Почетна / Документи / Политичка позадина убиства Зорана Ђинђића

Политичка позадина убиства Зорана Ђинђића

Из штампе је управо изашла књига „Трећи метак. Политичка позадина убиства Зорана Ђинђића“, производ вишегодишњег заједничког истраживања Милана Веруовића, шефа премијеровог личног обезбеђења који је и сам тешко рањен у атентату 12. марта 2003, и Николе Врзића, помоћника главног уредника недељника „Печат“. Први део књиге, „12. март 2003.“, открива да „званична истина о убиству премијера Србије не почива ни на материјалним доказима нити на сведочењима очевидаца, већ је исконструисана на неодрживим вештачењима и на брижљиво изатканој мрежи признања и сарадничких сведочења од којих ни једна ни друга не могу да опстану у судару са непорецивим чињеницама“. Други део, „Политичка позадина“, анализира везу криминала, полиције и политике која је успостављена после 5. октобра 2000, догађаје који су довели до 12. марта 2003, умешаност иностраних структура у формирање званичне истине о убиству Зорана Ђинђића, политику српског премијера и оно што је од те политике после његовог убиства остало. А трећи метак испаљен у атентату, који је постао симбол свега сакривеног и необјашњеног у званичној истини, показаће се и као метак испаљен у Србију…

Отрећем метку су, под заклетвом, на суду говорили сви који су у тренутку атентата били у дворишту испред улаза 5 у Владу Србије; сви припадници Ђинђићевог личног обезбеђења који су у то двориште стигли из резиденције премијера, распоређени у три аутомобила… У чему су подударна њихова сећања? Сви су чули три пуцња; први пуцањ, како су га чули, био је тиши од другог и трећег, при чему су први и други, који су погодили Зорана Ђинђића и Милана Веруовића, испаљени један за другим, док је трећи уследио после извесне паузе…
Али није то све. Враћамо се на оно оштећење на ивици зида зграде, десно од врата, на увиђају означено бројем 10. Како је то оштећење настало? Према званичној истини, реч је о оштећењу од хица који је прошао кроз Милана Веруовића.
Сам Милан Веруовић пак на суду је устврдио да је тај метак ударио у зид зграде пошто је сам већ лежао, рањен: „…чуо сам трећи пуцањ истог интензитета и снаге као и овај који је погодио мене, претходни. Видео сам рикошет тог метка који је ударио испред мене у, чини ми се, десну страну зида у односу на врата, према којима сам ја лежао. (…) Тај метак је ударио иза Сашиних леђа. Саша је у том тренутку улазио у зграду. Метак је ударио иза његових леђа и рикошетирао о зид зграде и направио велики прасак. На том зиду је дигао велику прашину.“
[restrictedarea] „Кад сам се сагињао“, одговорио је Александар Бијелић на питање када је чуо трећи пуцањ, поткрепљујући тиме Веруовићев исказ.
Није рањени шеф премијеровог личног обезбеђења био и једини који је видео где је тачно ударио трећи метак. Јован Ђурић, који се сагињао поред рањеног Милана, овако је, на захтев судије Кљајевића, описао „тај трећи хитац“: „Прошао ми је поред главе и чуо сам звиждук метка који се забио у зид испред мене. (…) Тренутак, звук ударца у зид нисам чуо, али сам тачно видео где је погодио. Са десне стране у зиду, од врата улазних.“ Драган Лалић: „Приметио сам изнад Ђурића, који је био нагнут над Веруовићем, један бели облак дима. И укапирао сам да је то у ствари вероватно погодак. Тај бели облак дима био је, ја сам овако приказао људима који то нису видели, као кад човек удари прахером тепих, па се из тепиха појави прашина.“ Па Срђан Дробњак, одговарајући такође на питања о трећем метку: „Видео сам прашину од зида, да је одскочило према мени… (…) На улазним вратима, на ивици зида са десне стране улазних врата. (…) Видео сам дим и прасак камичка.“ И Бобан Пурић: „Тај метак је погодио у зид, од мислим, близу врата тако да се онај малтер мало разлетео кад је…, значи био је као рикошет.“ „Ви сте у једном тренутку данас рекли“, гласило је питање Бобану Пурићу, „када сте рекли да сте чули трећи хитац и онда сте рекли да сте видели контакт тог трећег хица са зидом. Тако сте рекли?“ „Да.“
Притом, нису ови непосредни очевици изјаву о три испаљена хица дали тек у судници бр. 1 Специјалног суда. Напротив, истражним органима је то познато још од самог 12. марта.

*
Милан Веруовић:
Четири месеца после атентата, добијам позив од владине Комисије за испитивање система обезбеђења председника Владе Републике Србије Зорана Ђинђића, којом је председавао Жарко Кораћ, тадашњи потпредседник Владе Србије. После оног разговора са инспектором Градског СУП-а у вечери 12. марта, то је био први пут да неком државном органу дајем изјаву о ономе што нам се догодило…
Комисији понављам и читаву причу о догађајима 12. марта. Јасно им говорим да су на нас пуцали три пута, да је првим пуцњем погођен премијер, другим ја, а да је трећи ударио у зид зграде; они делују зачуђено, као да то први пут чују, иако су свих осам мојих колега из непосредног обезбеђења дали изјаве истоветне садржине у више наврата, и у полицији још 12. марта, и пред истражним судијом.
Комисија, међутим, не покушава даље да разјасни ово несагласје између званичне верзије и онога што смо ми говорили.
После мене, наиме, пред комисијом је сведочио и Александар Бијелић, поновивши да је на нас пуцано три пута; остали припадници, непосредни сведоци атентата, уопште нису ни саслушани, осим Срђана Бабића, који је међутим испитиван искључиво о догађајима у вези са покушајем атентата код хале „Лимес“, иако томе он није ни присуствовао јер је, као претходница, раније отпутовао у Бањалуку. Као да комисија уопште није ни желела даље да слуша сведочења непосредних очевидаца…
Више пута у току јула и августа 2003. тражио сам од Зорана Живковића, тадашњег премијера и в. д. председника Демократске странке, да се лично заинтересује и ангажује док је истражни поступак још у току како бисмо разрешили ово важно питање. Указујем му да се у јавности ствара слика о атентату која не одговара ономе што се заиста догодило. Предлагао сам му да ДС ангажује независну комисију, која би још једном проверила све постојеће податке, материјалне доказе, и уклопила их са оним што ми говоримо. Живковић је обећавао да ће то урадити, али сам убрзо схватио да су та обећања празна.
Због тога доносим одлуку да о свему што се десило проговорим јавно, у радио-емисији „Кажипрст“ на Радију Б92. Емисија се снима половином септембра, али се њено емитовање одлаже из недеље у недељу. Недеља је била када ме је телефоном позвао Чедомир Јовановић, тадашњи потпредседник Владе Србије и функционер ДС-а, и забринут ми рекао да сам интервјуом – који ће бити емитован наредног дана – направио велики проблем. Да га је тим поводом контактирао Бора Бањац, тадаши начелник Управе за борбу против организованог криминала, и да му је отворено изнео сумњу да овим интервјуом Чедомир и ја заједно покушавамо да наудимо министру полиције Душану Михајловићу?! Запрепашћен овим његовим речима, предлажем му да сутрадан организује састанак са Бањцем, коме бих непосредо објаснио све што га интересује о догађају, иако ме они – УБПОК – дотад нису позвали да дам било какву изјаву. Користим прилику да Јовановићу објасним да од истине ја нећу одустати, и да сам изјаву јавно дао како бих спречио било кога од њих, с којима сам пуно пута о томе разговарао – мислећи притом на Зораново најближе окружење, јер сам у њих дотад имао највеће поверење – да кажу како нису знали за чињенице о којима сам им упорно говорио. Следећег дана ми се Јовановић, међутим, није јављао, нити је одговорио на моје поруке, и до сусрета са Бором Бањцем није дошло.
Дан после објављеног интервјуа, новине су пуне изјава Ненада Вукасовића, адвоката Звездана Јовановића, који говори да прича о трећем метку руши оптужницу. Зове ме Владимир Беба Поповић, бесан, и тражи да хитно дођем на састанак у његову агенцију „Спектра“.
Одлазим тамо, он ми даје већ написану изјаву коју треба да прочитам новинару „Бете“ или „Фонета“, више се не сећам коме тачно. Том изјавом требало је да демантујем оно што сам изјавио дан раније у „Кажипрсту“, да је на нас пуцано три пута. Овакав покушај промене моје изјаве Поповић образлаже тврдњом да је мој јавни наступ угрозио оптужницу, и да ћу ослободити окривљене. Покушавам да му објасним да оптужница, коју ћу својим наступом ја угрозити, и није добра оптужница. У нашу расправу, понављајући Поповићеве речи, укључују се Владан Батић, тадашњи министар правде, Чедомир Јовановић, а расправи присуствује и Богољуб Карић, који је додуше све време ћутао. Растајемо се без договора.
Касније, када је у поступку пред Специјалним судом сведочио Владимир Поповић, тражио сам да се пред судом суочим са њим, због његовог покушаја да утиче на моје сведочење. Суд је овај предлог одбацио.
После ове мучне расправе први пут схватам да Зорановом најближем окружењу и није у интересу да се потпуна истина о атентату разоткрије до краја.
Тада почиње медијска хајка против мене; истовремено, разноразним написима у штампи обесмишљава се „прича о трећем метку“, измишља се некакав ледени метак, а све у циљу да се дискредитује предстојеће сведочење мојих колега и мене. Паралелно с тим, јавности се увелико потурају приче да Зоран Ђинђић уопште није марио за своју безбедност, те да је, практично, делом и сам крив за своју погибију.
Притисак да одустанемо од своје приче био је ужасан. Пред своје сведочење у Специјалном суду зове ме Александар Бијелић и каже ми да морамо да се консултујемо са Ружицом Ђинђић о нашим изјавама. Уплашен је да ћемо – останемо ли при својим изјавама, при истини – окривљене ослободити. Покушавам да га охрабрим, уверен у његову оданост покојном шефу и најбољу намеру, добро знајући какве притиске и он трпи јер је, као и ја, у непрестаном контакту са Зорановим најближим окружењем. Заједно одлазимо да посетимо Ружицу. Она нас још једном охрабрује; каже нам да, без обзира на медијске спекулације, ми морамо да останемо при ономе што смо говорили, то јест, да по сваку цену морамо да испричамо оно што се заиста и догодило, без обзира на могуће последице.
*
Шта се дешава пошто је 15. марта „Глас јавности“ неовлашћено објавио фото-робот непознатог учесника у атентату, и истог јутра изазвао тешко објашњиви бес Владимира Поповића? Петнаестог марта ништа, 16, 17. и 18. марта ништа све до вечерњих сати. А онда је, тог уторка 18. марта 2003. године, изненада објављено саопштење МУП-а Србије, у коме је МУП Србије показао да је директни и дискретни саучесник у заташкавању истине о убиству покојног премијера. Уместо фото-робота, цртежа дакле, објављеног у „Гласу јавности“ – за који знају да је аутентичан јер су га сами и израдили – објављују фотографију човека који личи на онај нацртани фото-робот. Доказ (цртеж) свесно замењују његовим фалсификатом (сличном фотографијом) тврдећи тог 18. марта увече да је на фотографији неидентификована особа која је „значајно умешана“ у атентат. А следећег дана, 19. марта, МУП саопштава да „особа са фотографије није умешана у атентат“, а да је „за сада непозната особа за коју се основано сумња да је директно умешана у атентат користила украдена лична документа особе са фотографије због њихове изузетне сличности“.
Шта је ту посреди? Кренули смо од фото-робота насталог 12. марта, дошли до фотографије објављене 18. марта, а онда, следећег дана, до тврдње о украденим личним документима. Где су пронађена та украдена лична документа, и како су она уопште повезана са атентатом? Званично, то никада није објашњено.
Испоставља се на крају да је особа са фотографије, она којој су наводно украдена лична документа, војни музичар Дејан Кузмановић, који са атентатом на покојног премијера нема никакве везе осим што је, иронијом судбине, свирао на његовој сахрани. МУП се Кузмановићу извињава, а јавности се на крају објашњава да је, ето, дошло до грешке. Како је дошло до грешке не прецизира се, тек, ефекат је постигнут – о непланирано објављеном фото-роботу више се не говори, као што се не говори ни о тврдњи о украденим документима и фотографији која се изненада појавила уместо цртежа, а да није објашњено ни како ни одакле. Појео вук магарца.
И сам Дејан Кузмановић је касније изјавио медијима, пошто је тужио – и на суду добио – државу због стреса који му је нанела неоправданом оптужбом: „Полиција ми никада није објаснила одакле им моја слика из возачке дозволе, па су казали да је то сувише компликовано и да не би хтели тиме да ме замарају.“
Да бисмо разјаснили ово што полиција никада није објаснила, разговарали смо са Дејаном Кузмановићем. И ево шта се заправо догодило, ево још једне тешке оптужбе на рачун српске полиције и оних који су полицијом тада командовали.
Фотографија, објављена 18. марта увече, јесте фотографија Дејана Кузмановића, војног музичара. „То је била фотографија из моје возачке дозволе. Ни у једном другом документу који имам, или сам тада имао, није се налазила ова фотографија“, рекао нам је Кузмановић.
И онда кључна информација: „Та ми возачка дозвола“, прича Дејан Кузмановић, „никада није била украдена.“ Никада није била украдена?! „Никада. Све време је код мене.“ И додаје: „Иако је истекла и поништена, сачувао сам је за успомену.“
Објављујемо слику возачке дозволе Дејана Кузмановића. Доносимо и фотографију коју је објавио МУП 18. марта 2003. године. Да, реч је о истој фотографији.
О чему се ту, забога, ради?
Понајпре, очигледно је да је полиција 19. марта слагала када је рекла да је непознати атентатор користио украдена лична документа; документ, како казује и доказује његов власник, није био украден. Полиција, отуда, до документа и фотографије није ни могла да дође у некаквој акцији, некаквом претресу; уосталом, како је већ истакнуто, МУП није ни објаснио како је дошао до фотографије објављене 18. марта увече.
Одакле, онда, МУП-у фотографија Дејана Кузмановића? Фотографија која је све време код њега, у његовој возачкој дозволи. Постоји само једно објашњење, будући да постоји само још једно место на коме је постојала та(ква) фотографија. И то је објашњење које потврђује сумње у полицију: полиција је, наиме, приказала онај други примерак фотографије који се предаје СУП-у када се вади возачка дозвола, онај примерак који се не качи у ту возачку дозволу већ остаје у евиденцији СУП-а! Трећег примерка те фотографије, напросто, нема. Објављена фотографија, уосталом, није избушена у угловима, као њен парњак из возачке дозволе.
Шта све ово говори? Говори да је полиција, свесно и са предумишљајем, подметнула фотографију човека чији је идентитет ем знала иако је лагала да не зна, ем знала и да тај човек – Дејан Кузмановић – са атентатом и атентаторима нема ама баш никакве везе. А све то само да би обесмислила фото-робот који је непланирано испливао у јавност у „Гласу јавности“ 15. марта.
Овиме, такође, постаје јаснији и онај тродневни размак, три дана која су прошла између објављивања фото-робота 15. марта и подметања фотографије 18. марта увече. Као да су током ова три дана чешљали своје евиденције, док нису пронашли фотографију човека који довољно личи на човека са фото-робота… Дејан Кузмановић је, једноставно, имао ту несрећу да фотографија из његове возачке дозволе („У другим документима изгледам сасвим другачије, пошто ми је килажа варирала“, рекао нам је) упадљиво личи на фото-робот атентатора, састављен 12. марта по опису сведока Бранка Бугарског…
Али није ово подметање Дејана Кузмановића и најгоре што су полиција и они који су њоме командовали учинили поводом фото-робота. Постоје још два крунска доказа њихове умешаности у заташкавање истине о атентату, и, без имало претеривања, умешаности у сам атентат…
*
Државнички патриотизам, на коме је инсистирао Зоран Ђинђић у месецима пре погибије, одмах после његове смрти је скрајнут и занемарен као да га никада није ни било, а покојни премијер је сведен на поједностављени стереотип прозападног модернизатора и реформисте, чак и „београдског квислинга“, како је назван у наслову текста Нила Кларка у британском „Гардијану“ 14. марта 2003; сад, како се његови сукоби са Хагом и, нарочито, косметска офанзива против воље Вашингтона и Брисела у такав стереотип никако није уклапала, о томе је једноставно престало да се говори како би ово завештање Зорана Ђинђића скончало у забораву.
И зато не можемо а да се не запитамо: да ли је он посмртно начињен издајником да бисмо лакше поверовали да су га убиле патриоте? Као што је био и повезиван са криминалом па се потом поверовало да је сасвим логично што су га криминалци и убили. А онда је између криминала и патриотизма стављен знак једнакости…
Али зашто би те неидентификоване патриотске и националистичке снаге желеле да убију човека који је, бранећи српско право на Косово и Метохију, ушао у директни и јавни сукоб са САД и Европском унијом? Ако то није био чин државничког патриотизма, шта јесте? И зашто би онај мистериозни антихашки лоби саучествовао у убиству човека који, да, јесте 2001. године Хагу изручио Слободана Милошевића, али је од тада до те мере променио став да је јавно изјављивао да му испуњавање налога Трибунала није никакав приоритет и да му тек приоритет не представља хапшење Ратка Младића и Радована Караџића, због чега је уосталом и замрзавана америчка помоћ Србији? Нешто, једноставно, у овој слици није баш како треба…
А она постаје још и очигледније проблематична када се подвуче црта и сагледа деловање Зорана Ђинђића 2003. године, које смо сасвим намерно онако опширно изложили да не би било никакве недоумице: спорењима око Хашког трибунала, сукобима поводом Косова и Метохије, довођењем у питање дејтонског поретка Босне и Херцеговине, отвореним отказивањем послушности страним амбасадорима и државама које они представљају, Зоран Ђинђић, коме су Американци помогли да дође на власт („Помогли сте нам да успоставимо демократију у Србији“, навео је и сам у оном писму Џорџу Бушу поводом Космета) од дела решења што је био 5. октобра 2000, претворио се до 12. марта 2003. у део проблема. Постао је претња по pax Americana, успостављан на овим просторима од 1991. до 2000…
Шта је после смрти Зорана Ђинђића остало од његове политике? Да ли су је његови наследници изменили? У чију је корист била та измена? То јест, већ цитираним речима Марка Кљајевића: „Још у старом Риму политичка убиства су се решавала тако што је сумња падала на ‚бенефицијаре‘, на оне којима је злочин ишао у корист. На основу тога се утврђивала кривица.“
Политика Зорана Ђинђића је после његове смрти доживела преокрет. И то се најочигледније види у судбини политичке борбе за Косово и Метохију, коју је са оноликим жаром и упорношћу водио у последњим месецима свог живота. Та борба је, у најкраћем, нестала без гласа.
Ђинђићеву косметску иницијативу, формализовану спомињаним и цитираним писмом Савету безбедности УН, његов наследник Зоран Живковић није наставио.
Ђинђићев захтев за повратком српских снага безбедности на Косово и Метохију, предвиђен Резолуцијом 1244, Зоран Живковић неће поновити; уместо тога, приликом званичне посете Сједињеним Америчким Државама крајем јула 2003, Америци ће понудити наше трупе за помоћ у рату у Авганистану.
Ова промена курса је утолико видљивија ако се сетимо да је само неколико месеци раније, 3. фебруара, Зоран Живковић рекао да је „повратак војске и полиције на Косово обавеза која произлази из Резолуције 1244 и Кумановског споразума“, да „дефинитивно за тим има потребе“, и „за Б92 најавио непрестане нове сличне иницијативе у међународним институцијама“…
Други Ђинђићев захтев, који је наишао на жестоко противљење Вашингтона и Брисела, да одмах почну преговори о коначном статусу Косова, завршиће се на једнако неславан начин: прећутним одустајањем од тог захтева. Речима самог Зорана Живковића након посете Америци (после које је, иначе, изјавио: „Оно што је америчка страна показала, то је пре свега подршка реформама, свим реформама које су вршене у овој држави од 5. октобра 2000. године, посебно онај део реформи од 12. марта ове године…“): „Оно што је сада сигурно то је да разговори о будућем статусу, о будућности Косова, неће почети тако брзо. Мислим да је то добро за нас.“ (његов интервју „Недељном телеграфу“ од 14. августа 2003.)
Опет, заокрет је још и озбиљнији ако се сетимо да је 7. фебруара Живковић рекао да „разговоре на ту тему (коначног статуса Косова) треба почети одмах“.
А Ђинђићеви захтеви за решењем статуса Косова које ће остати под суверенитетом Србије јер „права Србије на Косову и Метохији нису нешто што може да нестане“ и „Космет је за мене државни приоритет број један“, свели су се на Живковићеву помирљиву и неодређену оцену да ће „најбоље решење бити оно које ће гарантовати да се никада не понове сукоби и неспоразуми на територији Косова“…
Неће бити поновљена ни Ђинђићева упозорења, или претње, дејтонској архитектури Босне и Херцеговине у случају осамостаљења Косова. Напротив, без иједне речи званичног Београда прошла је 2. априла 2003. одлука тадашњег високог представника у БиХ Педија Ешдауна да укине Врховни савет одбране Републике Српске – што је био кључни корак ка гашењу њене војске – и да из Устава РС избрише одредбе које спомињу државност, независност и суверенитет Републике Српске.
Речју, политика Зорана Ђинђића је после 12. марта 2003. доживела потпуни, и крајње очигледан заокрет. Коме је он „ишао у корист“? Јер, како то рече Марко Кљајевић, „на основу тога се утврђивала кривица“.
Заокрет српске политике после 12. марта 2003. ишао је у корист онима који су српском политиком пре 12. марта 2003. били изразито незадовољни, што су у више наврата и отворено исказивали. Ишао је у корист Вашингтону и Бриселу, то јест, свим потоњим спонзорима косовске независности које је 2003. Зоран Ђинђић „ухватио усред неких ‚радњи‘. Чини ми се да некима реметимо концепцију за Балкан и Косово и Метохију. Треба их и разумети. Таман су били направили свој концепт, а онда неки Ђинђић почиње да ‚пали светло‘. И говори: станите, не може више тако, да видимо шта је досад урађено и куда даље. Мени је ова реакција била доказ да, у суштини, постоји неки прећутни план да се 2004. или 2005. године заокружи независност Косова“…
Оволики заокрет српске политике после убиства Зорана Ђинђића, у правцу поновног успостављања pax Аmericanа, који је он пореметио, могао би да се објасни и као производ хаотичне ситуације, настале после убиства премијера Ђинђића, коју су САД и ЕУ опортуно окренуле у своју корист. Међутим, постојање чињенице да су британске и америчке безбедносне структуре умешане у практично све сегменте приче око убиства Ђинђића и потоњег утврђивања лажне званичне истине о његовом убиству, уз чињеницу да је убиство српског премијера управо њима донело политичку корист, никоме не даје за право да као пуку теорију завере одбаци могућност да је улога тих служби и њихових држава у убиству српског премијера и далеко страшнија од опортунистичког коришћења чињенице да више нема Зорана Ђинђића да им смета и ремети планове.
Дванаести март 2003. године био је трагедија једног човека и његове породице. Али Зоран Ђинђић је био председник Владе Србије, и пуцањ у њега био је и пуцањ у Србију. Као такав, преусмерио је њену будућност и зато је, иако је од њега протекло више од једанаест година, актуелан и данас. Једини начин да Србија преживи тај пуцањ био је да утврди потпуну и непорециву истину о убиству Зорана Ђинђића, о његовим убицама и њиховим мотивима. Само би тиме био осујећен циљ који су желели да постигну убиством председника српске владе. Нажалост, како су показале странице за нама, од трећег метка до политичке позадине, превише је индиција и доказа да потпуна и непорецива истина није откривена. А то би значило да жртва 12. марта 2003. године није био само Зоран Ђинђић, већ да смо жртве и сви ми.
[/restrictedarea]

4 коментара

  1. verujem da ce najzad neko imati sluha za ono sta se i kako se zaista dogodilo. verovala sam u sud i strasno sam se razocarala…ono je bila predstava, sudije losi glumci, ali bez savesti. ona presuda je njihov krst!!!




    0



    0
  2. toliko ocevidaca, svedoka koji su direktni ucesnici atentata, proglaseni su kukavicama, nesposobnim da budu obeybedjenje…ispali su uplaseni i ljudi koji nemaju moc rasudjvanja.nemaju svoj stav…a lepo su culi i videli i doziveli!!!




    0



    0
  3. Kada je trebalo da eksperti iz Nemacke daju svoju rec o ovom slucaju, nisu zeleli da dodju u Srbiju vec su govorili preko video bima. Gotovo svaki njihov odgovorje bio: Ako kazete da je tako bilo, onda je moguce….To svedoci da nisu zeleli da se brukaju pa su nasli formulu….AKO vi tvrdite da se tako dogodilo, onda je MOGUCE….Dakle nista nisu ni rekli…Zasto….zato sto je neko iz Srbije zeleo odgovor koji je odgovarao Petooktobaricima na vlasti…i da Djindjic ostane mit…Doticni, nek mu je laka zemlja, nicim Srbij nije zaduzio osim …Zlom…On je i od NATA trazio da ne odustaju od bombardovanja..




    0



    0
  4. Оригално ту нису постојала врата до великог реновирања зграде 62 године оригинално на адреси Великог Милоша 22. Зашто су пето октобарци изабрали да ту улази председник владе то знају они који су донели ту одлуку.Званичан улаз је био из броја 22 ту јебила и стражара за милицију. Ово износим јер као столар учествовао сам у реномирању и постацви тих врата уз многе друге
    радове.Које пуцао и зашто знају налого давци истина ће изаћи на светлост дана када небуде више актуелна. Гос,Врзић износи неке детаље претпостаке јасно даје Ђинђић засметао када је мало проговорио о српским интересима,то НАТО ИМПЕРИЈА не жели да чује
    и онда долази до обрачуна као сада у Украјини.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *