Почетна / Колумне / ПРАВДА И ОБИЧАН ЧОВЕК

ПРАВДА И ОБИЧАН ЧОВЕК

Данас, када се „поново“ налазимо на раскршћу (раскршћа у српској обичајној традицији су опасна, демонска места која треба избегавати, нарочито ноћу) ваља се увек окренути прошлости

Пише Драгомир Антонић

Био један побожан чојек, па већ остарио и свашта се у животу нагледао, само никад није видио правде. Штогод је знао, чуо и видио да се у свијету догађа све му се чинило неправо, па је желио и богу се и дан и ноћ молио да му допусти да барем једном у свом вијеку види правду. А бог му жељу испуни. Овим речима почиње народна приповетка „Свети Саво и правда“. Шта је даље било и да ли је човек пронашао правду, сазнаћете кад је будете прочитали. Била је обавезна школска лектира. Потражите је. Затурила се на полици, или међу одложеним стварима којих бисмо да се решимо, али нам нешто не да да се од њих одвојимо и тако се мимо наше воље саме чувају. Приповетку која има овако леп почетак морате обавезно прочитати. Нећете зажалити.

ГРОФ РАГУЗИНСКИ Један други Сава, Сава Владиславић, рођен је 27. јануара 1668. у Јасенику код Гацка, а сахрањен 17. јуна 1738. године у Благовештенској цркви Лавре Александра Невског у Петрограду. О грофу Сави Владиславићу обимну студију је написао Јован Дучић 1942. године. Његово дело „Тајна информација о снази и стању кинеске државе“, са предговором о животу грофа Саве, превео је и приредио Владимир Давидовић, а „Радио-телевизија Србије“ је 2011. објавила књигу. Јавни сервис је пре неколико дана емитовао веома лепо снимљен и поучним текстом пропраћен документарни филм о Сави Владиславићу, грофу Рагузинском.
Владиславић је уживао велико поверење руског цара Петра Великог и у његово име водио преговоре о разграничењу између два велика царства, Руског и Кинеског. Договор који је он у 18. веку постигао, а ради се о шест хиљада километара државне границе, уз мања одступања представља и данас државну границу Русије и Кине. Сава је 1727. подигао град Троицкосавск, који се данас зове Кјахта, а у њему цркву посвећену Светом Сави Српском. Ваљало би да Срби данас из ове чињенице извуку наравоученије. Пет стотина година после упокојења Светог Саве, његов имењак, пун православне вере коју је Србима Светитељ даровао, одлази из малене Херцеговине у далеку и велику православну Русију да служи најмоћнијем цару тога доба и покуша да задобије његову наклоност за свој, српски народ. Снагу за такав пут даје му вера у подухват који је Свети Сава за свога живота учинио. Светосавље је његова звезда водиља и гроф Сава се по успешно обављеном послу, чије размере је и данас тешко схватити, захваљује Светитељу подижући, у тадашњој недођији, храм њему посвећен. На тај начин шири име и Светитеља и народа из којега је Свети Сава израстао.

[restrictedarea]

ПОНОВО НА ДЕМОНСКОМ МЕСТУ Данас, када се „поново“ налазимо на раскршћу (раскршћа у српској обичајној традицији су опасна, демонска места која треба избегавати, нарочито ноћу) као да је за мале народе та чињеница нека велика новост, ваља се увек окренути прошлости. Ту је лек за садашње невоље. Видећемо да нема доба кад се Србија није налазила пред неким раскршћем. Није залуд писано да је историја „учитељица живота“. Срби су народ са дугом историјом. Живе на овом тлу хиљадама година – ман‘те се глупости да су однекуд дошли у шестом веку, јуна месеца у среду око подне – и о томе су оставили многобројне доказе: археолошке, писане, митолошке. Наше је да доказе одгонетнемо. Кад у том науму успемо, све ће бити јасније. Оно што већ имамо, поменућу само Крмчију Светог Саве, назива се још Законоправило и Номоканон, основ је законитости и државности српске државе и Српске православне цркве. Иловички препис из 1262. године издат је крајем двадесетог века у фототипском издању. Има осам стотина страница великог формата. Миодраг Петровић је у предговору „О заштити обесправљених и социјално угрожених“ из Крмчије, написао да „Крмчија светога Саве за српски народ значи исто што и кормило за лађу. Србин је у Крмчији означен као ‚свој‘. Та свест открива дубоке корене самосвојности, самобитности, самодржавности“ (Београд, 1990). Први закон устаничке Србије из 1804. године израђен је на основама светосавске Крмчије.

ПРАВИ ПУТ Растко Немањић је у свом животу био на многим раскршћима и изабрао је прави пут. Пут православља, самосталне државе, самосталне цркве, поглед окренут на Исток. Одатле сунце излази. Успео је да у складан ред доведе народне обичаје са правилима вере. Једном речју створио је светосавље као пут којим би Србија и Срби требало да се крећу. Временом се много шта мења, али само наизглед. Суштина остаје иста. Јачи хоће да покори слабијег. Зло жели да надвлада добро. Нечасна особа клеветаће часну. Лопов подмеће крадену ствар поштеном човеку. Ништа ново под капом небеском. Зато поштујмо знања која су нам преци оставили. Биће нам боље. Погледајмо истини у очи. Ко се од Срба и данас поштује на свим континентима наше планете? Нема их много, али на свим континентима има бар један малени храм Српске православне цркве и у њему икона са ликом Светог Саве. То је чињеница. Нећемо погрешити ако наше одлуке буду у складу са православљем и светосављем. Знамо која је највећа православна земља на свету. На њеној граници, у маленом граду Кјахти, налази се православни храм. У њему наш Свети Сава. Показује нам пут. Не бојте се Срби.
Молимо се Господу и Светом Сави за Војислава Шешеља, Радована Караџића, Ратка Младића, владику Јована, јер правду од лицемерних евроунијата не очекујемо. Лажу, на Бога не мисле.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *