Разбијање Србије у десет тачака

Милорад Вучелић, главни уредник

Шта све није медијски и аналитички учитавано у напрасни „патриотски“ програм лидера ДС-а, Бојана Пајтића, изнет у његових „Десет теза за Србију“. Одавно није било прозаичније преваре и папазјаније у коју је накнадно уписиван толики вишак значења и смисла. Наравно, то је „смисао“ какав већ могу да произведу, а по мери својих доказано ограничених могућности, само наши аналитичари и колумнисти. Сви српски политичари заједно у свом животу нису поменули толико знаменитих, и српских, историјских личности у својим наступима као што је то урадио Пајтић. Ту су се нашли Свети Сава, цар Душан, Карађорђе, патријарх Чарнојевић, Стерија, Живојин Мишић, Милош Црњански…
Право лице тог српства и државотворства постало је више него очигледно када је обелодањен програм ДС-а о Војводини. Tакође у „Десет тачака“. По тим тачкама, траже се промене Устава Србије или доношење новог устава, чиме би се и уставноправно успоставила нова држава на територији Србије. Захтева се да се уведе посебна војвођанска управа полиције и пореска управа, већа финансијска и другa самосталност, по криминалу већ чувених покрајинских фондова, оснивање Статистичког завода Војводине, тражи се да се консензусом са Републиком Србијом одлучује о буџету и његовом ребалансу, о задуживању Војводине, о забрани Србији да располаже државном имовином и све тако редом. Недостаје само захтев да се као прелазна решeња а до доношења новог устава оснаже одредбе из Устава 1974. које се односе на статус покрајине. И не би било изненађујуће да Војводина постане конститутивни део неке од суседних земаља или неке југосфере када већ, по владајућем Уставу, не може да буде такав део Србије.
[restrictedarea] Одмах се јавила Чанкова и Кострешова сецесионистичка Лига социјалдемократа Војводине да истакне да су принципи ДС-а већ одавно садржани у програму њихове странке.
По не знам који пут поста јасно да позната сепаратистичка жута рука не преза ни од чега, па ни од тога да у реализацији својих прљавих антидржавних и противсрпских послова посегне за толиким српским великанима. Права је срећа што су тe наше духовне и историјске величине на толиким висовима да им се не може оставити жути траг који неодољиво асоцира и на нешто друго што из пристојности овде не можемо да назовемо правим именом.
Вучићево оклевање да новим изборима реши српске послове у Војводини почиње да бива крајње забрињавајуће. То одлагање, уз фактичко непримењивање одлука Уставног суда о неуставности Статута и Закона о преношењу надлежности, сада нам се полако свима лупа о главу. Сепаратистички огранак жутог картела покушава да за своје деловање приграби и неку врсту легитимације у тобожњем заступању српског становишта. Тај национални простор је, не само у Војводини, владајућа Српска напредна странка олако и препустила другима, јер се до неподношљивости много бавила приближавањем и улагивањем другосрбијанским полуинтелигентима и политичарима.
Не треба за ову прилику посезати за историјским аналогијама нити за политичким паралелама са нама много ближим догађањима. Постоји могућност да се они који воде велику и чак успешну високу државну политику једног дана суоче са чињеницом да им је држава у свету све угледнија, али истовремено сваким даном све мања.
Настави ли се овако, па ма ко (погрешно) мислио да претерујемо, може нам се, колико сутра, а све на путу за ЕУ, догодити да нека „федерална унија“ немачког вицеканцелара Зигмара Габријела или „децентрализација“ Ангеле Меркел остане неприхватљива за Украјину, али да зато буде нама понуђена као спасоносно решење. И то не у јужној, него у северној српској покрајини.
Кад смо већ код тих великих предлога и рецептура међународне заједнице, не би било лоше да се и Украјини као решење понуди нека врста лабаве конфедерације, као што је то својевремено предлагано Југославији. Па ако то не прође, нека се онда посегне за „мирним“ међусобним признавањима, баш као у нашем случају.
Иначе, сви покушаји мирног решавања украјинског грађанског рата са потенцијалима разорне светске кризе и рата биће неуспешни док год је то у интересу Америке. Сви мировни напори Европе и ЕУ биће минирани са америчке стране, као што је то било и у случају разарања Југославије. Сетимо се само како је амерички амбасадор Цимерман наговорио Изетбеговића да сруши Лисабонски споразум, како је од стране „српске царице“ а истакнуте и лажљиве врле сараднице Хашког трибунала, миниран Венс−Овенов план и како су пролазили напори разних европских посредничких тројки у покушајима решавања југословенске кризе и мирног раздруживања. И онда је, а и сада ће Америка гледати да осујети свако решење, инсистирајући на даљој оружаној и свакој другој конфронтацији. Предуго у америчкој политици траје коришћење украјинског нацизма у циљу ратовања против Русије да би се сада са тим стало. Користе се сва могућа пропагандна средства да се сакрије чињеница да је у случају Украјине и њеног сукоба са проруским снагама реч о братоубилачком рату. Тога је свестан једино руски председник Владимир Путин, што је сигурно један од кључних разлога његове стрпљивости, коју разни „патриотски“ провокатори хушкачки називају слабошћу.
Српске медије и највећи број политичара ове теме уопште не занимају и организовани су тако да затру сваку могућност успостављања критичке јавности. Тадић се из само њему знаних разлога извињава Македонцима због постојања жандара. Сви се као суманути и саморекламерски поливају ’ладном водом а да немају појма зашто; старлете и певачице траже да се Дачић скине го да не би куповале, ако већ нису купиле, мачку у џаку; сваки дан неки забринути родитељ пријављује нестанак своје ћерке, и то после два месеца, и због тога је огорчен на рад полиције која је проналази са њеним дечком; полиција на челу са министром на конференцијама за новинаре демантује гласине да је нешто дојавила или није дојавила неком починиоцу кривичног дела; бивши вишегодишњи министар финансија и привреде не зна ништа о „Галеници“, баш као да је реч о некој занатској радњици; до танчина се прати свака фаза развода неке телевизијске водитељке; промовише се неки самозвани и тобоже невладин Национални конвент о ЕУ, који нам суди и пресуђује; научно се доказује да је сваки десети мушкарац у Србији манијак…
Све је готово савршено организовано да се од шуме не види дрвеће и обратно. Илустрације ради, медији су толико окупирани Миланом који плаче због Северине и својих ускраћених родитељских права да, у већини, немају воље и интересовања да се озбиљно посвете проблему што чак 95 одсто родитеља у Србији, са Војводином, не плаћа алиментацију!
[/restrictedarea]

9 коментара

  1. Njemacki ambasador je jos pocetkom 2000 godine rekao da ce se raditi na otcijepljenju Vojvodine i Raske od Srbije ! Prema tome- nista novo! A, sta li radi nas SANU, da to prozre i sprijeci…

  2. Извините али право питање/став/захтев и за ову власт , као и за предходне које обитавају у “демократији” је:

    “ОБНОВА Србије у неколико тачака и примена.”

    Толико је негативности и спиновања , млаћења сламе,…у овој земљи која је изгледа осуђена на таворење, пропаст, да је то за гиниса, нажалост.

    Ко је нама крив што ниједна власт није пробитачна, ефективна и не ради у континуитету.

    Други светски рат је трајао 4 године и после је почела ОБНОВА:
    Код нас само изговори, те Милошевић,те криза, СЕКА; Украјина, Јевропа, Русија, тајкуни….превише је правдања….зато и пропадамо дебееелллооо

    Просто , ето и та Америчка и Немачка привредна комора у Србији су трезвено рекле шта смета у привредном амбијенту(јавашлук, немар, провизије, одуговлачење, пакост), а то што и њима смета ЈОШ ВИШЕ смета нашој ДОМАЋОЈ привреди,….и ништа.
    лаку ноћ.

  3. Danas su zapadno-evropski i americki trijalisti koji su poznati kao zestoki neprijatelji Srba i Rusa, oliceni u idolatriskom establismentu carobnjaka medjnarodne masonerije, rimskih katolickih templara i kabalista, stekli cvrsce pozicije na Balkanskom poluostrvu, jer su uspeli u programu i genocidnom aktu da trajno ociste izvesne srpske etnicke prostore na podrucju Jugoslavije, gde su uspostavili svoje marionetske vlade i baze NATO pakta za prodor prema Rusiji… Na tom programu je radio i Dzordz F. Kenon, koji se 90-tih godnina XX stoleca zalagao u zapadno-evropskom i americkom trijalistickom establismentu za “ograniceni suvernitet za Srbiju”. Kenon je poznat i kao jedan od izvesnih rezisera, mentora i projektanata jugoslovenske komunisticko-fasisticke politike, koju je vodio Josip Broz Tito u toku 1948. godine. On je u poznatom tekstu kojeg je objavio pod naslovom ”Balkanska kriza 1913. i 1993,” rekao:
    “Turci su za vreme visestoletnog vladanja na Balkanu bili srazmerno snosljivi prema nemuslimanskim verskim ustanovama. Odnos turskih vlasti prema tim ustanovama u svakom slucaju, nije bio glavni prigovor protiv njih…
    Ne valja biti preostar kada je rec o Turcima, zverstva koja im se pripisuju u izvestajima nisu veca od onih sto su ih pocinili hriscani prema Turcima…
    Pre svega, jasno je da je situacija na Balkanu, prema kojoj Sjedinjene Drzave ne mogu ostati ravnodusne, u prvom redu problem Evropljana…
    Obicaj da se takav status dodeljuje Balkanskim narodima nije novost. Takva praksa je usledila pre jednog stoleca, kad se prva od njih oslobodila turskog ropstva. Ni tada to nije bilo srecno resenje, sto je jasno naglaseno u Carnegie izvestaju 1914. Vrlo brzo, to je postalo jasno da su nove drzave imale velike teskoce u odnosima jednih prema drugima da saradjuju u mirnom i zrelom nacinu. U izvesnom smislu, bilo je vise mira dok su bili pod turskom vlascu, nego sto su imali kada su stekli svoju nezavisnost…
    U vezi sa tim, postoji i dodatni problem zbog buducih odnosa pojedinih naroda, posebno Srba, da ih prikazemo kao vodeci primer krsenja jednog i temeljnog uslova za primanje u clanstvo Ujedinjenih nacija…” ( Vidi: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, p. 3-7).

  4. Engleski tekst glasi:

    “The Turk, for one thing, appear to have been, in the centuries of their one-time ascendancy in the Balkans, relatively tolerant in their treatment of non-Muslim religious institutions. Their treatment of such institutions was in any case not the leading grievance against them…
    One must not be too hard on the Turks. The atrocities attributed to them in this report were no worse than those that the Christian peoples were inflicting both on the Turks…
    First of all, let it be noted that while this Balkan situation is one to which the United States cannot be indifferent, it is primarily a problem for the Europeans…
    Now, the practice of conferring that status on Balkan people is not new. The same practice was followed more than a century ago when the first of them were liberated from Turkish rule. Even then, the result was not a happy one, as is so clearly shown in the Carnegie report of 1914. It very soon become evident that the new states had great difficulty in relating to one another in a mature and peaceful manner. In a sense, there was more peace when they were still under Turkish rule than there was after they gained their independence…
    A further complication exists, in that connection, in the question of the future relationship of certain of those peoples, and particularly the Serbs, to take them as the leading examples, have violated in every conceivable way the one and only requirement for membership in the United Nations…
    ( George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, p. 3-7).

  5. Кад мало боље погледам ситуацију, можда баш креатори разбијања Србије хоће да се бавимо унутрашњим међусобним завадама , подметањима и замајавањима.
    ГЛАВНИ проблем јенагло пропадање привреде и друштва а самим тим стварају се одлични услови за сепаратизам, драму, замајавање и трошење енергије овог напаћеног србског народа.

    Економију нам воде на погрешан начин(намерно?) пропаст се наставља , нагло сиромаштво, безнађе, а то је семе раздора и сепаратизма, јер смо слаби економски, војно и сл.

    Неки наши трезвени економисти( Катић, Комазец…) предлажу да се економски и финансијски окренемо себи, да користиммо своје ресурсе у које укључују и емитовање примарне емисије (контролисано) за развоје инфраструктуре и стратешких грана привреде ….То исто ради и Немачка, Француска, Британија , САД, Кина,… али не толико Русија, али!

    Због ове украјинске кризе и у Русији напокон почињу да размишљају трезвено, па чујемо и од саветника Путина Сергеја Глазјева, да је погубно придржавање Вашинтогског консензуза, фамозних “Буџетских правила”, “ограничавања буџетског трошења” и осталих правила које намећу са запада, ММФ-а, СБ, и остали мешетари.

    Суштина је да све јаке и развијене земље користе додатну емисију новца за конкретне планове, за развој, за убрзани раст привреде и друштва,за развој високотехнолошких грана, итд. То управо ради и САД, НЕМАЧКА,В.Б. ФРАНЦУСКА; КИНА…. То треба и МОРА да ради и СРБИЈА, јер са овом монетарном и економском политиком ће изазвати грађански рат, нажалост ако наставе са овим копирањем захтева који нам штете.
    За само ЈЕДНУ ГОДИНУ, индустријска производња у Србији је пала за око 4% , незапосленост је сигурно 50% , право је чудо како опстајемо не само економски него и морално, здравствено и сл.

    Значи, све стратегије и драме око сепаратизма, шиптара, разних мешетара падају у воду ако економски идемо на боље, ако се развиојамо, тада добијамо СНАГУ, … а овако пропали , у јаду и беди, у спиновањима, закукавањима…ми смо мета за разбијаче свих фела…
    Истина је да се скоро ништа у пракси не ради, већ закукава, прети, начин размишљања државног апарата и политичаера је сулуд, стално се размишља о ПОСЛЕДИЦАМА, о политичарењу, ко ће да заузме коју општину, функцију, а нико не размишља пробитачно, стратешки, нико не размишља о правим УЗРОЦИМА,економским, друштвеним , морачлним и др.
    И чему сенадамо , кад само дробимо, лажемо сами себе, причамо о последицама, закукавамо, разматрамо светска питања, улагујемо се бриселским фантомима,…где смо ми ту и наша судбина, наш интерес?

  6. Милена

    Поштовани господине Вучелићу

    Ваш наслов се поклапа са свим они што ме мучи. Ви сте храбар, паметан и можда најзначајнији српски новинар данас. Ово нису комплименти, већ чињенице. Зато Вам се и обраћам,а наслов текста се сасвим уклапа са мојим страховима. 6 августа сам послала коментар на текст др Дарка Танасковића. Повод је била информација коју сам нашла у Новостима да је он члан Трилатерале, те злочиначке организације која стоји иза разбијања Србије и убијања мале Милице на вц шољи, баш тако сам рекла. Нисам веровала да је та информација тачна,молила сам га да то демантује.Нажалост неко ме је упутио на сајт Трилатерале и ја сам видела да је он стварно њен члан и идеолог. Чак ни тада нисам хтела да верујем и сваког дана проверавала на сајту тих убица да ли његово име тамо још увек стоји. Нестрпљиво сам ишчекивала да му име избришу а он у Печату или негде другде јавно објави да ће их тужити јер га блате. Нажалост то се није десило,а његово име тамо стоји и данас. Значи информација је тачна он је њихов и убачен члан да се као вук обуче у јагњећу кожу и дави нас изнутра.Ко Бога Вас молим ,јер сам сигурна да сте и ви преварени, да напишете коментар у коме ће те га раскринкати и позвати владу док је још време да га опоѕову са места амбасадора у Унеско, јер и тамо иде да бу радио против нас, Сигурна сам де ће те то учинити ,јер је то најмање што можете.
    Хвала Вам, хвала за све што чините за наш напаћени народ

  7. Mi smo okupirana zemlja i kada to budemo shvatili necemo uopste potezati ovakva pitanja.A o novom Ustavu koji je jois izgleda jedina BRANA rasparcavabnju nadam se da necemo ni raspravljati dok nebudemo SLOBODNI.

    • Nadam se da to sto smo okupirani ipak ne podrazumeva da priznamo da smo budale.I da izdajnicima ne teba reci da znamo za njihovu izdaju i da ih nornalno ne nagradjujemo ambasdaorskim mestima, jer nas izdaju i tretiraju kao budale

  8. Поштовани г. Милораде Вучелићу!
    Један од првих корака за спас српске привреде је увођење једниственог платног промета и забране изношења народног богатства (новца) у облику пљачке у “бијелим рукавицама” из земље. Белосвјетски савјетници и пробисвијети су нас уништили. Потребно је сачувати оно што нам је остало, да пођемо из пепела, као што смо почели послије првога и другога свјетског рата. Велика је несрећа за наш народ што имамо демократе које запад јако воли а знамо ко су. То су они који свакодневно блате нашу државу и наш народ и живе од богатих донација, које стижу на рачуне њихових невладиних организација.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *