Почетна / Свет / Сиријски хришћани: прећутане жртве Запада

Сиријски хришћани: прећутане жртве Запада

Немачки новинар, специјално за „Печат“, са лица места извештава како су у Сирији страдала вековна хришћанска упоришта када су САД и савезници нахушкали исламске екстремисте против Асада

Пише Мануел Оксенрајтер

Ово је пропаст. Разарање свуда около. Улазне двери сиријског града Малуле отварају поглед у срце таме. Суноврат Малуле започео је управо на овим дверима – када се прошле године терористички бомбаш самоубица разнео у колима на војном пункту. Млади војник сиријске војске – зове се Захаријас и он је сунитски муслиман – прати нас док улазимо у град кроз капију. Насред улице велика, непокривена рупа, ту су били тунели које су терористи искористили како би ушли у Малулу. На врху одрона стоје остаци некада чувеног хотела „Сафир“. Терористи су га користили као базу за своје снајперисте. Захаријас нас спроводи унаоколо, показује на старо, уништено теренско возило, које су такође користиле терористичке банде. Сада изгледа као метални костур. Ово је моја трећа посета Малули од како се води рат против Сирије – који је у западним медијима и даље „грађански рат“.
Јула 2012. – рат у Сирији тада је трајао већ више од годину дана – први пут сам се нашао у старом хришћанском селу Малули, које се налази на око сат времена вожње од Дамаска. Становници Малуле су потомци семитских племена која су насељавала Сиријску пустињу и делове Месопотамије пре четрнаест векова. Сада је Малула скоро потпуно пуста. Већина становништва побегла је у Дамаск или неку другу безбедну област. Малула је постала град духова.
[restrictedarea]

ТИШИНА ЗАМЕНИЛА АРАМЕЈСКИ Манастир Мар Саркис саграђен је у четвртом веку, на рушевинама паганског храма. Његова византијска архитектура садржи један од најстаријих очуваних хришћанских олтара. Већина њих је до данас пропала. Терористи су покушавали да униште олтар, али су углавном само успели да на неколико места окрње масивне камене елементе. Манастир такође поседује и јединствену колекцију верских икона од шеснаестог до осамнаестог века. Малула је била једно од последњих места где је могао да се чује арамејски језик којим је говорио Исус. Данас – једва да се ико чује у празној Малули.
Пут до тамо још је био безбедан 2012. године. По улицама се видело мноштво аутобуса, који су возили до градова Хаме, Хомса и Алепа. Тада сам интервјуисао становнике грчког православног манастира Мар Текла, арапске хришћанске ходочаснике и посетиоце. Сви су изражавали уверење да ће председник Башар ал Асад извести државу из кризе и да ће сиријски муслимани и хришћани живети заједно у миру. Једна калуђерица ми је рекла: „Овај град и његова црква су направљени на камену Сирије. Они симболишу стабилност и снагу Сирије. Пребродићемо ову кризу.“ Испоставило се да је скроз промашила, пошто су исламски екстремисти упали у Малулу, окупирали је и уништили. Препознао сам ту калуђерицу на телевизији годину дана касније – отели су је екстремисти који су упали у овај град.
Сирија је вишеверско друштво, а тамошњи хришћани представљају око десет одсто укупног становништва. Хришћани учествују у свим видовима живота у Сирији: у економији, академским круговима, науци, инжењерству, уметности, забави, па и у политичкој арени. Велики број хришћана су официри у сиријским оружаним снагама. Изабрали су да се радије помешају са муслиманима него да образују јединице састављене само од хришћана, а својевремено су се заједно са својим исламским земљацима борили против израелских снага у разним арапско-израелским сукобима. Данас, две године након мог првог одласка, ствари су се промениле на ужасан начин: терористи су опљачкали или уништили хришћанске иконе, шкрабали су по прелепим зидним сликама хришћанских светаца, спалили су манастирску библиотеку. Захаријасу није први пут да све ово гледа, али у његовом оку и даље може да се види туга. Сиријцима све то изгледа као напад пећинских људи на цивилизацију. Тешко је препознати било какву „стратешку“ важност тих напада у Сирији. Овде је у ствари реч о разарању, које је камуфлирано као „демократски устанак“ и потпомогнуто од стране Запада.

ПРОПАСТ „ДАМАСКОГ ВУЛКАНА“ Мој други одлазак у Малулу био је за католички Божић 2013. У то време није било могуће ући у опседнути град. Чак ни улица до хришћанске светиње није више била безбедна. Морали смо да прођемо поред индустријског града Адре, који се налази на путу за Малулу. Два велика стуба црног дима уздизала су се на хоризонту. Исламски терористи напали су град и заузели неке делове. Нападачи су масакрирали свакога ко је радио „за државу“: учитеље, чиновнике, војнике, полицајце, чак и службенике великог државног пекарског комбината. Сваког часа тло под нама је подрхтавало од сиријске артиљерије. Са наше леве стране била је сиријска војска, са десне димила се разрушена Адра. Мање групе цивила са ранчевима на леђима, избеглице из Адре, прешли су улицу до војног кампа бежећи из града.
Наша крајња станица тада је била мало насеље пред Малулом, јер се даље није могло. Војска је била поставила велике бетонске барикаде по путу. Малула је до тада била напуштена већ недељама. Тамо су били само исламски герилци који су се борили против сиријске војске, а она је била евакуисала цивиле.
Шта се десило? Исламски терористи су упали у планинско село почетком децембра 2013. Уништили су нека историјска здања, побили цивиле и заробили дванаест калуђерица православног манастира Мар Текла као таоце – међу њима је била и она са којом сам разговарао лета 2012. А то је био већ други напад на Малулу за кратко време.
Атмосфера у Малули била је напета већ крајем лета 2012. Побуњеници су покушали да освоје Дамаск јула те године, у операцији названој „Дамаски вулкан“, која је пропала после пет дана. До тада се рат није осетио у Малули. Ходочасници из других сиријских градова налазили су се у старом православном манастиру. Ишли су на литургије и палили свеће за оне које су изгубили. Није се осећало значајније војно присуство, рат је деловао удаљено. Штавише, становници су сами одбацили веће војно присуство, јер нису желели да буду увучени у рат. „Ко се мача лати, од мача и гине“, цитирали су Библију, како је јавио један сиријски новинар. Али, други су се одавно латили мача, не обазирући се на одлуку становника Малуле.
Петог септембра 2013. група терориста напала је Малулу, вичући „Алаху екбер“. Опустошили су православне цркве, спалили иконе и срушили крст са манастирске куполе. Поставили су снајперисте у манастиру Текла. Многи цивили су побегли; остали су постали таоци у рукама нападача. Један очевидац је за либански дневни лист „Дејли стар“ изјавио: „Пуцају у људе. Чуо сам пуцње и онда сам видео три леша насред улице. Многи су побегли, Малула је сада град духова.“ У изјави за Би-Би-Си, једна хришћанка која је побегла у Дамаск кроз сузе је описивала како су „морали да оставе све своје ствари када су маскирани побуњеници умарширали у село. Људи нису могли чак ни новац да понесу са собом“, закукала је. Кривила је америчког председника Барака Обаму и америчке савезнике, због тога што су наоружали исламисте који су сада доносили рат и разарање у њен град. „Обама мора да престане да доставља побуњеницима пушке и остало наоружање, јер ће нас све побити.“

ПИСМО КОНГРЕСУ Први напад на Малулу запањио је многе хришћане на Западу. Европске владе биле су жестоко критиковане због подршке коју су пружале исламској милицији. Портпарол такозване „Слободне сиријске војске“ (ССВ) објавио је средином септембра да ће се милиција повући из Малуле. У стварности, терористи који дејствују под називом ССВ успоставили су базу у Малули.
Септембра 2013, хришћани који су побегли из Малуле послали су Конгресу САД писмо о злочинима исламских побуњеника над цивилима и о уништавању цркава, манастира и њихових домова. У писму је стајало: „Борци Слободне сиријске војске, терористи Ал-Нусре и убице Исламске државе Ирака и Леванта напали су област у четири сата изјутра. За само неколико сати разорили су куће, цркве и манастире. Разорили су све свете иконе и наредили људима да одбаце своју веру и прихвате ислам ако хоће да преживе.“ Други талас насиља и терора догодио се почетком децембра исте године. Према сиријској државној агенцији САНА, исламски побуњеници су тада упали у православни манастир Мар Текла, у средишту града.
Децембра 2013, обишао сам пуковника сиријске војске Езада и његове војнике на фронту код Малуле. Двогледом је посматрао град удаљен око километар. Чула се рафална паљба, дим се дизао из неколико зграда. „Тамо има терориста“, каже и пружа двоглед. И заиста, пушкомитраљез је био постављен на џип. Пуковник Езад је радио-везом дао наређење да напад почне. После неколико секунди, тамо где је стајао џип видео се облак дима.
Борбе у Малули су се наставиле чак и током божићних празника. Либански лист „Ал акбар“ јавио је почетком јануара 2014. да се иконе и уметнички предмети похарани из Малуле продају по интернет сајтовима исламиста. Представници радикалних исламских група трагају за западним купцима које занима хришћанска уметност. На тржишту уметнина и антиквитета већ три године се нуде иконе и крстови покрадени из хришћанских цркава у Сирији.
Сиријска војска је тек у априлу ове године повратила контролу над Малулом. Пуковник Езад ми је у децембру био објаснио да војска не користи тешку артиљерију како не би оштетила историјски вредна здања у граду, а да су стотине терориста искористиле такве околности.
Захаријас нас води кроз ово поприште страдања. Млади војник – још једном, он није хришћанин – понаша се задивљујуће. Никада на улази у оскрнављене хришћанске светиње са оружјем у руци, већ га оставља испред. У атмосфери потпуног одсуства цивилизације, млади и скромни војник подсећа нас на сиријску културу међуверског разумевања. А то враћа сећање на боље дане за Малулу, када су не само хришћани већ и сиријски сунити, шиити и алавити с поштовањем посећивали историјска света места.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *