Саво Дерикоњић: Тамо где је столовала Војиновића лоза

Шире подручје Бање је права историјска и духовна ризница. Може се рећи да свака стопа чува древну прошлост ранохришћанску, средњовековну, и ону после Косовског боја, као и потоње из турских времена

Разговарала Биљана Живковић

Западна Србија и Полимље заузимају значајно место у српској историографији. Довољно је навести да је прва српска држава управо настала у Полимљу и долини Ибра и да српска властела углавном потиче из ових подручја. Разлози за то су многобројни: од географског положаја, чињенице да је Полимље вододелница између два слива: Јадранског и Црноморског, до економских јер се у овој области налазе значајна рудна богатства, у околини Прибоја, Пријепоља и Берана. Све су то разлози миленијумског насељавања овог подручја различитим људским заједницама, почев од палеолитских ловаца, преко неолитских земљорадника и сточара до металнодопских рудара, заједница римског периода и средњег века. На простору овог дела Полимља, односно на територији општине Прибој, евидентирани су остаци живота људских заједница током средњег неолита (локалитет Лука у Саставцима) где су пронађени трагови старчевачке културе. У винчанском периоду (млађи неолит и старији енеолит) евидентирани су остаци на више локалитета: Подкућница и Равна коса у Забрњици, Жидовска градина у Кукуровићима, Градина у Калуђеровићима, Челина и Калуђерско поље у Прибоју, Кула – Градац и Шћеповића поље у Кратову, објашњава мр Саво Дерикоњић, директор Завичајног музеја у Прибоју о дабарском крају као извору православља и српске културе.
После најновијих истраживања у атару села Рутоши, код Прибоја, пронађени су остаци средњовековног града у којем је столовала знаменита српска лоза Војиновића. Шта нам можете рећи о тим открићима?
Помало звучи сензационалистички информација о открићу града Војиновића. Истина је да се у Рутошима налазе Војиновића двори у засеоку Бјелића, испод падина Оштрика. Сада се на остацима двора налазе њиве, ливаде и неколико кућа. Приликом пољопривредних радова наилази се на грађевинске остатке двора. Претпоставља се да је град Оштрик, на истоименом брду, био утврђење и одбрамбени посед Војиновића, племенитог српског рода. За постојање двора и утврђења зна се већ више деценија.
[restrictedarea] Црква Светог Илије у Бањи Прибојској недавно је у потпуности обновљена из рушевина. После вишедеценијских истраживања, каква су ваша сазнања о овој цркви и манастиру Светог Николе?
Нека добијена сазнања употпуњавају спознају о овом манастиру, али и отварају многа питања. Светлана Пејић је докторирала на теми „Манастир на Бањи“ и мислим да је она до сада дала најубедљивија решења за спорна питања, па и за Цркву Светог Илије, која није могла бити грађена пре средине XVI века. Манастир Светог Николе је пети у рангу српских светиња. Неки историчари тврде да га је Немања изградио на темељима старије светиње. Манастир је био центар Дабробосанске епархије. Шире подручје Бање је права историјска и духовна ризница. Може се рећи да свака стопа чува древну прошлост ранохришћанску, средњовековну, и ону после Косовског боја, као и потоње из турских времена. O манастиру Светог Николе из Дабра написани су бројни радови. Рецимо, само о ризници, Мирјана Шакота је написала монографију. Стога ћу изнети само најважније податке. Бања (Bania) „мали утврђени град изнад Лима“, средиште Жупе Дабар, топоним је убележен на карти арабљанског географа Мухамеда ал Идрисија. Нема (за сада) индиција да је манастир Светог Николе у Дабру Немањина задужбина, нити неког из ближе породице, што упућује да је светиња постојала пре 1168. Први пут се помиње у Студеничком типику (1207−1215). Његов игуман присуствује именовању игумана Студеничке лавре. Свети Сава 1219/1220. овде поставља једног од осам, односно десет епископа самосталне српске цркве, свог ученика Христифора са Хиландара, као епископа дабарског. Садашња Црква Светог Николе саграђена је на темељима првобитне цркве. Прво страдање манастира је пре 1328, у време упада Бабуна. Обновили су га Стефан Урош III (Стефан Дечански) и син, краљ Стефан Душан, чија је ктиторска композиција очувана. Друго страдање манастира је везано за пад под турску власт, око 1459. Макарије Соколовић је 1557. обновио самосталност српске цркве. Синовцу Антонију