Почетна / Култура / Тв-серије са потписом Луцифера

Тв-серије са потписом Луцифера

Да ли је најквалитетнија серијска понуда светске забавне индустрије прешла границу морала и пристојности када се определила да своју публику забавља најстрашнијим призорима насиља и људског зла? Или је ту границу прекорачила публика – прихвативши понуду са незабележеним усхићењем и хвалоспевима, захваљујући којима су актуелне ултранасилне серије најбоље оцењене од када је телевизије

Пише Владислав Панов

У вишегодишњој транзицији телевизијске продукције из наивне, неуверљиве и досадне у врхунски продукт око којега се окупљају највећи таленти, укључујући и најпопуларније холивудске звезде са обе стране камере, приметан је и један други процес. Промоција и глорификовање најбруталнијег и најексплицитније приказаног насиља постали су подразумевајућа подлога „за све што вреди“ на малим екранима. Насиље је комерцијализовано и без бојазни од последица на душевно стање испоручено публици као састојак којем се не може и не сме одолети. Заправо, без којега се више не може. Серијски програм који улази на свакодневној бази у милионе домова, дакле, стиже пред све генерације, није морално заштићен, није филтриран квалитетним бранама, недостају правила понашања учесника у његовом стварању, неретко делује да нема чак ни најобичније пристојности. Ознаке узраста који може да гледа поједину емисију или посебни термини емитовања „неприкладних“ само су демагошка заштита крхке публике па је цензура тако преваљена на укућане, најчешће родитеље, који су немоћни у контроли својих на крв и масакре одавно огуглалих и готово наркомански „навучених“ потомака. Аутори насилних емисија, којима успешно фасцинирају адолесценте, изопачене међу конзументима и људе поремећених социјалних и душевних кодова, данас имају највећи простор за пласирање својих остварења. И потпуну слободу од свих ограничења.
[restrictedarea]

ОГУГЛАЛОСТ НА СТРАШНЕ ПРИЗОРЕ Отуда нови изданци крваве телевизијске забаве у оквиру жанрова драме, трилера, хорора и свих одељака фантазије као бујица запљускују нежне обале младих умова претварајући их у равнодушне посматраче најстрашнијег насиља. Толико присутног да, изазивајући с једне стране симптоме посттрауматског стреса, индукује још погубнију одбрамбену реакцију ума – отупелост или огуглалост на призоре насиља, на које неуздрмана душа никако не би требало да буде равнодушна. Ове године је у историју отишла серија „Постати лош“ (код нас је виђена под називом „Чиста хемија“) где је било могуће видети генезу пада у зло једног школског професора хемије, који се током серијала трансформише у бруталног произвођача синтетичке дроге без икаквих моралних кочница и скрупула. Његова су злодела, као производ других злодела у функцији обављања поменутог посла, резултовала бројним убиствима, породичним ломовима, повиновањем законима џунгле, потпуним, дакле, утапањем у зло „које се постаје“. Али ово је серија која је због убедљиво најбољег сценаристичког рада на ликовима и развијања заплета какав није никада виђен оправдано стекла култни статус за сва времена. Створена је и видео-игра с којом омађијана публика може да се окуша и у сопственом предавању злу, и то све са уверљивом крви до лаката.
Такође до култа уздигнута серија „Игра престола“, иако смештена у сасвим други садржајни и жанровски миље, једнако осваја пажњу ултранасиљем, неморалом, злом у најчистијој форми. У серији од прве епизоде посматрамо и дословно клања, масакрирања, садистичка мучења, тамањења свих од свакога. У њој нема позитивних ликова нити оних који су сигурни у свој макар и кратки опстанак. Сви су потрошни. Разврат, декаденција, инцест, братоубиство, обрачун са родитељима и осталим блиским сродницима, неверство, интриге и мржња као главна покретачка снага за све потребе и намере ушивени су у сваки призор ове епске фикције из пера Џорџа Мартина, чији је вишетомни роман врхунски светски бестселер наше цивилизације. Исти стваралачки квалитет, најпре у фасцинантно надареном сценаристичком раду, прати овогодишњу мини-серију ХБО-а, „Прави детектив“, којом је овај годинама најуспешнији телевизијски студио пружио свој допринос незаустављивој плими филмова и серија који се баве масовним убицама. Најдрагоценији драгуљ у тој круни је савакако лик Ханибала Лектора, канибала међу масовним убицама који већ две сезоне одушевљава крволочни сој публике префињеног и захтевног укуса. Наративна и визуелна страна ове језиве серије, у којој пратимо не само лов на најчувенијег масовног таманитеља већ и веома озбиљни филозофско-психолошки двобој ликова, толико су испред свеколике конкуренције да је „Ханибал“, иако декадентно и дубоко душевно поремећено окренут насиљу и најужаснијим злочинима без могућности да се прихвате без последица на ум, досегао ниво скоро ремек-дела у уметничком доприносу телевизијској продукцији. Узбудљивији, али у поменутим сегментима ипак слабији јесте и серијал, за сада од две сезоне, „Хотел Бејтс“, где се експлоатише младост легендарног масовног убице из Хичкоковог „Психа“ тако да се он представља као нежни и пристојни тинејџер кога околности и најпре, посесивност мајке неповратно постављају на колосек психопате. Све што сте икада могли чак и да покушате да замислите у хорор жанру упаковано је у три сезоне серије „Америчка хорор прича“, чију је кредибилност значајно оснажила времешна Џесика Ланг, у једном од својих најбољих глумачких издања у каријери. Вештичарење, духови, најгрозоморнија убиства, онострани утицаји на наш свет, најтеже нијансе лудила, све то, наравно, уз неизмерне реке крви, већ три године успешно забавља публику успевајући да овом серијалу донесе најбоље оцене и од гледалаца и од критике. Једнако брутална и декадентна, посебна у експлоатацији фантастичних елемената јесте и британска мини-серија „Утопија“, која је добацила чак до предворја култног статуса причом о постапокалиптичном свету, где је поседовање рукописа једног посебног стрипа повод за бројна и застрашујућа убиства. Да, наш свет заиста постаје једна велика утопија.

МАСОВНЕ УБИЦЕ КАО НАЈДРАЖА ИНСПИРАЦИЈА Брутално насиље је покретачка снага и две сезоне актуелне серије „Пратиоци“, која експлоатише огроман утицај секти у друштвеном ткиву Сједињених Држава. У овом случају, публика је изложена низу потресних убистава која изводе припадници секте масовног убице, али и психолошкој деградацији детектива који покушава да га ухвати. Главни негативац (а има их више, много више) занимљиво, као и у „Чистој хемији“, јесте професор. Да ли је то порука образовном систему или коинциденција? Када је, иначе, реч о масовним убицама, најдражим негативцима америчких сценариста и писаца, без обзира да ли раде за мали или велики екран, експлоатисани су и у америчком римејку данске серије „Они који убијају“. Мање успешно, додуше, него данска, америчка серија своје писање управља у незгодном смеру сексуалних злочина па је била у једном моменту, већ после неколико епизода, укинута. То се није десило са римејком чувеног филма Џоела и Итана Коена, „Фарго“, који је ове године добио такође изузетно, од истих аутора, сценаристички и продукционо припремљен римејк у виду мини-серијала, где је надахнути црни хумор добио нову, чинило се, немогућу димензију црнила, захваљујући једном од најгнуснијих масовних убица које је измислила забавна индустрија, врхунски одиграног од стране оскаровца Билија Боба Торнтона. Са само десет епизода, које неће бити волшебно допуњене додатним сезонама, ова је серија закупила простор међу најбоље оцењеним у историји телевизије.Чиме је у друштву већине горепоменутих заузела водеће место на листи најбољих и истовремено најбруталнијих серија икада. Као да та два састојка морају да иду заједно не би ли се досегао врхунац у стваралаштву. Ниједна комедија, рецимо, није ни близу тако професионално одрађена и најпре, сценаристички поткована да на овако свеобухватан начин одушеви све који су је гледали, као што је то случај са „Чистом хемијом“, „Игром престола“ или „Фаргом“. А само у тим серијама сте, уз напете заплете и свежину у стваралачком надахнућу, морали да погледате на стотине врло маштовитих и бруталних убистава или да присилно будете поринути у океан људске изопачености, душевне мизерије и спремности на све нијансе покварености, зла и корумпираности. Све то можда, директно или посредно, осликава свет данашњи и његове негативне вредности које све више узимају маха у односу на оно што се не тако давно сматрало прихватљивим и позитивним. Могуће да је забавна индустрија, вољно или не, постала оруђе у овом процесу инсталирања зла и насиља, помогавши да они постану прихватљиви и нормални до те мере да су подразумевајући и чак неизбежни да би се нечији квалитетни рад као такав препознао и вредновао. Како год, делује да је круг бесповратно затворен и да за оваквим понудама неутољиво гладна публика сада диктира садржај квалитетне забаве на својим малим екранима.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. са слике,не могу сад да се сетим наслова,је најодвратнија коју човек може да замисли.на западу не емитују „Пасион Кристи“:Мел Гибсона јер је „бруталан“ филм,али ово зло емитују,само фали да се појави у јутарњем програму за викенд,кад клинци гледају.писац сценарија и цела екипа која ради у овој серији мора да су тешке психопате.неко нормалан то не може да „провари“




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *