Ругање Србији

„Десет теза о Србији“ или Бојан Пајтић и ДС у искривљеном патриотском огледалу

Пише Драгомир Анђелковић

Док сам пре неки дан читао „Тезе“ Бојана Пајтића сетио сам се једног руског афоризма. Он гласи: „То су моји принципи – а ако вам се они не допадају имам ја и друге“. Човек који је 12 година – током којих је ДС после 5. октобра 2000. имао кљуну улогу у власти или бар у њој партиципирао – континуирано био у врху те партије (2006. постао је и њен потпредседник), сада ламентира над тиме докле је доведен наш спољни дуг, буџетски дефицит, кредитни рејтинг… То ради, као да су он и његова жута екипа одвајкада били у опозицији, упркос неспорној чињеници да је њихов некадашњи режим најкривљи за девастирање Србије.

ДЕМАГОГИЈА Када је ДС на републичком нивоу пао са власти, наша индустријска производња била је око 10 посто мања него у Милошевићево доба док је Србија била притиснута санкцијама. Упоредо са суновратом реалне економије, национални дуг је драстично порастао а будзашто смо приватизовали највећи дeо предузећа и олако странцима препустили уносни финансијски сектор. Но, лично о Пајтићевим (не)способностима још више говори чињеница да се Војводина 2009, у доба када је пуним капацитетом владао ДС, нашла испод републичког просека Бруто домаћег производа. Када је Пајтић 2004. постао председник Извршног већа Војводине – што је непрекидно већ десет година – није било тако. Камоли током, од стране припадника „жутог картела“ тотално оцрњених али и објективно изузетно тешких 90-их година.
Искусни амерички политичар – својевремено шеф Обавештајне службе и министар одбране САД – Џејмс Шлезингер, цинично али тачно приметио је да „тачка гледања зависи од позиције седења“. Шта неко види умногоме зависи од тога да ли се сместио у удобну прворазредну владајућу фотељу или је у опозицији, односно на некој другоразредној управној позицији. Не ради се ту само о демагогији већ и о „сужењу свести“. Наравно, у политици – то готово не треба ни рећи – има и много демагогије. Штавише у Пајтићевом случају она је несумњиво доминантна. Међутим, то ипак не би био разлог да његовим црно-пропагандним тезама посветим колумну.
Ради се о вођи истрошене странке која се бори да не склизне преко ивице цензуса у понор политичког заборава. Уз то јасно је и да је његова најновија тачка гледања произашла из – за човек који толико прича о обнови партије коју води и окупљању опозиције око ње крајње необичног па и неумесног – готово целомесечног летњег излежавања на плажи. Отуда, описани мозаик сунцем појачане политичке тривијалности, само да је Пајтић остао у оквирима социјално-економског популизма, не би заслужио више од неколико реченица. Но, лидер ДС-а је озбиљно загазио и у „државотворне“ воде. То је проблем јер се тако оне загађују, а од суштинског значаја је да се ту у догледно време појави озбиљан политички субјект са одрживим алтернативним решењима за наш, без обзира на све похвалне корекције у правцу Русије, и даље прекомерно ЕУ усмерен курс.
[restrictedarea]

МАНИПЛАЦИЈЕ У домену „патриотске мисли“, Пајтић једним делом говори истину али проблем је у томе што заборавља улогу своје партије у вези са напуштањем одбране националних интереса па и директним подривањем српске државности. Да се само подсетимо шта је за владе ДС-а урађено у вези са растурањем наших војних потенцијала, како смо се снисходљиво извињавали онима који су нас током 20. века више пута систематски клали, америчких дипломатских докумената који су обелоданили тајне активности жуте власти у циљу стварања основа за увлачење Србије у НАТО. Уз штошта друго ту је и срамна „Декларација о Сребреници“, саботирање доласка руског капитала и продубљивања односа са Москвом, као и трасирање погубног косовског пута којим смо, нажалост, наставили да се крећемо и после средине 2012. године.
Све то је радио ДС у својој, макар према програму судећи, „патриотској фази“. Затим је дошло време када је почетком 2013. године искључени из ДС-а Јеремић рекао да та странка покушава да буде „већи ЛДП од ЛДП-а“, док Ђилас хоће „да буде већи Чедомир Јовановић од Чедомира Јовановића“. Да је та опаска била тачна убрзо је посведочио Ђиласов тзв. „План за излазак из кризе“. Додуше, истине ради треба рећи да је ДС и раније, док је ту партију водио Тадић, суштински био налик ЛДП-у, само је то вешто скривао. Умногоме, за то је, свесно или не, служио и Јеремић, чији су патриотски имиџ „жути“ пропагандисти систематски стварали како би компензовали анационалност већинског дела вођства ДС-а. Наравно, без обзира на то што је ради свог муњевитог политичког успона пристајао да учествује у варању грађана Србије, не значи да Јеремићева базична опредељења нису патриотска.
Велика политика и много опортунизма, то сам већ више пута писао, неретко иду заједно, што се види и по томе да донедавно Ђиласов заменик – ни једну реч неслагања није рекао када је пре годину и по дана усвајан анационални „План“ ДС-а, којим су багателисани Косово и Метохија и Република Српска док је исказан скоро фанатични ЕУ ентузијазам – сада заступа евроскептичко гледиште. Ипак, док за Јеремића, без обзира на све, и имам разумевања за Пајтића сам сигуран да му је до Српства стало као „до лањског снега“. Ради се о јефтином демагошком покушају, по принципу „дављеник се и за сламку хвата“, да ДС улети на упражњен национални терен и ту задобије нове гласаче. Зато нам Пајтић, лидер странке која је за то о чему пише најодговорнија, са „негодовањем“ поручује: „Држaвa кoja je пoчeткoм тринaeстoг вeкa дoбилa Зaкoнoпрaвилo Свeтoгa Сaвe, a срeдинoм чeтрнaeстoг Душaнoв зaкoник, дaнaс бeспoгoвoрнo прeписуje и нa брзину усвaja туђe зaкoнe“.
Наведено је тачно иако звучи гротескно када то напише Пајтић. Исто важи и за неке друге његове тврдње типа парафразирања Пекићевих речи да „нe трeбa дa дoпустимo дa будeмo увучeни у вeштaчку дилeму избoрa измeђу нaциje и дeмoкрaтиje“, јер „зa дeмoкрaтиjу je нaциja њeнa нужнa ствaрнoст, зa нaциjу je дeмoкрaтиja њeн изaбрaни циљ“. Или пак: „Нeћe бити ни eврoпскe ни eврoaзиjскe Србиje, aкo првo нe изгрaдимo српску Србиjу. Нeкимa тaj изрaз смeтa. Кaжу дa нe жeлe српску, нeгo нoрмaлну Србиjу. Taквимa oдгoвaрaм: aкo српскa ниje нoрмaлнa, дa ли je тo нoрмaлнo?“

О НЕИСТИНАМА Јасно је да Пајтић у вези са реченим дрско манипулише. Но, иде и много даље у свом тексту „Десет теза о Србији“ па буквално и лаже. И то на начин да омаловажи и обесмисли „патриотску позицију“ коју наводно заузима, што му је уз лов у мутном на гласове заборавних бирача, вероватно, кључни (евроатлантски) задатак. Тако нам лидер ДС-а поручује да смо „два вeкa пoтрoшили двoумeћи сe нa рaскрсници eврoпскoг и aзиjскoг путa“, при чему и не скривајући да је за њега Русија синоним за „азијатство“, настоји да и додатно омаловажи и обесмисли ближу сарадњу са Москвом. Како новопечени „евроскептик“ наглашава: „Кaд питaтe грaђaнe Русиje кoje су им држaвe нajвeћи приjaтeљи, нa листи нeмa Србиje“.
Сада се нећу бавити типично католичким предрасудама, изгледа блиским Пајтићу, према којима се источна варијанта европске цивилизације, и наравно пре свега Русија као водећа православна сила, гура у азијатски контекст. Задржаћу се на томе да је пропустио да примети да су Немачка или Енглеска – толико хваљени наше западне „пријатељске земље“ – учествовале у агресији на Србију 1999. године а пре тога кумовале хрватској геноцидној акцији „Олуга“, односно касније, у време када је и њима пријатељски ДС партиципирао у власти, подстакле а не само подржале сецесионистички акт Приштине. То је важније него да ли нас неко много или нешто мање воли. Уместо да то истакне Пајтић малициозно изједначава неспорну чињеницу, коју мора да призна, да су грађани водећих чланица ЕУ против чланства Србије у Унији и спорну констатацију да Русима и нисмо неки пријатељи. Руска испитивања јавног мнења, додуше, показују да Србија не спада за грађане РФ у ред најзначајнијих партнера али опет, онда када се мери ниво симпатија и антипатија, резултати убедљиво сведоче да су нам Руси наклоњени. Из речи шефа ДС-а баш злонамерно испада да није тако!
У сличном духу је и помињање Србије као потенцијалне „руске губерније“. То као и могућност да постанемо „немачки протекторат“ или „вашингтонска експозитура“ за Пајтића, наводно, није опција. Проблем је у томе што је његова странка све чинила да постанемо евроатлантска прћија, што здушно траже Брисел, Вашингтон а у некој мери и Берлин, док Москва нити може, нити хоће да нас преобрази у своју „губернију“. Уосталом, без обзира на широко распрострањену русофилију, ретко ко у Србији тако нешто и прижељкује. За разлику од представника анти-Србије којима су суверенитет Србије и српски национални идентитет небитни, српски родољуби до њих посвећено држе. За патриотску Србију Русија је савезник и пријатељ али никако жртвеник на који би били стављени витални српски интереси.

ЕВРОАТЛАНСКИ КАДАР Још дуго би се могао анализирати не баш велики Пајтићев чланак. Јер, скоро свака реченица је ту спорна. Међутим то би било монотоно. Све је суштински већ речено а надаље би само понављали разне варијације поменутих неистина и манипулација. Тако нам на крају остаје још само да се осврнемо на то зашто је Ђилас морао да саставља свој, за грађане свакако непопуларан, „План“ са изразитим „проевроским“ и, с друге стране, анационалним набојем, док Патјић може да се поиграва (искривљеним) „патриотизмом“?
Ђилас је морао да се упиње како би западне менторе ДС-а убедио да му помогну да се поново дочепа власти. Ради тога је путем „Плана“ наговестио не само да је рад да са својом странком уради све што се на уштрб српских интереса са Запада затражи, већ је спреман да „визионарски“ ради и оно што претпоставља да би Вашингтону, Бриселу или Берлину годило. За разлику од бившег предводника ДС-а па и његовог претходника Тадића, Пајтић не мора да се доказује. Он се пред евроатлантским центрима моћи већ осведочио делима. Колико год је могао, радио је на удаљавању Војводине од Београда. То што су са падом ДС-а са републичке власти аутономашки конци донекле помршени, није примарно Пајтићева кривица. Додуше секундарно јесте, пошто је ДС својом, по многима, буквално пљачкашком владавином Војводином, део некадашњих присталица па и поједине окореле аутономаше одгурнуо од себе.
Како год било, Пајтић очито има зелено светло западних заштитника ДС-а – који њему истински верују – да прича, разуме се на начин да националној ствари нанесе што већу штету, и „патриотске бајке“. То се сматрало нечим што може да се отргне контроли и отуда опасним када се радило о мање провереним евроатлатнским кадровима жуте провенијенције. Уједно, везе Пајтића и релевантних западних центара моћи који описано омогућавају, објашњавају и његову отпорност на покушаје рушења. Они који би то могли да спроведу, изгледа, упозорени однегде, устежу се да енергично крену на њега. Све се своди тек на пецкања. У контексту тога треба гледати и на накарадне идеје на које као да пристаје београдска владајућа већина, да се са ДС-ом прави концентрациона влада у Војводини. То са националног становишта нема никаквог смисла као што га немају ни покушаји да се владајуће странке са ДС-ом утркују за љубав Запада. Тиме се само губи рејтинг а ништа добро не добија ни за те партије, ни за Србију!
[/restrictedarea]