Макарије у Бањи предаје престо, што је овековечено на фрескама у припрати. Крајем XVII века монашки живот у манастиру је запустео а имања су отета. Тада је закопана ризница манастира у Цркви Успења Пресвете Богородице. Тек 1794. манастир добија ферман од султана Селима III за обнову и повраћај земље. Трећа обнова је завршена 1853, када је саграђен конак − подигнути су келије, купатилски базен, хан и школа. Обнову је водио Димитрије Јоксимовић Вранешевић, касније монах Дионисије. Манастир поново страда у време устанка 1875. Након добијања фермана, четврта обнова је довршена 1902. Прва фотографија необновљеног манастира са турским официрима, војницима и шатором потиче из 1898. и на њој се јасно види степен страдања храма. Претпостављамо да је Бања била насељена много пре раног средњег века, но, сем ретких уломака римских споменика, за то још увек нисмо пронашли материјалне доказе. У манастиру је чувена ризница СПЦ, непроцењиве историјске, духовне и културне вредности.
Ораховици, из пепела реконструисаној светињи, припада посебно место у историји српске духовности. У манастиру је била средњовековна болница, за оне прилике одлично опремљена. Ту су се обављале компликоване операције. На којем је ступњу била тадашња средњовековна Србија?
Један од најзначајнијих пројеката Завичајног музеја у Прибоју је истраживање и обнова манастира Светог Георгија у Мажићу, познатог као манастир Ораховица. Елаборат је рађен 1998. а његова реализација је започела наредне године. Упоредо са мултидисциплинарним истраживањима вршена је његова реконструкција и конзервација откривених објеката. Манастир је био у рушевинама 256 година! О значају светиње довољно говори податак из Студеничког типика да њен игуман, као један од шесторице именованих, учествује у избору игумана архимандрита Студеничке лавре. У XIV веку манастир се помиње два пута: архиепископ Данило II наводи да је краљ Милутин обновио Цркву Светог Георгија у Ораховици; други помен је у Светостефанској повељи, где се наводи да 1317. ораховачки игуман Гаврил учествује на сабору поводом избора новог архиепископа.
Свакако, једно од најзначајнијих открића у Ораховици су грађевински остаци болнице, хируршки инструменти и друга медицинска помагала. Налази нас упућују да је овде у средњем и позном средњем веку функционисала болница. Индиректно на то упућује и велики број гробова откривених у порти. О развоју здравства у Србији тог доба довољно је истаћи да манастирске болнице нису биле реткост. Болница је постојала у Студеници још за време Светог Саве, у Жичи, на Хиландару, у Милешеви, у Светом Николи Дабарском (Бања) … Налази из Ораховице указују да је на просторима Србије дошло до споја знања источњачког и западноевропског здравства. Налази наочара из XVI века показују скуп знања из технологије материјала, физике и медицине. Градитељ Ораховице је непознат. Манастир је саграђен на старом култном месту, где је приликом истраживања регистровано постојање четири праисторијске хумке. Оне су у највећој мери уништене приликом градње. У једној од хумки откривени су остаци с почетка бронзаног доба, око 1900. године п. н. е. Откривен је и један римски надгробни споменик из III века нове ере, као и многобројни споменици из XII века. Црква је подигнута на простору ранијег гробља, што индиректно упућује на њено постојање у XII веку. На то упућује и први помен манастира у историјским изворима (Студенички типик).
Јармовац се налази у подножју Бање, богат је археолошким ископинама које потврђују чињеницу да се на том месту налазио један од највећих рудника бакра у Европи. Који је период наше историје везан за рудник Јармовац?
Рудник Јармовац у стручну литературу уводи шкотски истраживач O. Дејвис 1937, када је истраживао једно окно и један камени чекић однео у Земаљски музеј у Сарајево. Претпоставио је да је овде у питању праисторијски рудник. Око 1950. геолози су проучавали ширу рудоносну зону Јармовца. Прибојски музеј је 2003. започео са реализацијом вишегодишњег истраживачког пројекта археометалуршког центра Јармовац. Истраживана су окна на два локалитета: Мајдан и Цурак. У широком копу на Цурку откривено је око 40 камених праисторијских алатки, а у вертикалним окнима, дубоким и до 23 метра, налазе се докази о средњовековној експлоатацији у јармовачком руднику. Камене