Прошлост и будућност, Српско-руски односи (1. део)

Ове године када се обележава стогодишњица Првог светског рата, сведоци смо полемика о одговорности за његов почетак. Све чињенице су познате и све архиве ишчитане. Нећемо овде улазити у побијање нових теза о ратној одговорности, које су, у ствари, продужетак рата државних пропаганди. Данас се забринутост тадашње српске владе да ће неминовно доћи до нереда и проблема у тако узаврелој атмосфери користи као доказ да је знала за атентат или га чак и организовала. Поново се актуелизују међуратне ревизије, пре свега тврђење да је у све био умешан руски војни аташе у Београду. Интенција је, дакле, да се од жртве – Србије, направи нападач и насилник и преко ње окриви Русија, која, као што је добро познато, није имала никакав интерес да тада започне рат. Убацивањем нове теме скреће се пажња са добро познате и потврђене одговорности Немачке и Аустроугарске. Тако можемо видети како се политика, односно државна пропаганда лукаво и вештo, софистеријом уноси у историографију.

Пише Борис Милосављевић

Политички односи Србије и Русије тесно су испреплетани верским, културним и историјским везама српског и руског народа. Осим природне повезаности засноване на религији, пореклу и језику, постоји и непосредна блискост између људи. На политичком плану могли бисмо говорити о дубокој повезаности историјских путева српског и руског народа, односно српске и руске државе. Политички односи између Србије и Русије, по свом смислу, а не само према хронологији важних историјских догађаја, могу се поделити на период пре 1917. године и на период после ове године. Наредни датум у историји политичких односа Србије и Русије је 2000. година. Дакле, ризикујући превелико уопштавање, које је, међутим, неопходно да би се сагледала шира слика, српско-руски политички односи могу се поделити на три основна периода: 1. до 1917. године, 2. од 1917. до 2000. године и 3. од 2000. године до данас.
[restrictedarea]

Српско-руски односи до 1917. године Примање хришћанства централни је догађај за Србе и Русе. Тада је формиран основни духовни и културни образац ова два народа. Први назначени период (до 1917) обухвата и време када је Русија притиснута шведским и немачким ратним походима и татарском Златном хордом. У овом периоду биле су две битке пресудне за даљу историју српског и руског народа, Куликовска и Косовска битка (XIV век). Једна је значила ослобођење руског народа, а друга почетак рушења српске државе и ширења турске власти у средишту до тада православног Балкана. У време када је Русија постала једна од највећих светских сила, она помаже као заштитник православно становништво које живи у оквирима верски организоване Турске империје. Највеће искушење овог хришћанског становништва било је то што је свако, преласком у мухамеданску веру, могао задржати своју имовину, напредовати у администрацији и до највиших положаја захваљујући личним способностима, побољшати своје животне услове. Да би се разумела специфичност турског система управе, треба имати у виду да је и осуђеник на смрт тешким мучењем преласком у ислам могао спасти живот. Ове године је 200-годишњица Хаџи-Проданове буне (септембар 1814) између Првог и Другог српског устанка, коју је турска власт сузбила. Као учесници у буни заробљени су монаси трновског манастира, игуман Пајсије и његово братство. Међу њима је и Свети ђакон Авакум, који не прихвата да пређе у ислам и остане у животу.
Српска идеја била је ослобођење од страног окупатора – од Турака који су владали великим делом српског народа на Балкану, као што су Татари некада владали великим делом руског народа. Идеја обнове државе („Васкрс државе српске“) неупитно је подразумевала обнову средњовековне српске државе, дакле монархије, учвршћивање цркве, ослобођење још неослобођених сународника. Узор и образац за организовање државе била је Русија, иако су многи узори узимани из најближе Аустрије, односно Угарске, где је живео велики број Срба (војне установе, чиновничке академије и сл). Русија учествује у организовању државне управе у Србији још од 1804. године, када је српска делегација путовала у Петроград, где је добила савете од тадашњег руског министра иностраних послова. Тада је Русија у Србију унела идеју ограничења власти владара неком врстом устава. Српској делегацији прикључује се професор Харковског императорског универзитета (рођењем Србин) који долази у Србију, где саставља један нацрт устава. Народна скупштина Србије тога времена је (традиционална) Старешинска скупштина. Српска управа организује се према идеалима средњег века и узорима савремене Русије, дакле у складу са вером и традицијом. О томе сведочи већ и први основни закон обновљене Србије који је саставио руски представник у договору са Карађорђем и српским вођством (8. август 1807) иако овај закон, који је потписао Карађорђе, није потврдио цар, водећи рачуна да ништа не намеће. У сваком случају, држава и друштво не организују се по револуционарним узорима, којима тада нема ни трага ни у пракси нити у тумачењу. Југословенска марксистичка историографија умањивала је значај Царевине Русије и насилно уносила непостојеће процесе револуционарног дијалектичког и историјског материјализма у прошлост.
Руска војска суделује у војним операцијама на истоку Србије, а потом на западу, на дринском ратишту према Босни, где турским снагама подршку пружа Наполеонова војска. Руски официри држе обуку у војној школи у Београду заједно са Србима, бившим аустријским официрима из српског слободног добровољачког кора аустријске војске, односно из времена Аустријско-турског рата (1787–1791) по руском „московском“ егзирцирном правилу.
Српска идеја обнове царства, дакле независне државе, иако су према њој били сумњичави руски представници, добија начелну подршку руског цара Александра, који показује бригу према Карађорђу и тек обновљеној српској држави. Стојан Новаковић наглашава да је „цар Александар излазио у корист српске самосталности, желећи да Срби траже заштиту руску више по својој драгој вољи него по притиску. За све установе цар Александар је желео да се од српских старешина добије драговољан пристанак. Цар изричито захтева да се нигде не вређа самољубље народно и да се не изазивају суседне државе. Жеља је царева била да се Србији да аутономија под руском заштитом“. Можемо видети да је руска страна пружила пуну помоћ Србији и тиме што се није непосредно умешала у унутрашње политичке сукобе, већ је у критичном тренутку остала неутрална (долазак пуковника Александра Федоровича Бале).
Велики проблеми у односима са шефом руске мисије у Београду, активним државним саветником (према руској Табели рангова, звање једнако чину генерал-мајора) Константином Константиновичем Родофиникином, пореклом руским (етничким) Грком, који се у Београду окружио Грцима (укључујући и београдског митрополита) нису могли да угрозе сасвим оправдано поверење српске стране у коначну царску правду. Српско вођство моли да им се пошаље представник руске државе који је прави, „рођени“ Рус (етнички Рус). Треба нагласити да су искуства са руским војним изасланицима и официрима, без обзира на њихово етничко порекло, била изузетно добра. У Грке (који су, међутим, били најбоље упућени у стање ствари у Турској) нису у то време имали поверења због веза фанариотских Грка из Цариграда са турском влашћу. Нису се поклапали тадашњи српски и грчки интереси, јер су Грци у то време своје политичко питање решавали унутар Отоманског царства. Изгледа да је у царској свити договорено да осим руске дипломатске мисије, информацију достави и специјални изасланик, војни агент (барон В. Дибич) који доставља веома повољан рапорт, другачији од оцена дипломатске мисије.
Треба имати на уму да је на простору Србије увек била веома присутна аустријска обавештајна мрежа. Моћна аустријска пропаганда веома је активна у Србији, а и у Црној Гори. Док се Русија у Отаџбинском рату (јун – децембар 1812) бори против Наполеонове „Велике армије“, Турска спрема напад на Србију. Иако је Букурешки мировни споразум (16−28 мај 1812) имао велики значај за даљу историју Србије, у том тренутку мале су биле заштите за њу, што је Русији било добро познато. Преносе се јасне речи цара Александра из писма Карађорђу: „Веома жалим што је Русија сада принуђена да остави Србију и да се свим силама окрене против Бонапарте и спаси себе. Дај Боже да се Русија спаси и да остане цела – она Србију неће оставити. Ако би Србија упркос очекивањима и настрадала, Русија ће је избавити и обновити је још бољом него што је била…“ До Бородинске битке (26. августа −7. септембра 1812) дошло је само три месеца после склапања Букурешког мировног уговора, који је био ратификован у јулу. Русија побеђује освајача и истерује га из земље, али док трају борбе, када је руска војска дубоко у Европи (у Немачкој) Турска користи прилику за концентрисани напад на Србију. Ово је једно од места које је касније, посебно у југословенској марксистичкој епохи, након сукоба око Информбироа, служило као доказ да су Руси Србе увек „остављали на цедилу“. Реч је о методу намерно погрешног аргументовања, према којем се не узимају у обзир тако упадљиве и свима добро познате чињенице (макар из Толстојевог Рата и мира, који су сви читали) да су Французи тек изашли из Русије и да се воде највеће до тада војне операције и битке на простору целе Европе. То су постала општа места, предрасуде, а препознају се и кад нису експлицитно изражена и у научним радовима.
Букурешки мировни споразум (16. до 28. маја 1812) који гарантује аутономију Србији (Турска се међународним актом обавезује да ће Србији дати аутономију) постигнут захваљујући Русији, основа је даљег политичког осамостаљивања Србије, на којој књаз Милош постепено гради државну независност. Стојан Новаковић наглашава да је после пропасти Србије 1813. године остала само „једна једина скупоцена тековина нетакнута. То се свечано признање Портино, у осмом члану Букурешког уговора, да се Србима даје њихова унутрашња аутономија… У њему је најдрагоценија добит Првога српског устанка: у њему је васкрс државе српске у XIX веку. Јер баш зато, што су Турци с Букурешким уговором тако поступали, неопходна су постала међу Русијом и Турском како објашњења у Цариграду (1818–1820) и у Акерману (1826) тако и нов рат с Русијом (1828–1829) којим се цело питање коначно завршило“. Устав Србије из 1830. године дело је руске дипломатије и резултат њеног утицаја. Ово посебно треба нагласити јер се за модерне демократске установе и уставност Србије заслуге обично приписују Западу. Јован Ристић, државник и историчар, наглашава да Леополд Ранке није у праву кад пише да је за ослобођење Србије заслужан „геније запада“. Истиче да је за ослобођење Србије заслужан геније православља: „Под овим знамењем задало је словенско оружје тешке ударе владавини ислама и сломило је његову моћ, у потпуном одсуству западног генија; штавише, ми ћемо рећи да је моћ ислама у Европи сломљена упркос заштити коју му је указивао геније запада“. Нико не спори да су се многи школовали као питомци државе Србије по Аустрији, Мађарској, а касније по Немачкој, Швајцарској, Француској и Енглеској, као и да су се многи странци доселили у Србију као стручњаци за различита питања, али једина подршка за српску државу добијена је од Русије.
Слободан Јовановић наглашава да се Русија прва борила за самосталност Србије. Русија је много доприносила да се учврсте и ојачају Србија и Црна Гора, што је омогућило борбу за ослобођење српског народа и изван ове две српске државе. Слободан Јовановић истиче да су се сви највећи српски државници, „Гарашанин, Ристић и Пашић (а и Стојан Новаковић) наслањали на Русију. Гарашанин као министар спољашњих послова Михаила Обреновића правио је планове о општем балканском устанку који би уз руску дипломатску потпору предводила Србија. Ристић је налазио да би Србији више вредело војно савезништво Русије него сарадња балканских народа. Он је рат од 1876. почео у нади брзе руске помоћи, а у рату 1877/1878. борио се уз Русију као њен савезник. Пашић у балканским ратовима 1912/1913. радио је више на Гарашанинов начин, а у Светском рату од 1914/1918. више на Ристићев начин“. Као пример сталности проруских осећања српског народа, сасвим супротно површним и једностраним интерпретацијама, Слободан Јовановић наводи да је српско јавно мњење неизмењено остало на страни Руса, чак и када је Русија после Берлинског конгреса (1878) почела да указује већу пажњу и наклоност Бугарима. Српски политичари били су, међутим, уздрмани у својим проруским и пансловенским осећањима. Било је и оних који су потврду за своја ранија, не сасвим проруска гледишта налазили у Санстефанском мировном споразуму, према којем је Бугарска била необично проширена. Код појединаца из државног врха ненаклоњеност Русији произвела су и мање важна питања у оквиру личних односа, везана за манир појединих руских представника у Београду који су прелазили границе дипломатских стандарда (без упутстава из Петрограда). Тако је и сам кнез остављан да чека на пријем код руског представника. Та нетактичност узроковала је незадовољство и стварала непријатељство код српских угледника, поготово кад се упореди са каваљерством и предусретљивошћу, увежбаношћу у професионалној љубазности западних дипломата.
Када је Русија трпела ударе и била изложена страним утицајима, трпели су и Срби, од протестантских уплива у православну теологију преко Петрограда (Теофан Прокопович) и католичких уплива преко Кијева у XVIII веку до комунизма, који је само двадесетак година након разарања руског друштва и државе уништио и српско друштво. Када говоримо о рецепцији Русије код Срба, може се рећи да су највећи проблем представљали и стварали забуну антируски оријентисани руски држављани, а поготово званичници. Бивши руски министар иностраних дела, пољски кнез Адам Чарторијски, од кога је српска делегација добила прве савете о уређењу државе (1804) касније је вођа антируског покрета у Европи. Водећи српски социјалиста, Светозар Марковић, руски ђак, следбеник је Николаја Чернишевског и као такав противник славенофила, православља, руске државе и цара. Ван Србије Срби се често срећу и одржавају везе са избеглицама из Русије (М. А. Бакуњином, А. И. Херценом, Н. П. Огаревим). Народовољац је и Павел Аполонович Ровински, који борави у Србији и Црној Гори и објављује своје записе о Србима, наравно из свог револуционарног, нихилистичког погледа на свет. Необичан је, међутим, обрт када се социјалистичка странка Светозара Марковића, названа радикалном, у практичној политици окреће за 180 степени и добрим делом захваљујући побожности, вери у монархију и традиционалности својих бирача, већином са села, постаје водећа проруска странка у Србији. Њен шеф, Никола Пашић, уверени је следбеник Русије, који је свој политички рад усклађивао према њој све до 1917. године. По правилу поуздани Јован М. Јовановић (Пижон) тврди да се Пашић не само држао Русије, која је хтела ослобођење и уједињење Срба (а не Југословена) него ни сам није веровао у тренутну остварљивост општег југословенског уједињења. Како су се, међутим, догађаји развијали у корист уједињења, Пашић је изгубио надзор над њима.
Срби који се у XIX веку не школују у Аустрији и Угарској, већ даље, у Француској или Швајцарској, враћају се са новим идејама којима су либералне реформе на првом месту. Иако су српски либерали, који постају доминантни у политичком животу Србије у другој половини XIX века, емотивно потпуно везани за нове идеје, никада нису имали дилеме у погледу свог односа према Русији. Када је реч о либералима, треба имати у виду да су мање-више сви за викторијански дводомни парламентарни систем. Сматрају да је неопходно ограничити власт како владара, тако и народа. У ствари, може се рећи да су заступници идеје мешовите владе, према којој између владара и народа мора да постоји и интелигенција, односно један аристократски елемент који ограничава владара, а пречишћава предрасуде и схватања народа. Говорили су да се гласови не могу само бројати већ да се морају и мерити. Пука већина је пука сила, а у систем одлучивања, осим силе (већине) мора се унети и памет. У напетости ова три елемента (монархија, аристократија, демократија) могу се најбоље избећи грешке и каналисати незадовољства.
Водећи либерални идеолог и заступник слободне трговине, Владимир Јовановић, министар финансија и професор политичке економије, наглашава да се економски односи морају заснивати на природним етничким и верским, као и на стратешким предусловима. Трговински уговори најбоље могу да утврде солидарност националних интереса када су ослоњени на „успомене расе, на етнографске везе и на религиозна осећања. Ето зашто је Србија одушевљена најживљом жељом да закључи са Русијом први трговински уговор“. Економија не постоји апстрактно-теоријски, већ у реалном историјском свету, где она није самодовољна као када се теоријски разматра, већ тражи ослонац у другим, пре свега политичким интересима и оквирима.
Велики је број руских добровољаца славенофила за време српско-турских и руско-турског рата. Руски генерал Михаил Григоријевич Черњајев, главнокомандујући је свих трупа у Србији током Српско-турског рата (1876–1877). На очи младог питомца Војне академије (поднаредника-ордонанса) будућег војводе Живојина Мишића, победника Колубарске битке (1914) гине његов претпостављени, мајор Николај Алексејевич Кирјејев, славенофил (1876). Руска ратна црква из Српско-турског рата (1876–1877) остала је у Београду и од ње је настао данашњи Храм Светог Александра Невског у центру Београда. Након ратова, после Санстефанског мировног уговора (1878) долази Берлински конгрес (1878) па обнова Тројецарског савеза (1881) а десет дана касније и потписивање Тајне конвенције (Видовдан 1881) којом је Србија потчињена аустроугарским економским и политичким интересима. Напредњачка странка коју је тада организовао краљ Милан води проаустријску политику све до прве владе напредњака Стојана Новаковића (1895–1896) која се поново окреће Русији.
Огромна је помоћ Русије у балканским ратовима. Русија је утицала да се смири велика Скадарска криза 1913. године. Краљ Никола је морао да напусти Скадар, који није само важан српски историјски центар већ је, претпостављало се тада преуређењем околине могао да постане житница Црне Горе. Питање Скадра било је подигнуто на ниво питања опстанка Црне Горе. Краљ Никола лобира за Скадар у Петрограду, што му се експлицитно замера. Проблем око Скадра ојачао је утицај Аустроугарске у врху Црне Горе. Једноставна је и убедљива аргументација аустроугарског министра иностраних дела, грофа Бертолда. Ако се уједине Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора, што је био стогодишњи сан ове две српске државе (још од Карађорђеве офанзиве 1809) династија из Црне Горе више неће бити на трону, нити ће бити обезбеђена (иако на трон долази унук краља Николе, краљ Александар Карађорђевић).
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Sta tu ima da se kaze nego da ono sto BOG spoji niko ne razdvoji.Mnogi su vekovima pokusavali VELIKI RUSKI i SRPSKI NAROD da razdvoje ali nikome nije i nece poci za rukom.BOZE daj VERE,RAZUMA i SNAGE da i ovo iskusenje prevazidjemo i jos jaci i cvrsci izadjemo iz ovoga.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *