Почетна / Уводник / Сатанизација

Сатанизација

Милорад Вучелић, главни уредник

Сећа ли се ко у овој пакленој буци и хистерији која води свет на ивицу катастрофе како је све почело? Питање је умесно не зато што је наше памћење пословично кратко, већ зато што су силина догађаја и жестина западне пропаганде толике да се више не може разазнати ни почетак ни крај, ни узрок ни последица. Сваког дана производe се нови догађаји и информацијe а све ради тога да би се доказала кривица оног који је као кривац унапред набеђен.
Почело је тако што је Русија безусловно понудила Украјини 23 милијарде евра годишње помоћи. Насупрот томе, ЕУ Украјини није понудила ништа сем потписа на неком бриселском папиру. Одлагање тог потписа довело је до тешке кризе. Уследиле су демонстрације у Кијеву и неонацистичка оружана побуна на Мајдану. Извршен је државни удар и легални и легитимни шеф државе је, да би сачувао главу, морао побећи из земље. Украјина је остала без десетина милијарди, и без Крима, а у њој сада бесни грађански рат. Пред том земљом су нови ужаси који ће вероватно свој врхунац достићи у наступајућој зими. И дешава се све оно што знамо да се дешава. Украјина се претворила у поприште жестоке борбе западних сила против Русије. Виновник ових догађаја, као и највећих зала почињених широм света у последње три деценије, јесте Америка. Сада су њеном притиску, после извесног (охрабрујућег) опирања, подлегле и чланице ЕУ које су се придружиле америчким санкцијама. У тој борби средства кидисања на Русију се не бирају, укључив и она попут обарања малезијског цивилног авиона, чија је ужасна последица 298 жртава и њихово се страдање на крајње бесраман начин политизује.

[restrictedarea]

Пред нашим очима и уз учешће неких злурадих медија који су прави „службени гласници евроатлантске окупације Србије“, одвија се највећа и најбесомучнија политичка, економска и медијска кампања против Русије и њеног председника Владимира Путина. Та сатанизација упоредива је само са оном на врхунцу Хладног рата. Али само привидно упоредива и ништа више од тога. Разлика је битна и ствари стоје много горе него икада пре. Некада је, наиме, то бар декларативно било усмерено против бољшевика-комуниста, њихове власти, револуције и Стаљина а сада је то, нескривено и неселективно, уперено против Руса, Русије, православља и Путина. Поред тога, реч је о отвореним претензијама на руску територију и њена природна богатства, дакле, на делу је завојевачки поход против историје и географије. Ту се више не примењује било каква мимикријска идеологија, већ се спроводи огољени геополитички интерес, уз јасне колонијалне претензије. Није важно каква је Русија, важно је бити против сваке Русије која је способна да води рачуна о сопственим интересима. Само је Михаил Горбачов био слављен и цењен у западним престоницама.
Западним дрскостима нема краја, па тако председник САД Барак Обама не преза да каже: „Губимо стрпљење са Путином.“ Ничим се не прикрива да Америка демонстрира намеру да казни руску владу због тога што води рачуна о интересима Русије и њених народа. Сваким даном се по цену огромних људских жртава у Украјини и све веће масе избеглица које пристижу на руску територију провоцира стрпљење руских власти. Лаж о руској одговорности за оборени малезијски авион полако се распада и сада ће се морати одиграти нешто ново што ће бити повод за још оштрије санкције према Русији. Подиже се и преостала мрежа тобожњих патриота провокатора унутар земље који би да подгреју националне нетрпељивости, баш као и преостале агентуре, о чему се можете информисати у тексту Богдана Ђуровића „Русија се усправља“ у овом броју „Печата“. Потеже се и злокобна а лажна оптужба да је Русија нарушила споразум о употреби нуклеарног наоружања!
Влада Србије и њен премијер Александар Вучић на сву срећу не учествују у овој мрачној и злокобној операцији. Није реч само о нашем великом економском интересу већ и о очувању основног националног достојанства и самопоштовања који би били бачени под ноге непосредним учествовањем у овој антируској хистерији. Спремност да се одолева жестоким западним па и домаћим притисцима и да се том приликом и у више наврата изрази спремност на властиту личну жртву заслужује свако поштовање и подршку. Баш као што велико уважавање заслужује спремност да се прихвати, ако је то неизбежно, и извесна доза уступака и политичког понижења да би се избегло оно опште и државно. Наша историја памти и познаје такве, нажалост неретке случајеве. Један од важних задатака сваког одговорног државника је управо да покаже такву способност, спремност и вештину, па ма колико због тога био изложен критици и нападима. Остварење општег добра баца у сенку све остало.
Дакле, потписивање уговора о „Јужном току“ и његово очување спадају у највеће успехе наше нове владе. Похвалу за напредовање у евроинтеграцијама великодушно препуштамо другима и нема никакве сумње да ће се ту комплименти издашно користити.
Накарадно у свему овоме је упорно инсистирање министра Ивице Дачића и бројних политичких аналитичара да је овде реч о неком балансирању и политици балансирања. Нема принципа, нема јасног општег интереса и поштовања поузданог савезника, већ само спремности да се окреће како ветар дува. Одсуством начела демонстрира се спремност да се може и да се буде са сваким без обзира на разлике − да би се опстало на власти по сваку цену. Балансираћемо, балансирати, лагаћемо и пријатеље и непријатеље, и противнике и савезнике, и зле и добре, и странце и своје бираче, а чим балансирање не буде могуће, приклонићемо се јачем, па макар то било погубно по народ и државу.
Било како било, Србија је избегла да се придружи земљама које ће вероватно на основу одлуке руске државне Думе понети име „државе агресора“ .
Пред владом Србије пре стотину дана нашао се проблем отклањања катастрофалних последица које је произвела власт жутог картела, чији је нераздвојни и важан део био СПС. То ће остати трајни задатак, за који ће бити потребна читава деценија. Пролазно време од само три месеца заслужује повољну оцену.
Влада не сме да наседне на стереотип који се учестало шири да су некадашње власти довољно кажњене тешким поразом на изборима. Мало је то. За такав заједнички злочиначки подухват против економије, државних институција и медија мала је то казна. Не могу се починиоци најгорих недела против привреде и државе и злоупотребе власти провидним мађионичарским хокус-покусима тек тако превести у политичку опозицију. То би било исто тако као када бисмо, очекујући велике кише и непогоде, сами рушили бране и водом пунили јаме рудника на Колубари.
На неки начин, тако би се уважила политичка заоставштина жутог картела. Као што је познато, они су одмах по доласку на власт (насилно сменивши по принципу политичке подобности и припадности преко педесет хиљада људи) а потом и заједно са Хашким трибуналом прихватили појам командне одговорности и суђењу у Хагу тако изложили своје бројне претходнике, од Милошевића до Караџића. Зашто би било лоше да они сада на себи искушају примену својих убеђења и идеала? Приметно је да нико од оних који су слушали Вилијамсонов извештај о злочинима који су почињени на Косову од стране врха ОВК није ни поменуо аутоматску примену командне одговорности. Намеће се и питање каква ће бити правна ваљаност свих следећих уговора српске и албанске стране ако их потписују они који су сасвим извесно ратни злочинци, судећи по Вилијамсоновом извештају. Шта су у међувремену радили наш тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић и његов Бруно Векарић? Шта би са њиховим сазнањима, кривцима и сведоцима којима су се славодобитно на сва уста хвалили? Или они и даље потврђују да се само баве злочинима, стварним или измишљеним, које су починили Срби? Да ли су они уопште смењиви или смо осуђени на њихову вечност?
Друга катастрофа која је задесила Србију била је мајска поплава. Ма колико била тешка, она је знатно мања од претходно поменуте. И ту је влада Србије заслужила веома добру оцену, али ће наредни месеци утицати на њено коначно изрицање. Почеле су и неопходне промене и смене у јавним предузећима која имају напросто невероватне губитке. Изостале су, за сада, оне најважније, али дато је обећање да ће се и то напокон догодити. И када се догоди, неће нестати горак укус да је то требало учинити много раније и да би се тако избегле овако велике штете. Подробније о првих сто дана владе и оценама њеног рада можете се информисати у тексту Николе Врзића, под симптоматичним насловом „100 дана између чекића и наковња“.
Влада је на стогодишњицу почетка Првог светског рата одржала седницу у Нишу. Било је ту намерне симболике и долично сведене свечане атмосфере. И на самој седници у говору премијера било је одлучности и решености да се пружи јасан и недвосмислен негативан одговор сваком могућем ултиматуму.
На седницу су премијер и министри путовали аутобусом. Дуг је то био пут. Два сата до Ниша и два сата назад. Тешко се ту обуздати! И поједини министри нису могли да издрже да бар та четири сата буди достојни успомене на оне који су пре сто година морали да устану у одбрану своје и наше српске земље. Тачније, прва два сата према Нишу су некако издржали, али су потом, на повратку, ангажовали тамбураша и хармоникаша и кренули са весељем и шенлучењем, ваљда у славу српских војника и нашег сећања и данашњих брига, а све уз певање песама Халида Бешлића.
Свако може бити жртва свог укуса и свако бира меру свог приватног понижавања, уживања, или стида и срама, и на то има пуно право. Али нема право да због своје државне функције те своје личне изборе јавно приказује и намеће као нешто наше.

[/restrictedarea]

11 коментара

  1. Mali i neizbalansiran komentar:
    Milozvucni termin „balansiranje“u Srbiju je stigao pre par godina,tiho,bez kucanja,
    brzo se zakorenio,odomacio i postao obavezna postapalica u Novogovoru srpske „analitike“.
    Ko ga je uveo u opticaj? Neki vulkanizer? Ne! Vuk Jeremic,glavom i bradom! Kao“ disbalans“
    zvanicnoj,profesorovoj, politici srljanja na „put bez alternative“? Da se Vlasi ne dosete i
    zatraze referendum? Elem,jedno od znacenja pomenute reci,bar prema „LARUSU“, je: „oklevanje
    izmedju 2 strane; biti neodlucan izmedju akcije i uzdrzanosti“.Narodski receno Vlada je u polozaju
    rastezanja u spagu nad provalijom. Ili malo socnije: *uda su joj u procepu.A i nama.Reci ce nam
    zimus kada pocnu da balansiraju na zici dalekovoda.Bez napona!




    0



    0
  2. Одавно све је виђено запамћено од крсташких похода до ових дана.
    Оне давне историја је забележила а нове доживљавамо од истих Англо- Саксонаца. И да Закључим: То знамо, памтимо и зашто дозвољавамо да стално врше исте освајачке походе по истим путним
    правцима,ЈУГО-ИСТОКА И ИСТОКА ЕВРОПЕ? Мислим да руски и српски народ мора коначно да схвати да: Протестанско-Католички Запад само производи ратове јер њихов бог сотона тражи невину крв православних, Срба и Руса. За тог бога сотону није био важан Краљ
    Александар Карађорђевић и његова славна војска која је однела славу и победу. Томе богу сотони требао је: Лењин,Стаљин и комунистчка идеологија да уништи православну веру код Руса и Срба. Који год политичар код Срба брани интертесе свог народа, на
    њега се обруши бог сатана, са сатанизацијом и ликвидацијом већ споменутог Краља Александра па онда Милошевића, зашто не споменути и ђинђића, Коштуницу на реду је Вучић код Срба. Руски народ и велика држава са огромним војним потенцијалом није лак плен богу сатани на мети је РУС ПУТИН, који је прозрео АНГЛО-САКСОНСКУ НАТО ИМПЕРИЈУ под диригентском палицим Вашингтона на ноте одавно комповане у Лондону. Досадашње искуство у судару Истока и Запада Европе Исток је увек победио у нашем памћењу. ПРАВЕДНИ БОГ мора да победи бога сатану. Политичари Србије баласирају на клацкалици ЕУ без алтернативе.Преображени Вучић прети тајном седницим парламента у случају претњи: ЕУ ИЛИ РУСИЈА,
    само наивни могу поверовати даће скупштина изгласати оно велико НЕ, и пуну сарадњу са Русијом. Вучићу имаш већину која мисли једном главом ТВОЈОМ све последице за Србију и СРПСКИ НАРОД пашће
    на ТЕБЕ. РАЗМИСЛИ.




    0



    0
  3. Sve mi pamtimo, ali nemamo podrske. Nasi cekati dok se smrznu i ogladne.




    0



    0
  4. Kod PATOLOŠKE mržnje nema puno razuma! O istoriji da se i ne govori! Srećom da je satanizacija Rusije atak na jedan normalan i razuman narod, svestan svoje snage i moći! Na to OVI i računaju pa zato DRSKOST nema granice! Zamislite da su „kauboji“ s obe strane?




    0



    0
  5. Danilo Bulatovic

    Bez federelizacije Ukrajine mir je teško postići.




    0



    0
  6. Лист Слободне Србије се мање бави питањима судбине грађана Србије, Срба и целокупног друштва у Србији и целом Србству!???, а много више светскиммега питањима?
    Мало је било критике кад су били на власти жути картел, још мање кад је био Коштуница, а сада скоро да нема критике а стање је најгоре до сада, ова постава влада у разним комбинацијама већ три године, а друштвено-економска ситуација је експлозивна више него икада. Није за то крив Запад нити шпијуни, завере, већ ми сами!

    Реформски закони се не примењују, а питање је и колико су реформски,…битно је да се сами хвале они који доносе одлуке, а народ нека преживи, а ко ће преживети ово споиновање, закукавање и нагло сиромаштво, неморал , деструкцију…
    Размислите мало, многе ствари и одлуке зависе од нас а не од белосветских мешетара.
    Треба да будемо информисани шта се ради у белом свету али још више критични и самокритични на дешавања у нашој Отаџбини.

    Толики је аутизам и саморекламерство(без основе)у државној власти и државном апарату, па и међу“патриотским аналитичарима“, да је то скоро па невероватно….неће крив бити народ нити жути картел , ни завере, ако народ пукне од муке…превише је спиновања, закуквања, проглашавања за себе жртву( то су радили и жутаћи)…Привреда је дотучена и са овим режимом имамо наставак неолибералних експеримената…Не можемо живети од кредита и од народне муке…о развоју нико и не прича.

    За Слободну Србију морамо да смо критичкији и самокритичкији, што је некад рекао и Черчил, ако нема јаке опозиције( додајем; или другачијег мишљења,и оштре критике)нема ни добре власти јер се успава, постаје саможива , арогантна…Мало мање завера, ипак је наша судбина у нашим рукама.
    *Добронамерна критика/самокритика.
    Поздрав!




    0



    0
  7. Gospodine Vučelić!

    Tačno ste „secirali“ i opisali stanje u Svijetu. To je to.
    Odličan tekst koji bi trebao da se pojavljuje i“vrti“ u svim novinama i televizijama. Glavni akter svih ovih naših i svjetskih stradanja se krije negdje u Americi. Lopov nad lopovima, hohštapler.
    ON stvara krize na „lohotnim“ mjestima i onda humanitarno interveniše.
    Radi u sjeni, „niko“ ga ne zna (mada zna, ali neću sad o tome), povlaći konce svojih figura (lutki) kao u lutkarskom pozorištu.
    Smije se i kaže: „e jesam ih zajebo“. A zajebo je čitav svijet.
    Možda Kinu još nije, ali i ona će uskoro pasti. Tamo još traži podobne za uspostavljanje „njegovog“ kapitalizma, stotinjak porodica, možda hiljadu (što je teško) da formira porodičnu Kinu, kao što je formirao i sve druge zemlje. On ih traži i naći će ih.
    ON ima i „mehanizme“ za provjeru svojih pristalica u svim zemljama. U kojoj zemlji to prođe, tamošnje vlasti su uz NJEGA.
    Hvala za odličan tekst.




    0



    0
  8. Dobar clanak kratko i jasno!
    Treba se vise pozabaviti Zapadnom Medijima, za koje je opsta dijagnoza vec postavljena jos ranije: Oni su sluge kakva moderna istorija ne pamti, sluge vladajucih oligarha i u njihovo ime mora da lazu i mazu, zato sto javno niko ne moze braniti ono sto se na primer rade vlasti USA..
    No, ne treba zaboraviti da ovakvih sredstava informisanja su vec ugradjena vec i u nasoj Srbiji, neka to javno pokazuju, a neka ce to pokazati kad im se bude reklo..Ovi drugi sad skupljaju poene kod javnog mnjenja kao hrabre i patriotske novine, ali kad im pritisnu dugme oni ce krenuti odmah u pokusaj masovne „hipnotizacije“ lazima i onako izmanipulisanog javnog mnjenja




    0



    0
  9. Драгица

    Знам само да ја лично све више окрећем леђа европској унији и овој власти.ЛИЦЕМЕРЈЕ запада ме ужасава.




    0



    0
  10. mnogo pametnihkomentara.sve je receno od ove pametne gospode.gospodin vucelic je precizno manirom jednog hirurga secirao danasnju situacijuu svetu i kod nas.namene je ostavilo veliki utisak zapazanje o nama kao narodu sa vrlo kratkim pamcenjem, no dobro je da postoje ljudi koji i te kako pamte. da li nasi udzbenici po skolama spremaju nasu decu za izazove ove surove realnosti danasnjeg sveta sa kojima ce se sutra suociti. ali dozvolite gospodo koji su odgovori.sta raditi, kako se postaviti, imam utisak da smo kao i jevreji okruzeni nemilosrdnim neprijateljima koji ce ici do kraja,do unistenja naseg naroda.hvala za prostor koji ste mi dali dame i gospodo.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *