Револуција за почетнике

Ко је био Сол Алински, чије идеје су легле у темеље многих „обојених” револуција?

Пише Владимир Димитријевић

Људи су се увек бунили против неправди и стремили праведнијем друштву. Међутим, разочарења су била огромна: „Фабрике радницима, земља сељацима“ претварало се у Гулаг и Голи оток; битници и хипици били су усмеравани од стране ЦИА, Џенис Џоплин, Џим Морисон, „Секс пистолс“, као и Че Гевара постали су извори прихода мултинационалних компанија. Левичарске идеје отели су „банкстери“, Империја праведни гнев потлачених и напаћених широм света претвара у „обојене“ револуције, уништавајући суверене државе и отимајући њихове ресурсе рукама грађана самих тих држава. Није то никаква теорија завере. То је пракса завере и завереника.
[restrictedarea]

стратег револуције Идеје Сола Алинског легле су у темеље многих „обојених“ револуција и до данас их Империја користи кад креће у своје походе на земље где нема њихове „демократије и људских права“, а има ресурса које треба отети. Да је овај стратег револуције битна појава у политичкој историји САД, говори чињеница да је његов син, Дејвид Алински, поздравио новоизабраног председника Барака Обаму следећим речима: „Обама је добро научио лекцију. Поносан сам кад видим да је модел мога оца успешно примењен на нивоу локалних заједница да би привукао људе кампањи Демократске странке 2008. То је лепо признање Солу Алинском сад кад се приближавамо стогодишњици његовог рођења.“
Томе треба додати факт да се Соловом револуционарном мишљу у свом докторату 1969. бавила Хилари Родам (касније Клинтон) и да је млађани Обама 1985. примењивао методе Алинског када је радио у Чикагу у групи званој „Пројекти за развој заједнице“. Касније је помогао да се отвори Академија Алинског. Био је и директор Фонда „Вудс“, чији је циљ „фондрејзинг“ за Академију Мидвест која је студентима нудила упознавање с техникама друштвеног рада Алинског.

ГРАМШИЈЕВСКЕ СТРАТЕГЕМЕ Двадесетих година прошлог века у Москви је одржан скуп на којем се расправљало о томе зашто пролетери Запада нису прихватили бољшевичку револуцију. Утврђено је да је то зато што је пролетаријат хипнотисан буржоаском културом и хришћанским моралом, па не схвата своје класне интересе. Култура има репресивни карактер и треба је бацити на сметлиште историје. Овакав став се одразио на стратешко мишљење марксиста какав је био Антонио Грамши, који је рекао да комунисти не треба више да јуришају на Зимски дворац, него да крену у „дуги марш кроз институције“. Пролетаријат мисли „буржоаски“, то јест има вредности које су укорењене у хришћанском традиционализму. Зато треба одбацити оружану борбу и насиље и кретати се путем „националног консензуса“, укључивати се у изборне процесе и парламентарну демократију, борити се за људска права разних потлачених група (рецимо жена). Грамшијевски револуционари треба да продиру на универзитете, да освајају власт инфилтрацијом… Само тако ће победити „Нови поредак“, како су се звале Грамшијеве новине покренуте 1913. Сол Алински је усвојио ове ставове.

„RULES FOR RADICALS“ Године 1971, док је хипи покрет још увек имао утицаја на америчку стварност, Алински је објавио књигу „Правила за радикале“. У уводу је истакао да млади активисти револуције морају да схвате да су циљеви сваког покрета морални и материјални и да, иако немају илузије о систему против којега се боре, ипак имају илузије о начину борбе. Алински им је посветио књигу, истичући успешне методе у борби за друштвену промену у складу с револуционарним идеалима. Боље је умрети на ногама него живети на коленима, поручивао је Алински младим бунтовницима. Али, да би се дошло на власт, морају се створити успешне масовне организације које се неће лаћати пиштоља и пушака, него ће ствари мењати „изнутра“. Онај ко организује масе не сме да буде крут и да има коначну истину јер је за лидера све, па и истина, релативна и променљива. Организатор не сме бити „моралиста достојних средстава за достојан циљ“, јер циљ оправдава скоро сва средства. Успех или неуспех су кључни у одређивању онога шта је морално, а шта не. Ипак, поручује Алински, оно за шта се боримо мора бити одевено у „одећу морала“, а циљеви се масама увек морају представљати у уопштеним терминима попут „слобода, једнакост, братство“, „опште добро“, „потрага за срећом“, „хлеб и мир“.

СТРАТЕГИЈА „ОТПОРА“ По Алинском, моћ није оно што поседујеш, него што непријатељ мисли да поседујеш; никад не чини ништа што превазилази искуство твојих људи; кад год можеш, настој да чиниш оно што превазилази искуство твојих непријатеља; приморавај непријатеља да живи у складу са његовим сопственим правилима; исмевање је најјаче оружје у нечијим рукама; добра тактика је она у којој твоји људи уживају; тактика која води претераном одуговлачењу на крају кочи ствар; притискај помоћу разних тактика и акција и користи за своје циљеве сваку могућност доба у којем делујеш; претња је много опаснија од догађаја који уследи; основа успеха нечије тактике састоји се у извођењу операција које ће вршити стални притисак на супротну страну; ако гурате негативну причу дуго и жестоко, она ће се претворити у своју супротност; цена успешног напада је конструктивна алтернатива; изабери мету, фиксирај је, персонализуј и изврши поларизацију у вези с метом.
Стратегија „Отпора“ уочи 5. октобра 2000. године? У посвети књиге „Rules for Radicals“ стоји: „… Првом радикалу кога је човек упознао и који се побунио против естаблишмента, урадивши то тако успешно да је задобио сопствено царство – Луциферу“. Мислимо о томе док гледамо крв у Сирији, Украјини и широм света. Људи попут Обаме и Клинтонове знају коме служе. Алински их је томе научио.
[/restrictedarea]