ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ

Пронађен Сергеј Белоус
„Дневник“ Радио-телевизије Србије спремно је у понедељак пренео вест о нестанку нашег новинара Сергеја Белоуса и апел да му се помогне. Исто као и „Пинк“ и „Хепи“, телевизије са националном покривеношћу. Сасвим је могуће да је таква, правовремена и делотворна реакција најутицајнијих овдашњих гласила, уз једнаку реакцију Удружења новинара Србије, допринела томе да се већ сутрадан појаве поуздана сазнања да је Сергеј Белоус жив (мада не и сасвим слободан).
Можда ће неко помислити да људскост коју су на дотични начин исказале наше колеге није ни потребно посебно истицати, али када се погледа да неке друге ТВ куће и новинарска удружења нису нашла за сходно да пренесу обавештење о Белоусовим невољама, биће да исказивање захвалности РТС-у, „Пинку“, „Хепију“, УНС-у и свима осталима који су проносили вест о хапшењу младог историчара и публицисте ипак није сувишна. У то име, редакција „Печата“ се набројанима, али и „Историјском пројекту Сребреница“, Београдском форуму за свет равноправних, НСПМ-у, као и многим појединцима који су нудили и указали помоћ овим путем још једном захваљује.
Сергеју је помоћ можда још потребна, пошто се и даље налази на подручју под надзором режима о којем је он изразито критички извештавао месецима уназад. Известан неспокој улива и прилична неубедљивост званичне верзије, по којој су Сергеја Белоуса и његова два пратиоца у петак 1. августа у близини украјинско-руске границе заробиле особе у маскирним униформама, после чега су их три дана возили по Украјини и на крају их, претходно им узевши исправе, паре и одећу, оставили поред пута у граду Дњепроджержинску, где их је онда пронашла и збринула полиција. За отмичаре који су више од три дана држали у заточеништву Сергеја и пратиоце, док су српска, руска и украјинска јавност нагађале да ли су уопште живи, наводно се не зна којој од зараћених страна припадају – тако је барем саопштила локална полиција на конференцији за новинаре уприличеној у среду 6. августа управо у Дњепроджержинску, којој је присуствовао и сам Белоус, мада у видно исцрпљеном и несвојствено расејаном стању. У интересу истраге, која се спроводи, Сергеј Белоус није залазио у детаље, већ је само угрубо потврдио да су он и два пријатеља заиста били отети у близини границе.
Извесно је само да ће Сергеј Белоус бити на сигурном тек када се, како је и планирао, наредне седмице врати у Београд, где живи већ годину дана, радећи на докторској дисертацији у вези са конфликтом на Косову и Метохији.

IN MEMORIAM
Страхињa Живак (1932−2014)
Живео да би сведочио!
Један од најпознатијих српских логораша у затвору „Виктор Бубањ“ и аутор девет књига, Страхиња Живак преминуо је у Требињу у 82. години. Неке од његових књига преведене су на више светских језика. У свом граду Страхиња је био жива легенда. Не постоји Србин у Босни и Херцеговини који није чуо за њега. Почетком несрећног рата у БиХ, тешко рањен доспева у Алијине казамате, у једно од најгорих мучилишта. У Централном затвору сазнао је Живак да су му, бранећи огњиште, убијени двојица синова и мајка. Од туге, његовој супрузи Малини препукло је срце. У злогласном сарајевском затвору, у дубоком болу, Страхиња је обећао себи да ће преживети да би сведочио о злочинима муслиманске и хрватске војске над Србима у недавном рату.
За 10 година, по изласку из сарајевског логора „Виктор Бубањ“ и Централног затвора, написао је девет књига, инспирисан жељом да победи људско зло. Његове књиге Живим да сведочим, Још једном о злочинима над Србима, Све на чистину, Логор Челебићи, Јаук, Сведок − све док, Злопамћења два… од 1996. Промовисане су у Београду, Новом Саду, Нишу, Смедереву, Подгорици, Бањалуци, Требињу, Фочи…
У интервјуу који је фебруара 2012. године дао „Печату“ остало је забележено и његово сећање: „Моји синови и још 50 Срба били су данима и ноћима распоређени да чувају децу, старце од зверстава Алијиних солдата. Нико није желео да се понови 1941, када је један Хрват − усташа са Бјелашнице, упао у Брадину, до зуба наоружан, и одвео 19 младих, голоруких Срба у Коњиц, где су убијени, искасапљени и бачени у јаме. Са тог подручја је преко пет хиљада српске нејачи током Другог светског рата завршило у усташким јамама.“

На прослави „Олује“ у Чавоглавама 100 000 људи
У месту Чавоглаве у Шибенско-книнској жупанији се на прослави 19 година од „Олује“, коју је организовао хрватски певач Марко Перковић Томпсон, окупило чак 100 000 људи, јавили су хрватски медији.
Прекршајно је пријављено девет особа: један продавац непримерених сувенира, шест особа због застава са словом „U“, као и двојица који су омаловажавали полицијске службенике.
Централни део прославе почео је у 21 сат испред Цркве хрватских мученика у Чавоглавама, где је одржан велики концерт на којем су наступили Марко Перковић Томпсон, Мате Булић, група „Опћа опасност“ и Мирослав Шкоро. Међу виђенијим гостима били су присутни шибенски бискуп Анте Ивас, челница грађанске иницијативе „У име обитељи“ Жељка Маркић, бивши челник „хрватске републике Херцег-Босне“ и донедавни хашки затвореник и ратни злочинац, Дарио Кордић.
Прослава у Чавоглавама, у организацији Марка Перковића Томпсона и његових пријатеља, одржава се 11. годину заредом.
/ Танјуг /

Хтео да се убије са српском заставом
Саобраћај на београдском Старом савском мосту више од сат времена био је у среду увече блокиран у једном смеру, због човека који се са српском заставом попео на конструкцију моста, у намери да изврши самоубиство. Преговори са њим прошли су успешно и око 19 часова саобраћај је поново успостављен.
Саша К. (39) у разговору са специјалним тимом полиције и, по својој жељи, новинаром Младеном Мијатовићем, одустао је од намере да изврши самоубиство. Након сат времена одложио је српску заставу и сишао са моста.
Овим инцидентом је, према сопственим речима, желео да скрене пажњу на српске јунаке из Првог светског рата. Возилом Хитне помоћи Саша К, иначе отац двоје деце, превезен је у психијатријску установу.

Тражи се црногорски језик у Врбасу
Црногорска партија (ЦП) затражила је од општине Врбас да покрене поступак увођења црногорског језика у службену употребу, јавила је телевизија Б92. Ова партија упутила је писмо председнику општине Врбас Братиславу Кажићу са захтевом да се „коначно прекине са праксом дугогодишње дискриминације припадника црногорске заједнице и да Општинско веће на првој наредној седници покрене поступак увођења црногорског језика у службену употребу, јер су стечени сви законом прописани услови“.
У општини Врбас живи 7 353 Црногораца, што чини 17,5 одсто од укупног броја становника.
ЦП, како преносе црногорски медији, очекује да Кажић, као демократски изабрани председник општине и представник највеће политичке партије у земљи, обезбеди скупштинску већину која ће изгласати одлуку коју им императивно закон и Устав налаже.
Ради се о одлуци о изменама и допунама Статута општине Врбас, којима се Статут усклађује са Законом о службеној употреби језика и писама. На тај начин се уводи у равноправну службену употребу, поред српског, мађарског и русинског језика и њихових писама, и црногорски језик и писмо у Врбасу.
„Чланом 11. Закона о службеној употреби језика и писма, утврђена је обавеза јединица локалне самоуправе да својим статутом уведу у равноправну службену употребу језик и писмо оне националне мањине чији проценат у укупном броју становника на њеној територији достиже 15 одсто према резултатима последњег пописа становништва“, казали су у ЦП.
ЦП наглашава да су надлежни органи општине Врбас до сада игнорисали захтеве Удружења Црногораца Србије „Крсташ“ и захтеве ЦП, као и препоруку покрајинског омбудсмана. На захтев ЦП од 5. децембра 2013. актуелно руководство је крајем исте године одговорило негативно.
Поред Врбаса једина општина у Србији где су испуњени прописани услови за увођење црногорског језика у службену употребу јесте општина Мали Иђош, која је то урадила 2010. године, на захтев Удружења Црногораца Србије „Крсташ“, гласовима одборника Савеза војвођанских Мађара (СВМ) и Црногорске партије (ЦП).
/ Б92 /

Поклонички крст у Тополи
На месту војне болнице из Првог светског рата у Тополи, у којој се опорављало и умирало на хиљаде хероја, на месту где је вожд запалио искру слободе и борбе, прошле недеље је постављен освештан петометарски, белокамени поклонички крст у знак почасти српским и руским јунацима из Првог светског рата. Уз бројне манифестације, откривањем споменика Фонд Владимира Храброг и Словенско друштво oбележили су стогодишњицу Великог рата. Поред бројних манифестација под називом Светлој успомени на српске и руске јунаке Великог рата одржана је и Међународна научна конференција Поуке Великог рата 1914−1918. Русија и Србија – историјски савезници, уз учешће бројних познатих научних и културних делатника из Русије, Србије, Белорусије и Црне Горе. Такође је одржан и Округли сто на тему: Примене технологија информативних ратова и њихов утицај на развој догађаја у Првом светском рату и каснијим револуцијама. Развој технологија манипулисања јавном свешћу у балканским догађањима с краја ХХ – почетка ХХI века и данашњи догађаји у Украјини.
На крсту који је постављен, како објашњава „Печатов” сарадник, православни публициста Ранко Гојковић, учесник на Округлом столу у оквиру програма обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата, испод ногу изрезбареног распетог Христа, нимало случајно, налазе се цар Николај и цар Лазар.
„Они су симболи духовних стремљења наших народа (са друге стране крста изрезбарене су речи Светог владике Николаја о светолазаревској жртви Светог цара Николаја II). Наша историја нам често указује на узајамно деловање крста и мача у одбрани истине. Сергије Радоњешки и Димитрије Донски са једне – патријарх Јефрем и цар Лазар са друге стране, Свети Сава и Немања, митрополит Кирил и Александар Невски… Крст и мач су управо због одбране истине били оружје наших народа, крст и мач у нашој историји представљају дијаметрално супротан симбол папистичким крсташким походима.“