Почетна / Уводник / Слобода, Отаџбина, Дужност

Слобода, Отаџбина, Дужност

Милорад Вучелић, главни уредник

У делу јавности је уочи Стогодишњице Првог светског рата стварана нека потпуно плачевна атмосфера уз већ дуго неговани наратив о узалудности борбе за слободу и врлинама прихватања окупације, а да о бројним предностима мудре сарадње са окупатором и не говоримо. Не би било изненађујуће да се као владајуће гесло не промовише она позната туђа пословица: „Послушна главица, пуна задњица“.
Створена је оправдана зебња да нећемо бити у прилици ни да поменемо две блиставе војне победе и подвиге наших предака на Церу и Колубари на које ћемо вечно бити поносни. Биће то начин да се припремимо за потпуно прећуткивање пробоја Солунског фронта и Кајмакчалана па и за сам исход нашег победничког рата. Проносили су се и јавно преносили гласови из дипломатског кора да нам јебезмало наређено да се Први светски рат обележава само као бесмислена кланица.
Ко је видео и чуо шта је и како је било ове године на Текеришу знада се ниједна зла слутња није обистинила. Напротив. Слобода, Отаџбина и Дужност као да су васкрсавале на Церу. Ваша дела су вечна − с пуним покрићем је написано у спомен српским јунацима. Они који то нису били у прилици да сазнају могу се уверити читајући или само прегледајући овај број „Печата“.
А сада, да бисмо правилно протумачили дешавања на политичкој сцени Србије, морамо се стрмоглаво спустити на плажу.
[restrictedarea] Прво десетогодишња страствена политика сатирања и пржења Србије, а онда заузимање српског становишта. После реализоване стратегије спржене земље запоседа се тобожње српско становиште да би се посао уништавања наставио и докрајчио. То је, укратко, суштина онога што је прозирном преваром покушао да уради Бојан Пајтић са својих „10 теза о Србији“ објављених у „Политици“.
Утицај плажа и летовања све више зрачи када су у питању наши опозициони политичари и политички живот у Србији. Тако је Бојан Пајтић, после готово месец дана доколичарења, излежавања и купања на Хрватском приморју, изашао у јавност са „10 теза о Србији“. Пошто му је, сва је прилика, сунце ударило у главу, вероватно се као неки сомнамбул и силом прилика вајни и самопрокламовани левичар присетио неких прича о Карлу Марксу и његових „11 теза о Фојербаху“ и тако пред нас сунуо једну десетину својих.
Одједном се претендент на поново уједињавање „жутог картела“ и његов престо претвара у заточника борбе за „српску Србију“ коју претпоставља европској. Понеко се и пита да ли је реч о огромном политичком заокрету? Зашто не би и он имао право да се толико промени, када су некадашњи декларисани сорошевци и западни либерали сада нападно постали гласни и редовни бранитељи Владимира Путина, Русије и руских интереса у Србији. Посебно су одлучни и будни када тим интересима од српских власти не прети опасност. И зашто би сада сумњали у њега а имали поверења у ове друге, или обратно? Поготово због тога што знамо шта је било и како би било када би дошло „стани пани“.
Да нам је до спрдње, а јесте, могли бисмо закључити да је Пајтић коначно потерао све другосрбијанце у опозицију задњег реда. Свим тим еврофанатицима са белим или без белих листића, у црним или шареним хаљинама и оделима, анационалним закералима, србомрзитељима, глобалистима и мондијалистима, Пајтић је гласно поручио – напоље, не требате ми! Ја сам Србин, бре! Стојим чврсто попут Милоша Црњанског јуче, а Мила Ломпара данас, на српском становишту. Нисам ја као Вучић да са вама искрено или неискрено кокетирам. Ви сте попушена лула дувана. Не требате ми јер хоћу да заузмем простор који садашња власт потпуно занемарује или игнорише. Нема вам места у странкама да нам солите памет и закерате него тамо у невладин сектор, на сајтове, блогове, друштвене мреже, на твитовање, у отпор, нема више никаквих пара а и шта ће вам када имате чврста уверења, калите их и то се парама не може платити, и шта ће вам више од тога. А ако вам је до лове онда у БИРН или ЦИНС! Прионите на пројекте по наруџби Брисела.Нема мрдања док не изградимо „српску Србију“!
Сазнаје се да ће поред Пајтића српско становише бити подржано и на септембарској геј паради у Београду и да ће се тако остварити заокружен политички план потпуног освајања српског становишта. Тако би народ улетело у ону познату замку да се због неког Петра или неколицине „петара“ омрзне и Свети Петар.
Шалу на страну, када смо већ код Пајтића и ДС-а на њих треба применити ону знамениту Марксову 11. тезу о Фојербаху по којој их не треба тумачити него их треба уз претходно, па и законско, позивање на одговорност променити. Данашња српска опозиција састављена од ДС и њених деривата или рециклажа се уопште не креће било куда, сем са плаже на плажу, него сменом путоказа симулира кретање остајући све време на истој станици. За било какво померање она нема ни људе, ни политику нити акцију. Када им неко погледа слике са плажа и „програме“ може јасно уочити да су им „идеологија и порнографија сестре близнакиње“.
А српско становиште нам се и поред свих срамних маневара не може огадити нити га свим поменутим операцијама може компромитовати. Исто то важи и када је реч о нашим горљивим и напрасним бранитељима и заштитарима Русије.
Русија није излетиште ни пуко извозиште западних метропола, ни егзотична азијска земља а још мање гранична караула на размеђу замишљених светова. У то су се љуто уверили а и даље ће се горко уверавати сви они који су јој увели санкције. Запад је до сада навикао да санкције уводи онима од којих је много јачи и као да је потпуно превидео шта све може донети руски контраударац о чему се подробније можете информисати читајући текст Филипа Родића у овом броју „Печата“.
И наши и страни медији су препуни разних коментара о томе колико и како греши руски председник Владимир Путин и да ли је довољно патриота или није, препоручује му се шта би требало да уради и да ли је већ закаснио или није. Један од наших коментатора у нашем централном листу пише да је Путин сам себе осудио на пропаст зато што, по његовом мишљењу, „није испунио обећања дата Меркеловој“ и потпуно сумануто упоређује Путина са Борисом Тадићем.
Наши и страни аналитичари и спољнополитички експерти не знају оно руско да „скривена снага има потребу за великим разлогом да би се показала, а не ради доконог посматрача ни ради радозналог погледа“.
Јунак мирује али устаје и усправља се „кад на отаџбину навали најјачи непријатељ“.
Баш као на Церу и Колубари.
[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Погнуту главу, сабља не сече. НАРАВОУЧЕНИЕ: Што се више клањаш – то те више ј..! Живели, мои Славјани!




    0



    0
  2. Ni slobode ni otažbine ni odgovornosti.
    Danas mi nemamo ni državu ni svoje predstavnike / Narod !!!/.
    Imamo Tomu diplomu / akademik / i Acu med-medenog.
    Oni nisu prdstavnici naroda već onih koji su nam slali milosrdne anđele, i koji su nam rasturili državu, a koji danas i ovdje obavljaju samo njihove poslove.
    Ako im jednog dana proradi „kakva-takva“ savjest, dolazi druga ekipa „doktora znanosti, grupa megatrend“ koja je već pripremljena i koja će nastaviti njihov prljavi posao.




    0



    0
  3. БИТКА НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ-ПРЕПИСКА

    Битка на Мачковом камену, 1914.
    Једна преписка из рова у ров: Резервни потпоручник, ђак шестог разреда гимназије, син ратара из околине Шапца, Васиљевић, обавештава на листу ратног блика свог команданта батаљона, мајора Туцаковића: „Господине мајоре, више од две трећине људства ми је изгинуло. Буквално се гушам са Аустраијанцима. Не могу да издржим. Дозволите да се повучем 400 метара јужније.“ Следи његов потпис. На полеђини добија одговор команданта батаљона: „Не дозвољавам. Одсудно браните положај.“ Иде његов потпис.

