дома који је патио од осветничког комплекса према Немачкој, узрокованог поразом у рату који је Бизмарк повео против Данске 1864. године.
Краљица Викторија је одбијала да се појављује у државним приликама, тако да је Едвард морао да преузме ове функције. За своје одредиште изабрао је Марлбороу хаус у Лондону, где је отпочео своју каријеру као краљ-приправник. У исто време постао је неприкосновени лидер британског високог друштва. Едвард је био острашћени хедониста и сексуални манијак, чије су љубавнице биле Лили Ленгтри, Сара Бернар и бројне представнице како британског племства тако и играчице канкана какве је сликао Тулуз-Лотрек. Његов дом у Марлбороу хаусу у Лондону био је, такође, центар „Хоминтерне“. Један од Едвардових пријатеља, лорд Артур Сомерсет − познат својим пријатељима као Поџ − ухапшен је током полицијске рације у једном од бројних лондонских хомосексуалних бордела. „Хоминтерну“ је често посећивао принц Феликс Јусупов, наследник највећег богатства у Русији, који је сматран за једног од најлепших трансвестита у Европи. Једне ноћи Јусупов је обучен као жена присуствовао позоришној представи у Паризу, када је добио поздравну карту потписану са Едвард VII. Треба се сетити да је Јусупов био човек који је убио Распућина, светог човека и несумњиво немачког агента, што је представљало детонатор за Руску револуцију која је отпочела неколико месеци касније, што сведочи о политичком значају Едвардове „Хоминтерне“.
Током ових година Едвард је формирао ненадмашну мрежу политичара који су своје каријере дуговали њему. Ова мрежа постала је окосница за вођење ратова и то не само Првог већ и Другог, Хладног рата, ратова на Балкану 1990-их и потом, све до ових који се одигравају у тренутку када ми водимо интервју. Она је укључивала породице Черчил, Чемберлен, Едварда Греја, војне, банкарске магнате, племство, краљевске породице и олигархе.

Нема никакве сумње да је Едвард VII поседовао изузетну способност да манипулише људима укључујући представнике највишег племства, крунисане главе, са којима је, уосталом, био у крвном сродству.

И не само појединцима – већ и читавим народима. Емил Флоренс је утврдио да Едвард своје тријумфе дугује првенствено себи, свом „дубоком познавању људског срца и својој мудрости“ којом је могао да искористи пороке и слабости појединаца и народа и учинити их најгорим и најдеструктивнијим оружјем против њих самих. Едвардово царство је изграђено на вечитој људској глупости, на интелектуалној и моралној деградацији, којој је људски род веома склон. Флоренс га је похвалио за практично разумевање француске идеологије. Едвард је знао како да искористи шовинизам на таласу Алзас-Лоренског реваншизма и подстакне Француску против Немачке. Он је знао како да игра на карту фасцинације руских славофила Србима и Србијом. Он је знао како да користи мржњу италијанских иредентиста против Аустрије и како да одвоји Италију од пронемачке Тројне Антанте. Знао је како да побије клинове између Немачке и Аустрије који евоцирају бечки анимозитет према пруској супериорности у Аустријско-пруском рату 1866, као и да искористи њихов страх од Србије. Знао је како да искористи чежњу Американаца за припадањем „митској владајућој, супериорној англосаксонској раси“. Знао је како да искористи тежње јапанских милитариста и усмери их на Русију како би уништио њен поморски војни арсенал и тако ојачао позиције Британске империје.
Едвардово мајсторство за психолошку и идеолошку манипулацију најочигледније је у његовој вези са својим патетичним и нестабилним нећаком, кајзером Вилхелмом. Едвард је направио детаљну студију о Вилхелмовом психолошком профилу, а он је знао да буде прожет осећањем инфериорности и неизлечивом англофилијом. Као што је навео Флоренс: „Едвард VII је направио дубиозну студију о недостацима Вилхелма II. Ове недостатке је сматрао својим најважнијим савезником.“

Склапање савеза и стварање тајне масонске мреже видите као део стратегије опкољавања других земаља и њихово претварање у оружје британске воље.

Током последњих месеци Едвардовог живота, Роберт Блачворд, уредник „Клариона“, написао је у „Дејли мејлу“ 14. децембра 1909: „Краљ и његови одборници напрегли су сваки нерв како би успоставили Антанту са Русијом и са Италијом; и формирали су Антанту са Француском, као и са Јапаном. Зашто? Како би изоловали Немачку.“
И то је био циљ: створити савез са Русијом и Француском – на тај начин окружити и изоловати Немачку и Аустрију и сломити их да оне не схвате какву сте улогу одиграли.
Први светски рат не би могао да се одигра да нису успостављена савезништва – Троструке Антанте, у којима је Британија радила на окретању Русије и Француске против Немачке, што је осмислио, установио и личном дипломатијом водио Едвард. Он је у Енглеској, Русији, Италији, Шпанији и по читавом свету успоставио мрежу масона. О Првом светском рату можемо говорити као о рату који је спроведен у организацији уније француске масонске ложе „Велики Оријент“ и руске тајне полиције, злогласне Охране, под покровитељством Шкотског реда слободних масона. Овој мрежи су припадали Поенкаре, Делкасе, министар спољних послова Француске Брион, Вивијани, Милеран као и Мусолини, који је био масон пре него што је постао фашиста и он је, након што је постао диктатор, сломио слободне масоне у Италији јер је знао какви би они компетенти могли да буду.
У време рата на краљевској позицији имамо Џорџа V, правог наследника лозе из које је потекао. Његов син је Едвард VIII, нациста који је био толико близак Хитлеру да је морао да напусти монархију јер је представљао велику јавну срамоту за краљевску породицу. Другог августа 1914. дошло је до усијања. Мобилизације су биле у току: Русија и Немачка су већ мобилисале своје армије, у Француској се спроводила мобилизација и поставило се питање да ли ће Британија учествовати у рату. И ако погледате са стране, oна се веома успешно правила да није заинтересована за рат, није заинтересована за Србију а то је у складу са традицијом „сјајне изолованости“ коју су Британци неговали. Наравно, све је било супротно томе, за шта постоје бројни докази а сада се појавио и овај нови доказ који су изнели лондонски „Дејли телеграф“ и „Дејли мејл“. Наиме, гомила папира је пронађена у приватној кући која је припадала нећаку сер Едварда Греја. Ова документација показује да је 2. августа 1914. године у Бакингемској палати одржан састанак између краља Џорџа и Едварда Греја. Краљ је захтевао да Греј пронађе разлог за улазак Британије у рат. Он му је на то рекао: „Не знам како да уведем Енглеску у рат. Енглезе баш брига за Србију, они не знају ни где се налази. Енглези не воле Немачку нити Аустроугарску, али сентимент не може бити разлог за рат.“ Краљ му је на то одговорио: „Мораш да пронађеш разлог, Греј. Мораш да нађеш начин да уђемо у овај рат.“ И онда долазимо до спознаје која није изненађујућа за мене, али је у контексту академских аргумената – запањујућа.
Документација која је недавно објављена показује да се нећак Едварда Греја сусрео са остарелим Џорџом V 1933. године. Едвард Греј је умро пре тога. И краљ је испричао Грејевом нећаку за свој састанак са његовим стрицем који се одиграо два дана пред избијање рата. Трајао је сат и по и током разговора краљ је елаборирао Греју због чега је неопходно да Британија уђе у рат: „Уколико Британија не уђе у рат, Немачка ће поразити Француску и загосподарити европском ситуацијом, успостављајући тоталну доминацију над Енглеском.“ Следећег дана краљ је добио два телеграма. Један од француског председника Поенкареа где је писало: „Молим те, придружи се рату.“ Уследио је и телеграм од белгијског краља Алберта где је писало да је Немачка повредила белгијску границу. Краљ је послао оба телеграма сер Едварду Греју подвлачећи: „Ево ти разлог који тражиш. Белгијска неутралност. Не мораш даље да тражиш. Имаш разлог.“
То је веома занимљиво, зар не? Есенцијално!

Гаврило Принцип, митски херој борбе за ослобођење од империјалних окупатора и плавокрвних лоза које би да поседују територије и народе, доживљава планетарну славу, додуше у знаку осветничког комплекса Аустрије и Немачке које би да орвелијанска министарства истине оптуже Принципа и Србију за избијање Првог светског рата.

То су бесмислени покушаји који немају никакву упоришну тачку у реалности. Вест о Сарајевском атентату је жељно очекивана тог дана у недељу, 28. јуна 1914. године у Лондону и Санкт Петербургу. Да би знали како се то догодило, можемо се кратко задржати на суђењу завереницима. И судски протоколи су показали да је Гаврило Принцип био жртвено јагње (patsy) за покретање ратног замајца… Ради се о жртвеном јагњету, вођеном и усмераваном, теледиригованом од стране британских и француских масонских организација. Чабриновић је током унакрсног испитивања на суђењу изјавио да је убиство организовао масон Радислав Казимировић који је путовао по Европи: био је у Будимпешти, Русији и Француској а неки трагови воде и у Лондон и завереници су чекали да се Казимировић врати са пута како би кренули у реализацију плана. Ради се о томе да су масони осудили надвојводу Фердинанда на смрт 1912, али нису могли да нађу погодне извршиоце и то су били припадници „Младе Босне“ − британскe организацијe. Чим у називу неке организације из тог времена пронађете синтагму која садржи придев „млади“, знајте да је у то укључен Мацини, британски агент. „Млада Немачка“, „Млада Италија“, „Млада Француска“, „Млада Енглеска“ и „Млада Америка“. Ту је и веома значајан систем пропаганде спровођен преко лорда Нортклифа Ротермера, који је успоставио лондонске таблоиде, какве и данас познајемо. И захваљујући њима развијена је антинемачка хистерија.

Потребно је познавати ситуацију у Босни 1914. године и схватити да никаква масонска пропаганда не би била у стању да покрене потребу за ослобођењем Словена од власти окупатора. О том стању духа и ослободилачкој енергији најбоље сведочи књига историчара Владимира Дедијера Сарајево 1914. То је енергија коју би Нови светски поредак желео да уништи неповратно. Но, вратимо се британској хипокризији и њеним главним експонентима.

Говоримо о времену велике обмане коју је Британија успешно реализовала. У време Бурског рата постојао је напор Русије да се Русија, Француска и Немачка организују против Британаца. То је названо Континенталним блоком. Ову идеју је саботирао Вилијам II, немачки владар који је патио од комплекса инфериорности и до краја свог живота понављао да је он тај који је спасао Британију 1900. и 1901. Британци су водили Бурски рат са страховитом мржњом и тада су успостављени први концентрациони логори у којима су деца „африканера“ изгладњивана до смрти. Англосаксонска британска расистичка хипокризија је показала своје право лице: процењује се да је око 26 000 бурских жена и деце умрло по концентрационим логорима од потхрањености и болести, не зна се колико је локалних црнаца помрло по концентрационим логорима, али се њихов број процењује од 13 до 20 000 људи. И Британија је учинила све да након 1912. створи илузију да односи између Немачке и Британије постају све бољи и бољи.
Све до два дана пред избијање рата, отпослата су четири енглеска предлога за мирно решење проблема како би Немачка влада била убеђена да се Британија неће уплитати уколико до рата дође. Француски обавештајци су покушали да укажу Немцима на постојање везе тајног војног договора између Британије, Француске и Русије из 1906. и времена Едварда VII: радило се о детаљном војном плану за здружено ангажовање генералштаба и морнарица ових земаља у случају покретања рата. Да сер Едвард Греј није знао за постојање овог плана, свакако би нашао начина да упозори Немачку да смири Аустрију, смањи њену мржњу према Србији и остави је на миру. Но он се претварао да је добронамеран, доброћудан медијатор.
Да погледамо ко је желео овај рат. У Русији је постојала клика око стрица Николаја Романова – Николаја Николајевича који је желео велики рат у Европи, освајање Босфора и Дарданела и повратак Константинопоља. На француској страни имате Поенкареа, опседнутог питањем Алзаса и Лорене који је желео да поврати ове територије које су Немци одузели Француској 1871. током стварања уједињене Немачке. То су биле две земље заинтересоване за европски рат. Аустрија је желела да сломи и згроми Србију зато што је претила њеној империји. Указали сте на суштину овог доживљаја претње: Србија је проносила идеју уједињења Јужних Словена и стварања онога што је касније постала Југославија. Немачка није имала никаквог посебног разлога да уђе у рат, осим што је имала некакву врсту обавезе према Аустроугарској – једином савезнику који јој је преостао. Они који криве Немачку за покретање рата ослањају се на телеграме на релацији Берлин – Беч. Но, у тим телеграмима, Немци сугеришу Аустрији да буде чврста и одлучна, да не наседа на Грејеве смицалице, али ако се боље погледају – ти телеграми оличавају подршку, а не позиве на рат.

Преостаје питање – каква је позиција Британије? Шта су они желели?

Да, кључно питање. Британци су желели светски рат. Не локални рат на Балкану, не општи рат у Европи – већ светски рат. И то нас води до познатог говора Едварда Греја 3. августа 1914. одржаног дан након што је вођен разговор између њега и краља Џорџа. Преостало је да Греј наведе Доњи дом да донесе декларацију о рату. И уместо да им каже: немате избора, постоји тајни војни договор, и одмах нареди покретање трупа, њихово укрцавање у бродове и покрет ка Француској на основу тајног договора – сер Едвард Греј се послужио реториком која вам се може учинити болно препознатљивом: „Немачка је напала Белгију. Немци бацају бебе из породилишта, постројавају бабице упирући машинке у њихове главе.“ Да резимирамо: краљ Џорџ је лично 26. јула рекао пруском принцу Хајнриху: „Ми се нећемо мешати. Ми ћемо бити медијатори.“ Затим, 29. јула, поновио је исте речи у телеграму који је послао принцу: „Ми ћемо остати изван рата и желим да вас уверим да радимо у корист мира.“ То је био веома важан телеграм јер је уследио након прве објаве рата 28. Јула, када је Аустроугарска објавила рат Србији. 24 сата после тога Џорџ V шаље телеграм где понавља да се неће мешати, да би 1. августа у разговору са Грејем рекао да је од највеће важности за Британију да уђе у рат по сваку цену и да Греј треба да се користити свим средствима, лажима и обманама које ће увести Британију у рат. То је оно што се назива Перфидни Албион, Лукави Албион и што потврђује да се Британцима не сме веровати јер су мајстори обмане, непоштени, превртљиви и веома подли.

Шта је, дакле, и ко је изазвао Први светски рат?

Историјска истина о Едварду VII поједностављује одговор на ово веома важно питање. Први светски рат је изазвао Едвард VII, он је резултат његове геополитике, његове дипломатије, његових агената и његовог система савеза. Клаузула у Версајском уговору прецизирала је да Немачка сноси кривицу за цео светски рат, што је потпуни апсурд. Изазвао га је Едвард VII, као што смо видели. Разбијање Версајског система стога мора да обухвати ревизију уговора и да апострофира британску кривицу.
Француска, Русија, Јапан и друге нације су искоришћене од стране Едварда VII као геополитички пиони који су претрпели неизмерну патњу. Сто година после Првог светског рата нико не би смео да пропусти да научи лекцију о томе како је Британска монархија, како је Перфидни Албион оркестрирао и усмеравао свет у правцу катастрофе 1914. Француски извори, бројни немачки извори, швајцарски извори – ректор Универзитета у Базелу, пишу о Едварду као о највећем масону свих времена и сви ови извори указују на светску мрежу масона коју је он исплео. Ова мрежа свакако укључује и Теодора Рузвелта.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *