Порошенку цури време

Вашингтонска понуда Москви своди се на „План у 24 корака“, али у објављеној верзији нема никаквог садржаја донбаске аутономије, па зато не треба искључити војно решење, до победе или пораза једне од страна

Пише Богдан Ђуровић

На уводном делу трилатералног сусрета лидера Царинске уније, Украјине и Европске уније, одржаном у уторак у Минску, руски председник Владимир Путин је, од укупно 1.165 изговорених речи, како су избројали новинари, тек 33 посветио војном сукобу Кијева са Доњецком и Луганском. Ове пропорције су сасвим у нескладу са бомбастичним изјавама Путиновог украјинског колеге Пјотра Порошенка, који је у пролазу новинарима поручио да су они, то јест он лично, у белоруску престоницу дошли да одлучују, ни мање ни више, него о судбини Европе и читавог света! Међутим, могло би се рећи да је он дојурио у Минск да спасава себе.
[restrictedarea]

ПУТИНУ НА НОГЕ У присуству, између осталих, и европских министара Кетрин Ештон (дипломатија и безбедност) и Гинтера Етингера (енергетика) руски лидер је највећи део свог говора посветио економији, односно објашњавању да украјинско потписивање споразума о асоцијацији са ЕУ наноси штету буџетима држава чланица Евроазијске уније од око три милијарде долара. Не само због чудног усмерења Путинове реторике, читав сусрет изгледао је прилично надреално. Руковање Путина и Порошенка, као и Ештонове и белоруског председника Александра Лукашенка спадају у домен егзотичних политичких појава. Али, најзначајнија је чињеница да су Порошенко и Ештонова дошли практично Путину на ноге, јер је Минск ипак његов „домаћи“ терен. Тиме се објашњава и приметно одсуство америчког шефа дипломатије Џона Керија, као и председника Европске комисије Мануела Бароза на скупу. Њихов долазак означио би признање пораза Запада, на шта они још увек нису спремни.
Ништа сензационално ни посебно ново, бар за јавност, са скупа у Минску није саопштено. Порошенко је поновио да је спреман за спровођење мировног плана, али ни он ни било ко од учесника није открио никакве детаље. Ештонова је изразила сагласност да се и Москва укључи у процес украјинске евроинтеграције, па је могуће да већ 12. септембра буду унете накнадне корекције у уговор Кијева и Брисела о асоцијацији, како би се смањила „забринутост“ Кремља. А Путин је само поновио добро познате ставове. Да не може да утиче на прекид ватре између Новорусије и Украјине, јер то није у његовој надлежности, већ Порошенко треба за то да замоли лидере Доњецка и Луганска. Да западне земље не могу да купују гас директно на руској граници, јер је то супротно важећим уговорима. Да Украјина не може да иде у европске интеграције, а да истовремено задржи привилегије на тржиштима Русије, Белорусије и Казахстана… Иако је, пре свега због недостатка званичних информација, рано за доношење конкретних закључака о резултатима и последицама минског самита, неке контуре се ипак могу назрети.

СИГНАЛИ СА ЗАПАДА Порошенко је изјавио да ће ускоро „бити израђена мапа пута да би се што пре достигао режим прекида ватре, који треба да буде обостран“. На то је Путин узвратио да ће Русија „чинити све за овај мировни процес, ако он започне“ и такође рекао да га треба отпочети „што је могуће пре“. Међутим, шеф Кремља је додао и да се ништа конкретно није разговарало о условима прекида ватре у Украјини. „Ми, Русија, не можемо да говоримо о неким условима и могућим споразумима између Кијева, Доњецка и Луганска“, поручио је Путин. Ту већ настаје проблем – како Кијев да преговара са неким кога је званично означио као терористу и против кога већ месецима спроводи „антитерористичку операцију“? Путинова порука Порошенку је јасна: морате сами да се договарате са својим грађанима.
Председник Русије је још рекао да разговоре са Порошенком оцењује као „позитивне“, али да „не зна како ће све то да се заврши“. И Кетрин Ештон се надовезала са предлогом да „започну преговори о прекиду ватре у Украјини, стварању пуне контроле границе и доставе хуманитарне помоћи у потпуном складу са међународним нормама“. Путин је Порошенка и Ештонову подсетио да су за решавање многих конкретних питања између Москве и Кијева „заинтересовани како Русија и Украјина, тако и Европска унија“. Практично, Путин је назначио да је вољан да решава „многа конкретна питања“, али у пакету са проблемима који стоје између Москве и Брисела. Пре свега санкције и енергетска сарадња у Европи, односно „Јужни ток“. Јер, украјинско решење треба да буде део целовитог европског, односно евроазијског пакета.
Ипак, у размаку од неколико дана, појавила су се на Западу три нова сигнала. Први је процена Харлана Улмана, функционера америчког Атлантског савета, који сматра да ће рат у Украјини да се заврши већ после самита НАТО-а у Велсу, који се одржава 4. и 5. септембра. Улман верује да ће Путин и Порошенко да се сложе око тога да Украјина треба да остане у садашњим границама, а да заузврат Кијев неће улазити у НАТО и ЕУ у блиској будућности. Овај став је на трагу недавних медијских написа у западној штампи о томе како је Путин спреман да преда Новорусију у замену за „de facto“ признање припајања Крима Русији и укидање санкција. Не упуштајући се овом приликом у дубљу анализу, треба ипак приметити да се од Путина тражи да својим рукама сруши и војску и државу Новорусије. То значи да ова држава заувек нестаје са историјске сцене – а заузврат Москва добија обећање да Украјина неће ући у НАТО и да нико неће покретати питање Крима.

ТАЈНИ ПРЕГОВОРИ У ФИНСКОЈ Јасно је да сва обећања, као и много пута раније, могу бити прегажена, али за ово решење лобирају либерални руски кругови. Док је још трајао самит у Минску, стигла је и вест да су амерички и руски експерти у протеклом периоду тајно преговарали у Финској о решењу украјинске кризе. Амерички магазин „Атлантик“ објавио је и текст о „Плану у 24 корака“, подељеном у шест целина, који су усагласили 13 преговарача из САД-а (међу којима и један сарадник Атлантског савета) и Русије. План предвиђа постављање мировних снага УН на подручју Донбаса, извођење јединица регуларних армија Украјине и Русије, као и украјинске Националне гарде, контролу над руско-украјинском границом и деконцентрацију снага на њој, демилитаризацију илегалних оружаних формација, као и успостављање некаквих нових украјинских снага реда на том подручју. И све то под контролом ОЕБС-а. Планом се, такође, предвиђа заштита руског језика и културних веза две државе, обнављање руско-украјинске економске сарадње, укључујући енергетику и транспорт гаса, као и започињање разговора о статусу Крима и ванблоковски статус Украјине.
Иако је појединим круговима у Русији најважније укидање западних санкција, па макар Новорусија нестала, а гаранције за Крим биле само усмене, ипак у овом тренутку нема никаквих званичних потврда да је Путин пристао на „План у 24 корака“. Конкретнији је био председник Социјалдемократске партије Немачке и заменик Ангеле Меркел у влади Зигмар Габријел. Он је у интервјуу утицајном „Велт ам зонтагу“ појаснио да територијалну целовитост Украјине може да очува само „промишљена концепција федерализације“ и прекид рата од стране Кијева. Габријел, чијој странци припада и шеф немачке дипломатије Франк Валтер Штајнмајер, поручује Кијеву да треба да заборави и на враћање Крима. Истина, свог вицеканцелара одмах је „исправила“ Меркелова, појаснивши да је он мислио на „децентрализацију“, а не на федерализацију.

ТРЕЋЕ РЕШЕЊЕ – ВОЈНО Јасно је да би формална и суштинска аутономија Новорусије, односно (кон)федерализација Украјине праћена одговарајућим уставним променама била сасвим солидна гаранција да Кијев неће прекршити договоре. У овом светлу, као постављање стартне преговарачке позиције треба тумачити и изјаву премијера ДНР-а Александра Захарченка да Доњецк не пристаје ни на федерализацију већ захтева пуну независност од Кијева. Ако Новорусија добије економску и безбедносну самосталност, уз територијалну аутономију чији би гарант била Русија, а уз истовремени прекид санкција и договор Брисела и Москве о енергетици и „Јужном току“, то би онда био пакет који Путин не би одбио и који би донео коначно смиривање напетости на простору од Лисабона до Владивостока.
Међутим, нема никакве потврде да ће тако и бити. Наиме, вашингтонска понуда Москви управо се своди на план „24 корака“, али у објављеној верзији нема никаквог садржаја донбаске аутономије. Уколико договор не буде постигнут, онда остаје треће решење – војно. Рат у Украјини биће настављен, до потпуног пораза Кијева или Донбаса. Управо тиме је „претио“ Путин када је говорио да Москва не може да утиче на прекид ватре. Последњих дана ситуација на терену стоји много боље за Новорусију, посебно од када је руски хуманитарни конвој допремио своју помоћ. Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров најавио је да ће ови конвоји од сада чешће снабдевати угрожена подручја и да се на наредни неће дуго чекати. А све то може да значи да Порошенку време брзо цури и да би њему и народу Украјине предстојећа зима могла да донесе економски и војни крах. За разлику од Порошенка, Путин не показује никакве знаке нервозе.
[/restrictedarea]