алатке и уломци керамичких посуда указују да су овде експлоатисани самородни бакар и малахит у енеолитском периоду винчанске културе. Ова сазнања увршћавају Јармовац у три најстарија рудника бакра на Балкану и у Европи. Са експлоатацијом и прерадом бакра започиње металургија, што представља једно од најзначајнијих цивилизацијских достигнућа. Осим окана, на ушћу Јармовачког потока у Лим, истраживано је и насеље винчанских рудара. Још једно насеље првобитних јармовачких рудара истраживано је на локалитету Челина, на речној тераси изнад данашње фабрике „Полиестер“. Да је рудник експлоатисан и током бронзаног и гвозденог доба, указују налази гробова под хумкама из ових периода, на око километар низводно од окана.
Истраживања су отворила пут увршћавања Јармовца у међународни пројект „Настанак и развој металургије бакра у Евроазији“, чија је реализација у току. Међународна српско-енглеско-немачка екипа је лане истраживала окна на Цурку и насеље на Калуђерском пољу. Физичко-хемијске анализе се раде у лабораторијама Универзитета у Лондону и Института Бохум.
Како објашњавате чињеницу да је овај део Србије у сваком, па и историјско-духовном смислу, био маргинализован?
Бања и њена околина спадају у најзначајнија подручја у историји српског народа. Маргинализовање културне баштине је евидентно у целој Србији, поготово у време комунизма. Поред већ помињаних манастира, значајан споменик чини и Црква Светог Архангела Михаила у долини Поблаћнице, на путу за Крајчиновиће. У непосредном окружењу су и Света Јања у Рутошима, манастир Увац и манастир у Кратову чији се остаци налазе испод темеља старе школе. У овом крају није забележена тврдокорна нетрпељивост муслимана и православаца, истог народа различитих вера. Муслимани су помагали у XVII и XVIII веку манастир, плаћали када раја, Срби, то нису могли, да, рецимо, црквена звона буду изливена или превезена, храм дарован… Много је таквих примера кроз историју у Бањи, Милешеви…
Не треба заборавити да су муслимани на овом простору српског православног порекла. Према првом турском катастарском попису из 1469. у Прибоју има 112 српских домаћинстава и 10 пунолетних неожењених чланова. У попису из 1485. евидентирано је 101 хришћанско домаћинство, осам неожењених чланова и три муслиманска домаћинства. Муслиманска домаћинства су настала од хришћанских, примајући ислам као религију. У поменутом попису забележена су имена: Јусуф − син Божићков; Ширмерд − син Миланов и Ахмед − син Радојев. У попису из 1516. у Прибоју је евидентирано 146 хришћанских домаћинстава, од којих је шест удовичких, три муслиманска домаћинства и два неожењена пунолетна члана. У трећој деценији XVI века евидентирано је 113 хришћанских и једно муслиманско домаћинство. Ови пописи су директан доказ порекла прибојских муслимана. До почетка XVII века прихватање ислама у Прибоју по обиму je малих размера. Већ у другој половини XVII века број муслимана расте досељавањем, гради се и прва џамија.
___________________________________________________________________________________

Најзначајнија жупа раносредњoвековне српске државе

Римски споменици налазе се у Мажићима, Челицама, Црнетићима, Бучју и Сјеверину. Сам назив Сјеверин упућује нас на закључак да је град, данас познат као Јеринин град, са очуваном кулом високом преко 10 метара, основао Септимије Север, један од римских царева по коме Турну Северин у Румунији и Северин у Немачкој носе име.
Византијски и ранохришћански период пак представљају најмање истражена раздобља. На Голешком брду идентификовано је преко 40 громила, од чега су две археолошки истраживане. У њима су пронађени остаци Срба из раног средњег века сахрањиваних уз обред спаљивања. У питању су остаци српских гробова до средине VII века нове ере. Хришћанизација ових простора је веома рано зачета. На то указују неки посредни подаци са суседног подручја (општина Пријепоље) као што су: натписи из Џурова, Дренове, ранохришћанска црква у Дренови, споменици у Избичњу и Сељанима. Рана хришћанизација узроковала је градњу раносредњoвековних цркава и манастира, као што су манастир Светог Георгија у Дабру (Мажићи) и Светог Николе у Дабру (Бања). Свакако да је Жупа Дабар била једна од најзначајнијих жупа раносредњовековне српске државе
[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *