Почетна / Друштво / Универзитетско насеље: Недосањани сан

Универзитетско насеље: Недосањани сан

Млади доктори наука, конкуришући за станове у Универзитетском насељу, пре 11 година донели су одлуку да остану у земљи. Како им је Србија одговорила?

Пише Ливија Лазић Канкараш

Визија пројекта изградње Универзитетског насеља у Блоку 32 у Новом Београду настала је 1996, а инспирисана је масовним исељењима образованих стручњака. Од тада па до данас, пројекат није завршен. Из угла оштећених, „чаша је полупразна“, док је из угла „визионара“ „чаша полупуна“, а резултат се своди на исто.

И ДОБРЕ ВОЉЕ И ЗАИНТЕРЕСОВАНИХ НАУЧНИКА Фондација за решавање стамбених потреба младих научних радника Универзитета у Београду основана је одлуком Савета Универзитета 12. јуна 1995. У оснивачком акту предвиђено је решавање стамбених потреба и младих уметника запослених на Универзитету уметности и у институцијама културе од националног интереса, као и научних радника у научним институтима.
Било је и добре воље и пуно заинтересованих да се изградњом Универзитетског насеља оформи интелектуално друштво које би у оптималним условима могло да се препусти својим научним радовима, као и формирању породица.
[restrictedarea] „…Основни концепт идеје Универзитетског насеља је да оно буде јасна, али ненаметљива просторна опна, која ће омогућити својим станарима да се нађу у себи сличном друштву, нудећи им тако могућност размене идеја и ставова у вези са питањем организације живота у насељу и развитка продуктивне заједнице…“, пише на сајту Фондације за решавање стамбених потреба младих научних радника Универзитета у Београду.
Ипак, та идеја је очито за Србију била преамбициозна..
Проф. др Миодраг Поповић, председник Управног одбора Фондације објашњава да је у тренутку ступања на дужност 2013. затекао Фондацију са блокираним рачуном, текућим судским споровима са извођачима радова на претходне две зграде, као и са Дирекцијом за грађевинско земљиште Београда.
„Управни одбор је био некомплетан и постојао је озбиљан проблем обезбеђивања кворума за седнице“, иатиче Поповић.
Идеја је била да се у Блоку 32 у Новом Београду изгради Универзитетско насеље где би било седам зграда за младе научне раднике. Руководећи се овом идејом, Фондација је 2003. године расписала конкурс за доделу 387 станова на продају младим научним радницима у зградама 1Б, 3А и 3Б. Ови станови је требало да буду понуђени у закуп на пет година, а затим под повољним условима да буду откупљени. У тренутку закључења конкурса 31. 12. 2003. изграђена је била само једна зграда – 1Б. Фондација се обавезала да све три зграде буду завршене до краја 2004. године.
У септембру 2004. године, Фондација је донела прве одлуке о додели станова за зграду 1Б и учесници конкурса који су се најбоље пласирали крајем године су се уселили.
После тога настаје „затишје“. Разлог – недостатак новца. Коначно, крајем 2007. завршена је друга зграда – 3А.
Крајем 2011. започета је изградња и последње зграде обухваћене конкурсом из 2003. − зграде 3Б. За то је узет кредит код Централне европске банке. У мају ове године, завршена је још једна зграда и чека се употребна дозвола, која би требало да буде издата 25. 09. 2014. године.

ГОДИНЕ СУ ПРОЛАЗИЛЕ Чланови Управног одбора и Стамбене комисије мењали су се током овог периода од 11 година. Осим што је међу њима било промена, било их је и међу пријављеним кандидатима. Неки од њих су одустали од станова, неки су се ипак одселили у иностранство, неки су основали породице, па се тако многима породични статус променио, а неки су чак и преминули у ишчекивању усељења. Због свих тих промена, многи су предложили прерасподелу станова, али им је то одлучно одбијено.
Један од бројних незадовољних кандидата који су конкурисали пре 11 година јесте и доктор техничких наука Никола Зоговић, запослен у Институту „Михајло Пупин“ у Београду. Те 2003. имао је 29 година. Остао је у својој домовини, иако је могао живот и каријеру да настави било где у свету.
„Када већ имам своју државу, не видим потребу да идем да градим туђу“, каже др Зоговић и додаје да је због тога желео да остане, да оснује породицу и да децу васпитава и школује овде, у нади да ће свима бити боље.
„Фондација ми је позивом за решавање стамбених потреба младих научника помогла да учврстим темеље своје одлуке и определим се за живот науци у Србији. На конкурсу 2003. учествовао сам као самац и остварио право да купим двособан стан у згради 3Б, са дневном и радном собом“, каже др Зоговић.
Но, правила конкурса предвиђају избор стана у складу са бројем чланова домаћинства. Године су пролазиле, а др Зоговић је породицу проширио. У браку је са младом научницом и имају троје деце. У таквим околностима двособан стан им више не одговара. Због тога је предложена прерасподела станова, што је Фондација одбила.
У међувремену завршена су два објекта у комплексу, зграде 1Б и 3А, а пред завршетком је објекат 3Б. Укупно је требало да се изгради 387 станова у ова три објекта. У целом комплексу је требало да се изгради 811 станова. У објекту 1Б има 162 стана, који су сви заузети. У објекту 3А има 134 стана и само један још увек нема станаре. Дакле, усељено је 295 станова. У објекту 3Б, који се завршава, има 134 стана.
„По мом мишљењу, било би фер да се поништи део конкурса из 2003, кад је било јасно да за трећу зграду држава неће обезбедити средства. Сада је касно за то“, каже проф. др Поповић.
Услове за откуп не прописује Фондација, већ Република Србија по својим прописима, објаснио је Поповић и додао да они сада нису исти као у почетку рада Фондације. Тренутно важеће услове за откуп прописују Уредба о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини из 2010. и Закон о узимању кредита од Европске инвестиционе банке из 2010, који нису у потпуној сагласности.
„За насталу ситуацију највише је крива држава! Обећала је средства, па онда престала да их даје! У мањој мери крив је и град, због проблема које је направио Фондацији вођењем судског спора и блокадом рачуна. Ми и даље покушавамо да решимо нагомилане проблеме. О раду Фондације Управни одбор редовно обавештава Савет Универзитета у Београду. Такође, имамо редовне контакте са Јединицом за управљање пројектима (ЈУП) при Министарству просвете, науке и технолошког развоја, која је одговорна за изградњу зграде 3Б. Безуспешно смо се више пута обраћали министру просвете. Руководство Београда нас је више пута одбијало и упућивало на Дирекцију за грађевинско земљиште, која против Фондације води судски спор. Све у свему, нисмо имали много помоћи“, изјавио је проф. др Миодраг Поповић.

ПРОШИРЕЊЕ ПОРОДИЦЕ СЕ НЕ ПРИЗНАЈЕ Зоговић одговорност види и у раду Фондације која је из потпуно непознатих разлога одлучила да, супротно правилима конкурса, не призна проширење породице у протеклих 11 година оним младим научницима који треба да се уселе у зграду 3Б и на тај начин оштетила преко 10 одсто учесника конкурса. „Да ствар буде гора, ово је само један од нелогичних потеза Фондације којима оштећује учеснике конкурса“, објашњава Зоговић и каже да иако су сви законски рокови за одговоре одавно истекли, на званичне апеле оштећених учесника још увек нико није одговорио од одговорних тела и појединаца Фондације: ни Управни одбор и Стамбена комисија, ни контролно тело рада Фондације, ни Веће Универзитета и универзитетски омбудсман, као ни министар просвете, науке и технолошког развоја.
„И сам рад Фондације је нетранспарентан. Иако подлеже Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја, приликом сваког покушаја да дођем до било каквих информација, наишао сам на саботирање. До одлука како су расподељени станови у претходне две зграде још увек нисам успео да дођем иако сам Фондацији упутио захтев за те информације још 28. 03. 2014. Од Фондације сам добио неадекватан одговор последњег дана рока. Притужбу на одговор сам упутио поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности 23. 04. 2014. Још увек нисам добио никакав одговор. После оваквог третмана државе остаје ми само огорчење“, каже др Зоговић.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *