Травестија у свету Шекспира и Бекона

Шекспирова наушница, травестија по Јонеску, Бекону, Шекспиру и Борхесу, прва је премијера у овогодишњој летњој сезони КПГТ-а у Старој шећерани, током које ће се, како је објављено, реализовати још пет премијера под заједничким насловом „Лет изнад соколовог гнезда – храбри стари свет“.

У ДУХУ ПОСТМОДЕРНИХ ПРЕМИСА Представа „Шекспирове наушнице“ постављена је у духу постмодерних премиса, што ће рећи на начин постредитељскога театра. Наиме, текст је настао на пробама, сарадњом редитеља Љубише Ристића и глумаца Соње Младенов, Лазара Јованова, Ксеније Стефановић, Дејане Орозовић, Драгана Станикића и Војислава Томића. Пошавши у драматуршком смислу од склопа Јонескове антидраме „Ћелава певачица“, ослонивши се и на њену садржајну суштину и из ње преузевши готово све ликове (Мери, служавка, у овој представи нека врста водитељке, господин и госпођа Мартин и ватрогасни капетан) док је брачни пар Смитових заменио паром сер Франсис Бекон и госпођа Бекон, Љубиша Ристић начинио је духовиту травестију, искористивши поједине сцене из Шекспирових дела („Бура“, „Магбет“, „Ромео и Ђулијета“, „Тит Андроник“) уз интерполацију текстова из Беконовог „Новог органона“ које саопштава Бекон у разговору са својом супругом. Они су све време у једном кавезу златасте боје која има одређену симболику и указује на положај филозофа и слободних мислилаца у елизабетинском времену, свакако и у неким другим временима. Наравно, Бекон се овде не појављује само зато што је био један од утемељивача филозофије науке већ и зато што се сматра аутором више Шекспирових драма, али и других значајних дела тога времена. Пресудно за читаву ову представу свакако је опредељење за Јонескову „Ћелаву певачицу“, антидраму која разара наслеђене драматуршке норме како класичнога, тако и комерцијалног, булеварскога францускога позоришта. У том делу писац излаже подсмеху непрестано трошење семантичкога набоја и комуникацијске сврхе језика, чија је накарадност знак емотивне и интелектуалне цивилизацијске немоћи, али и испразног аутоматизма у свакодневном међуљудском комуницирању.

[restrictedarea]

ДУХОВИТО ПОИГРАВАЊЕ Дабоме, Љубиша Ристић, аутор и редитељ „Шекспирове наушнице“ као травестије, Јонесково дело инвентивно користи у ово данашње време свеопштег свлачења и пресвлачења, лажног представљања, преписивања, плагијата и куповине доктората, у време када су се изгубиле многе моралне норме и када је лаж загосподарила у свим доменима друштвенога живота. Пребацивши догађање радње у савременост, он се редитељски духовито поигравао постављајући најразличитија питања како о самом Бекону, или о Шекспиру, тако и о појавама онога времена које су присутне и у данашњици. О свему се у овој представи говори у виду спонтане, готово необавезне конверзације, каткад театрално, нарочито када се приказују призори из Шекспира, или саопштавају пасажи из Беконових филозофских списа, понекад у тону и маниру који изискује „Ћелава певачица“. Маг режије, Ристић, успева да представа буде атрактивна од почетка до краја. Птице које лете у Беконовом кавезу не само да чудесно употпуњују симболично значење читаве слике већ доприносе и динамизовању самог призора. Слично је и са уласком ватрогасног капетана, који на сцену долази возећи се на моторциклу.
Глумци су се добро сналазили реализујући поверене им сценске задатке. Најпре треба указати на Ксенију Стефановић у улози Мери, односно водитељке читавог спектакла. Била је прецизна у свим интервенцијама, ауторитативна у ставу и јасна у саопштавању текста. Дејана Орозовић као госпођа Мартин била је такође јасна и спонтана у изразу, док је Драган Станикић у улози господина Мартина био довољно интровертан и аутоматизован. Лазар Јованов као Бекон имао је сериозности у ставу који је одражавао ученост а да притом није био досадан, док је Соња Младенов остварила леп конверзациони тон. Војислав Томић као ватрогасни капетан био је убедљив изражавајући незадовољство што нема пожара. Уопште, читаво извођење имало је лепу конверзациону интонацију, која је обезбедила пуну комуникативност представе. Гледаоци нетремице прате све што се догађа на позорници, без обзира што, вероватно, не могу увек да разазнају и схвате све о чему се на сцени разговара. У том смислу, можда би интервенције водитељке могле имати више објашњења која би гледаоце уводила у наредне драмске ситуације. Треба указати и на функционални пласман адекватне музике, по чему је Љубиша Ристић одраније познат из својих најбољих сценских остварења.
Несумњиво да је КПГТ у Старој шећерани премијерним извођењем „Шекспирове наушнице“ Љубише Ристића и групе глумаца успешно отворио овогодишњу летњу сезону. Најављује се још неколико премијера – поред осталих, са занимањем се очекује и представа коју припрема Љубиша Ристић о Димитрију Митриновићу, шефу војног крила „Младе Босне“. Представе у Старој шећерани значајно су освежење позоришног живота у Београду током овога лета.

[/restrictedarea]