Почетна / Уводник / Сви смо ми из Доњецка

Сви смо ми из Доњецка

Пише Милорад Вучелић, главни уредник

Да је жива, Сузан Зонтаг би, да би потврдила своју принципијелност, данас била у Доњецку и припремала Бекетов комад „Чекајући Годоа“ као што је то својевремено чинила у Сарајеву. Од Хилари Клинтон, која је − жива, очекујемо да, као што је некада у Босни, и сада, стварно а не шатро „под кишом куршума“, донесе хуманитарну помоћ у Доњецк. Од истакнутих другосрбијанских интелектуалаца у истом саставу би се очекивало да подигну глас против блокаде Доњецка као што су то некада учинили бринући о Дубровнику. Стипе Месић би, као некада, могао да буде на челу оних који пробијају опсаду Доњецка. Као некада Дубровника. Борис Тадић би требало да изјави да смо сви ми из Доњецка. Тужилац Хашког трибунала Брамерц би већ морао, а ако ико зна, ми знамо колико је он бескомпромисан и објективан, да припрема оптужницу против Порошенка и Јацењука. Норвежани би требало да се заложе за безбедан коридор за руски хуманитарни конвој као што су некада то чинили у Тузли када је била у питању не само хуманитарна него и војна помоћ муслиманским снагама. Шта би требало да раде Холанђани? То не можемо ни да замислимо. Папа само што није реаговао у име хришћанског милосрђа…
[restrictedarea] У ишчекивању исказивања доследности, интелектуалног и политичког поштења како поменутих тако и оних које смо неправедно, а због скученог новинског простора, изоставили, суочићемо се, када овај број „Печата“ буде закључен, са догађајима које ће изазвати долазак руске хуманитарне помоћи на границу са Украјином. Тада ће се на проби наћи све декларације о људским правима које су безброј пута биле погажене. И тада ће, или неће , неопозиво бити скинута маска са западног лицемерја које све невештије прикрива да није у питању борба против јуче Совјета, а данас Путина, него против саме Русије.
У исто време у Србији траје медијско, аналитичко и политичко навијање да Александар Вучић не издржи западни притисак и да следствено томе, раскине уговор о „Јужном току“ и уведе санкције Русији. Свакога боговетног дана се из Београда хушкају западне силе да појачају притисак на премијера Србије и нашу владу. Не би било изненађујуће да се многи од западних и бриселских политичара позову на расположење тобожње јавности у Србији и да у то име крену са жешћим и даљим уценама. Није овде реч о указивању на значај проблема пред којима се Србија налази јер се већина медија, интелектуалаца и политичара уопште отворено не изјашњава за шта су. Они, једноставно речено, навијају против Вучића. Одвија се право клађење о његовој издржљивости уз отворену жељу да он поклекне.
Указује се на то да ЕУ не отвара нека приступна поглавља, да је ту реч о великом Вучићевом европском неуспеху и то се наглашава управо од стране оних који су декларисано против уласка Србије у ЕУ! Откуд то да они који су против ЕУ толико жале што се не врши бржа интеграција у њу? Откуд толика жеља за „Бриселом 2“? Зашто су толико забринути што се брже не формира влада лажне државе Косова? Да ли им је у интересу да се то што пре обави и да се убрза процес признавања тобожње државе Косово а да они у исто време остају против његове независности? Да ли им је на срцу формирање заједница српских општина или шта друго? Откуд толика жеља за убрзањем овог процеса?
Истовремено се уз критику његове ЕУ политике прижељкује Вучићева могућа капитулација у источној политици. Та капитулација би вероватно била и корак ка промени политике Русије, када су Косово и Република Српска у питању. Скоро да нико неће отворено и јавно да подржи његово актуално одолевање притисцима. Тобоже се код патриота то само по себи подразумева, а када су другосрбијанци у питању, није ни потребно трошити речи. Злослутно и са нескривеним уживањем призивају се још тежи и жешћи притисци. Они као да неће да виде да је Србија једина озбиљна европска земља која није Русији увела санкције. Мало им је то. Забринути су да због могућих великих користи за нашу привреду не изазовемо завист оних који више не могу да извозе на руско тржиште и не будемо жртве будућег царинског или неког другог рата. Подржава се и подстиче стрепња да нас Москва својим одбрамбеним контрасанкцијама „не увуче у трговински рат“. Нека не буде гаса ни у лето нити на зиму, нека гас баснословно поскупи, најважније је доказати да Вучић није успео. Нека још више пропадне привреда Србије, нека кошта шта кошта, али само да пропадне Вучић. И дабоме Русија, што се већ подразумева. На велику срећу, то не зависи од нас. Али не и сасвим и потпуно, јер нисмо ми ипак толико безначајни као што то самомрсци желе да прикажу. Јер да смо толико неважни, не би нас кињили и злостављали оволико колико нас киње и злостављају. Ако ми већ нећемо да знамо, знају они који нас тако дуго и толико притискају.
Исувише често се помиње да свако изостајање наше политичке хармонизације са Бриселом утиче „на наш положај у свету“, чиме се сугерише да Русија, Кина и Латинска Америка нису део света.
Основано је питање у чему је овде проблем. Да ли је реч о неком слепилу изазваном инерцијом оног слогана да „ЕУ нема алтернативу“? Тога слепила народ се, судећи по убедљивом резултату вишестраначких избора, ослободио али није његова политичка, аналитичарска и медијска елита. Плаћа ли ко те људе или су им, што би рекао наш народ, вране мозак попиле? Чиме је подстакнута та стална потреба да се Брисел и Вашингтон упорно упозоравају да је Вучић неискрен, а да се истовремено, свом силом, добар део других критичких гласова усмерава према његовим претераним проевропским изјавама и разгорева сумњичавост Москве у његову постојаност. Како то да неке од политичких странака нису прозбориле ни реч одобравања или похвале када је закључен споразум о „Јужном току“ а управо је то једно од највећих признања за њихову својевремену политичку одлучност на почетку овог процеса? За разлику од њих, неке политичке странке и политичари нису пропустили прилику да на дневни ред поставе неке своје тобожње проблеме, сигнализирајући своје незадовољство.
Клади ли се ко, када се већ сви кладе, на Вучићеву изнуђену и државно потребну политичку вештину или бар унутрашњу противречност? Колики је коефицијент на кладионицама за тај ризик? Да ли се сви инвестирају у обистињење злих пророчанстава па нико од оних који већ нису интересно и идеолошки заслепљени неће да ризикује ни део свог интелектуалног и политичког интегритета? Наравно, реч је о онима који тај интегритет доказано имају и који су и делом и ангажманом то и те како стекли и заслужили.
У Србији је ових дана на делу једна у светским размерама сасвим нова појава. То је плажна политика или политика плаже. Мотиви летовања, плаже, доколице и излежавања су досада често као мотив окупирали белетристику, али нису политичку теорију и историју. Србија је ту храбро закорачила и испредњачила. Коме, сем политичарима и министрима, у Србији пада на памет да се после само три месеца рада у влади одмарају? По старом Закону о раду, то право нису ни имали нити би им оно могло припасти. Ако су уморни од ранијих дужности, није ни требало да се лаћају новог одговорног посла. Још хоће да изазову наше саучествовање у својој несебичности.
И у другим државама политичари иду на одмор. Тако је и немачка канцеларка Ангела Меркел на одмору али мора, с обзиром на светске околности, да одржава телефонски контакт са Путином. То је део њене међународне и државничке одговорности. То се дешава и многим другим шефовима држава и влада.
Али развијати интензивну опозициону делатност у борби за власт са плаже заиста је нова појава. Што више и дуже на плажи, то интензивнија опозициона политичка активност. Нема бољег примера од Бојана Пајтића. Јер код њега је реч о двоструком ангажману. Он не само да је лидер ДС-а и преосталог жутог картела него је и председник извршног већа северне српске покрајине. С једне стране, разумљива је његова потреба за одмором. Заиста је потребна велика енергија и напор да се овако разара и српска држава и њена привреда. То су године тешког и напорног рада, па резултат није изостао и видљив је на сваком кораку. Од тога се ваља одморити. Плажа у Истри је добра и зато што се на тај начин одржава она позната традиција зачета у Бодруму.
Али жестоки опозициони рад и активност са плаже је стварно новитет. И један наш аналитичар се муњевито одазвао на овај изазов и бритко закључио да се „Вучић и Пајтић боре за престиж“! Дакле, сву ону разлику од 35 одсто гласова која дели Пајтића и ДС од Вучића и СНС-а, Пајтић је надокнадио двадесетодневним боравком на плажи и стао раме уз раме Вучићу. Да оста још двадесет дана, претекао би Вучића. Заиста је невероватан учинак плаже. Плажа је кева, што би рекли млади и они који воле све што воле млади.
За разлику од ових са плаже, мој пријатељ и све чешћи сарадник „Печата“, Машан Пуров не мрда са севера Бачке. И упорно сугерише да смо сви ми из Доњецка. Нема те плаже која би њега одвојила од општих брига, иницијатива и предлога. Не зову само Пајтића пријатељи да бесплатно спава и борави на мору. Њега, додуше, не зову на Хрватско приморје, него у Бар и Будву, али залуду. Не мрда Машан. Предан је општем добру мада је већ у заслуженој и пуној пензији. Зато у прилогу објављујемо његов одличан текст под карактеристичним насловом: „Јужни ток и Србија“.
[/restrictedarea]

5 коментара

  1. да, а такође и „Сви смо ми из Фергусона (Мисури) !“ – али ни то никога не брине ?




    0



    0
  2. Са разликом од оних којима су се вратови искривили окрећући према
    Западу. Да искључимо имена било које стране.Основна подела на тако-зване цивилизације Исток и Запад. Пошто припадамо Кијевско-Доњецком простору,Источно православном Славенском народу (НАРОДИМА) стално и увек тај западно-католички,(ПРОТЕСТАНСКИ) народ,(НАРОДИ) са својом АРМАДОМ јуриша на сад сасма отворено против православља. Наша анационална мањина влада над националном већином. Дали је могуће јесте. Тосмо доживели после 1918 год, а нарочито после 1945 до данашњих збивањима на целокупном православном простору. Анационалној дружби смета сваки
    национално свестан појединац или народи: Дали Срби или Руси. Ако ти народи изаберу конкретно у овом времену,Вучића код Срба и Путина код Руса. Бело-светска анационална дружба којој је интерес
    владавине светом, користи пету колону код Срба и Руса за рушење са са власти оне изабране од свог народа,ако не одговарају НАТО ИМПЕРИЈИ.Гос, Вучелићу прочитао сам Ваш уводни чланак у Печату,отворили сте велику дискусију.Поздрављам!!!




    0



    0
  3. Clanak bi trebao da posluzi kao putokaz ovoj nasoj slepoj vladi koja se sramno nudi EU




    0



    0
  4. Davno u jednom komentaru za lokalne novine,nakon dubljeg razmišljanja,shvatio sam i napisao da je Zapad više varvarski i pljačkaški danas nego u vrijeme Krstaških ratova!!Lažnom borbom za oslobađanje groba Isusa Hrista oni su spremali razaranje i pljačku Carigrada,1205.godine.!! To je bila najveća pljačka blaga i kulturnih dobara u istoriji ljudskog roda!!!.Danas lažnom borbom za demokratiju i ljudska prava pokoravaju i pljačkaju cijeli svijet!!To samo naša vlast ne vidi!!Juče su od nas Srba pravili agresore i fašiste a od stranih i domaćih fašista-DEMOKRATE !!Sada u Ukrajini otvoreno podržavaju fašiste a Rusi su-separatisti!!Šta je Ukrajina drugo nego -stara Risija isto što i Stara Srbija,koju danas niko ne spominje!!




    0



    0
  5. M. Vucelic je kao i cesce do sada i u ovom opsirnom komentaru uz navodjenje samo nekoliko rasistickih „prvoboraca“, takozvanih „humanitaraca“, iz doba razaranja Druge Jugoslavije vrlo jasno i za „nevernike“ ubedljivo predstavio NASRTANJE ZAPADNJACKIH AGRESORA – GENUINIH ANTISLOVENSKIH RASISTA – naravno prvenstveno na PUTINA / odnosno na RUSIJU.
    Valjda ce i neki takozvani DRUGOSRBIJANCI „imati prilike“ da se pozabave i ovakvim sadrzajima.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *