Милорад Вучелић, главни уредник
Сећа ли се ко у овој пакленој буци и хистерији која води свет на ивицу катастрофе како је све почело? Питање је умесно не зато што је наше памћење пословично кратко, већ зато што су силина догађаја и жестина западне пропаганде толике да се више не може разазнати ни почетак ни крај, ни узрок ни последица. Сваког дана производe се нови догађаји и информацијe а све ради тога да би се доказала кривица оног који је као кривац унапред набеђен.
Почело је тако што је Русија безусловно понудила Украјини 23 милијарде евра годишње помоћи. Насупрот томе, ЕУ Украјини није понудила ништа сем потписа на неком бриселском папиру. Одлагање тог потписа довело је до тешке кризе. Уследиле су демонстрације у Кијеву и неонацистичка оружана побуна на Мајдану. Извршен је државни удар и легални и легитимни шеф државе је, да би сачувао главу, морао побећи из земље. Украјина је остала без десетина милијарди, и без Крима, а у њој сада бесни грађански рат. Пред том земљом су нови ужаси који ће вероватно свој врхунац достићи у наступајућој зими. И дешава се све оно што знамо да се дешава. Украјина се претворила у поприште жестоке борбе западних сила против Русије. Виновник ових догађаја, као и највећих зала почињених широм света у последње три деценије, јесте Америка. Сада су њеном притиску, после извесног (охрабрујућег) опирања, подлегле и чланице ЕУ које су се придружиле америчким санкцијама. У тој борби средства кидисања на Русију се не бирају, укључив и она попут обарања малезијског цивилног авиона, чија је ужасна последица 298 жртава и њихово се страдање на крајње бесраман начин политизује.
Пред нашим очима и уз учешће неких злурадих медија који су прави „службени гласници евроатлантске окупације Србије“, одвија се највећа и најбесомучнија политичка, економска и медијска кампања против Русије и њеног председника Владимира Путина. Та сатанизација упоредива је само са оном на врхунцу Хладног рата. Али само привидно упоредива и ништа више од тога. Разлика је битна и ствари стоје много горе него икада пре. Некада је, наиме, то бар декларативно било усмерено против бољшевика-комуниста, њихове власти, револуције и Стаљина а сада је то, нескривено и неселективно, уперено против Руса, Русије, православља и Путина. Поред тога, реч је о отвореним претензијама на руску територију и њена природна богатства, дакле, на делу је завојевачки поход против историје и географије. Ту се више не примењује било каква мимикријска идеологија, већ се спроводи огољени геополитички интерес, уз јасне колонијалне претензије. Није важно каква је Русија, важно је бити против сваке Русије која је способна да води рачуна о сопственим интересима. Само је Михаил Горбачов био слављен и цењен у западним престоницама.
Западним дрскостима нема краја, па тако председник САД Барак Обама не преза да каже: „Губимо стрпљење са Путином.“ Ничим се не прикрива да Америка демонстрира намеру да казни руску владу због тога што води рачуна о интересима Русије и њених народа. Сваким даном се по цену огромних људских жртава у Украјини и све веће масе избеглица које пристижу на руску територију провоцира стрпљење руских власти. Лаж о руској одговорности за оборени малезијски авион полако се распада и сада ће се морати одиграти нешто ново што ће бити повод за још оштрије санкције према Русији. Подиже се и преостала мрежа тобожњих патриота провокатора унутар земље који би да подгреју националне нетрпељивости, баш као и преостале агентуре, о чему се можете информисати у тексту Богдана Ђуровића „Русија се усправља“ у овом броју „Печата“. Потеже се и злокобна а лажна оптужба да је Русија нарушила споразум о употреби нуклеарног наоружања!
Влада Србије и њен премијер Александар Вучић на сву срећу не учествују у овој мрачној и злокобној операцији. Није реч само о нашем великом економском интересу већ и о очувању основног националног достојанства и самопоштовања који би били бачени под ноге непосредним учествовањем у овој антируској хистерији. Спремност да се одолева жестоким западним па и домаћим притисцима и да се том приликом и у више наврата изрази спремност на властиту личну жртву заслужује свако поштовање и подршку. Баш као што велико уважавање заслужује спремност да се прихвати, ако је то неизбежно, и извесна доза уступака и политичког понижења да би се избегло оно опште и државно. Наша историја памти и познаје такве, нажалост неретке случајеве. Један од важних задатака сваког одговорног државника је управо да покаже такву способност, спремност и вештину, па ма колико због тога био изложен критици и нападима. Остварење општег добра баца у сенку све остало.
Дакле, потписивање уговора о „Јужном току“ и његово очување спадају у највеће успехе наше нове владе. Похвалу за напредовање у евроинтеграцијама великодушно препуштамо другима и нема никакве сумње да ће се ту комплименти издашно користити.
Накарадно у свему овоме је упорно инсистирање министра Ивице Дачића и бројних политичких аналитичара да је овде реч о неком балансирању и политици балансирања. Нема принципа, нема јасног општег интереса и поштовања поузданог савезника, већ само спремности да се окреће како ветар дува. Одсуством начела демонстрира се спремност да се може и да се буде са сваким без обзира на разлике − да би се опстало на власти по сваку цену. Балансираћемо, балансирати, лагаћемо и пријатеље и непријатеље, и противнике и савезнике, и зле и добре, и странце и своје бираче, а чим балансирање не буде могуће, приклонићемо се јачем, па макар то било погубно по народ и државу.
Било како било, Србија је избегла да се придружи земљама које ће вероватно на основу одлуке руске државне Думе понети име „државе агресора“ .
Пред владом Србије пре стотину дана нашао се проблем отклањања катастрофалних последица које је произвела власт жутог картела, чији је нераздвојни и важан део био СПС. То ће остати трајни задатак, за који ће бити потребна читава деценија. Пролазно време од само три месеца заслужује повољну оцену.
Влада не сме да наседне на стереотип који се учестало шири да су некадашње власти довољно кажњене тешким поразом на изборима. Мало је то. За такав заједнички злочиначки подухват против економије, државних институција и медија мала је то казна. Не могу се починиоци најгорих недела против привреде и државе и злоупотребе власти провидним мађионичарским хокус-покусима тек тако превести у политичку опозицију. То би било исто тако као када бисмо, очекујући велике кише и непогоде, сами рушили бране и водом пунили јаме рудника на Колубари.
На неки начин, тако би се уважила политичка заоставштина жутог картела. Као што је познато, они су одмах по доласку на власт (насилно сменивши по принципу политичке подобности и припадности преко педесет хиљада људи) а потом и заједно са Хашким трибуналом прихватили појам командне одговорности и суђењу у Хагу тако изложили своје бројне претходнике, од Милошевића до Караџића. Зашто би било лоше да они сада на себи искушају примену својих убеђења и идеала? Приметно је да нико од оних који су слушали Вилијамсонов извештај о злочинима који су почињени на Косову од стране врха ОВК није ни поменуо аутоматску примену командне одговорности. Намеће се и питање каква ће бити правна ваљаност свих следећих уговора српске и албанске стране ако их потписују они који су сасвим извесно ратни злочинци, судећи по Вилијамсоновом извештају. Шта су у међувремену радили наш тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић и његов Бруно Векарић? Шта би са њиховим сазнањима, кривцима и сведоцима којима су се славодобитно на сва уста хвалили? Или они и даље потврђују да се само баве злочинима, стварним или измишљеним, које су починили Срби? Да ли су они уопште смењиви или смо осуђени на њихову вечност?
Друга катастрофа која је задесила Србију била је мајска поплава. Ма колико била тешка, она је знатно мања од претходно поменуте. И ту је влада Србије заслужила веома добру оцену, али ће наредни месеци утицати на њено коначно изрицање. Почеле су и неопходне промене и смене у јавним предузећима која имају напросто невероватне губитке. Изостале су, за сада, оне најважније, али дато је обећање да ће се и то напокон догодити. И када се догоди, неће нестати горак укус да је то требало учинити много раније и да би се тако избегле овако велике штете. Подробније о првих сто дана владе и оценама њеног рада можете се информисати у тексту Николе Врзића, под симптоматичним насловом „100 дана између чекића и наковња“.
Влада је на стогодишњицу почетка Првог светског рата одржала седницу у Нишу. Било је ту намерне симболике и долично сведене свечане атмосфере. И на самој седници у говору премијера било је одлучности и решености да се пружи јасан и недвосмислен негативан одговор сваком могућем ултиматуму.
На седницу су премијер и министри путовали аутобусом. Дуг је то био пут. Два сата до Ниша и два сата назад. Тешко се ту обуздати! И поједини министри нису могли да издрже да бар та четири сата буди достојни успомене на оне који су пре сто година морали да устану у одбрану своје и наше српске земље. Тачније, прва два сата према Нишу су некако издржали, али су потом, на повратку, ангажовали тамбураша и хармоникаша и кренули са весељем и шенлучењем, ваљда у славу српских војника и нашег сећања и данашњих брига, а све уз певање песама Халида Бешлића.
Свако може бити жртва свог укуса и свако бира меру свог приватног понижавања, уживања, или стида и срама, и на то има пуно право. Али нема право да због своје државне функције те своје личне изборе јавно приказује и намеће као нешто наше.