    Мајор добија нови извештај. Слова су искривљена, изгрчена. Нешто се десило. Пише: „Господине мајоре, шварцлозе ме је пресекао кроз обе ноге. Тешко крварим. Дозволите ми да одем на превијалиште. Потпоручник Васиљевић.“ На полеђини стиже одговор. Прве три речи као да одражавају сигурност одговора: „Не дозвољавам, искрварите…“

    Али даља слова, у наставку, горе-доле, написана су руком која је очито подрхтавала, поводила се. Из мајора је избио отац. Крик родитеља. Писало је: „Сине, потпоручниче, кумим те Господом Богом, издржи још два сата, цела Србија гледа у твоја леђа. Твој командант Туцаковић“.
    Слава српским јунацима!

    Драган Славнић




    0



    0
  4. “СРБИ – ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
    САЗНАЈТЕ: Истине о Србима из уста српских непријатеља и савезника

    Уз стогодишњицу Великог рата – Истине о Србима у великом рату.
    О храбрости, постојаности, патриотизму, високом моралу и другим људским и војничким врлинама српског човека – војника и борца, постоје бројни записи у домаћој и страној литератури, периодици, часописима и новинама. Поштење, правдољубивост и слободољубивост, пре свега, праисконски су идеали, генетски уграђени у српско национално биће.
    Борба за остварење, односно одбрану тих идеала, присутна је код Срба од дана када је самосвест о припадности Српству постала мисао водиља о образовању српске националне заједнице. О тим врлинама Срба најпохвалније су се изражавали не само њихови пријатељи и савезници у бројним ратовима које су водили на овим просторима, већ и њихови непријатељи који, иако су испољавали нескривену мржњу према њима, нису могли да пренебрегну и прећуте оно што је било више него очигледно.
    Међу бројним примерима, неизбрисивим историјским чињеницама, забележеним како у архивским документима, тако и у многим написима објављиваним у ратној и поратној штампи, аутор ових редова се определио за један број оних који, поред осталог, указују на величину српског човека, испољеној у току Првог светског рата.
    Виљем Други Хоенцолерн (1859-1941), владао као цар 1888. до 1918. године – до пораза Немачке у Великом рату, ради подизања морала својој војсци, обраћа јој се рећима:
    „Хероји, ја вас шаљем у један нови рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у три непосредна рата – против Турака, Бугарске и Аустроугрске, дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војнчких способности и који су, на заставама попрсканих крвљу, написали за ове четири године само највеће и најславније победе. Знајте да ће само наша енергија и спремност на највеће жртве и само потпун презир према смрти омогућити да победите овај народ, да освојите његову земљу и да немачкој војсци донесете нову победу. Срећан пут ка победи и слави. Ура!“
    Цар Виљем се после рата склонио у Холандију, чије је влада одбила да га изручи савезницима. Настојао је да оправда своју поробљивачку и завојевачку политику.
    Оскар Поћорек (1853-1934), аустроугарски генерал – командант трупа које су 1914. године напале Србију. Доживео поразе на Церу и Колубари које образлаже речима:
    „Продужење офанзиве у Србији прекинуто је, нажалост, пре постигнутог циља, јер је српски противудар био толико јак да се 15. и 16. корпус нису могли одржати“.
    После пораза на Колубари из високих бечких кругова му препоручено да изврши самоубиство. Поћорек на те препоруке одговара:
    „Хоћу, убићу се, али ћу се убити тек онда када ма који други аустријски генерал победи српску војску“.

    Драган Славнић




    0



    0
  5. Slazem se sa stavom Vucelica.Govor na tekerisu nije bio los.Naprotiv.No jedna stvar mi je zasmetala.Pogledajmo od atlantika do Rusije od ekvatora do severnog pola/Ipak smo mi jedina zemlja u kojoj se rec SLOBODA upotrebljava.Mozda to za ovaj trenutak i nije tako malo.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *