Одломци из Дневника: ЊЕГОШЕВА СВЕТЛОСТ

Два су извора светлости наизменично дејствена у опусу цетињског усамљеника. Један је небески, божански; други земаљски, човечански. Први нас ослобађа за вечност, други нам отвара пут у историји. Подела је, у целини песниковог опуса, условна и вештачка

Пише Милован Данојлић

Честитајући ми на награди у чијем је називу Његошево име,једна наша земљакиња, принуђена да се године 1945. исели у Америку, упитала ме је, у писму, шта тачно значи реч извиискра. Кованица ће збунити и понеког из Черногорије, па како не би избеглицу у Калифорнији, истргнуту из родног тла седамдесет лета. Требало је, у писму старој госпођи, одржати мало предавање, при чему сам и сам понешто боље разумео.
Наш је песник био обузет светлошћу. Делу, данас познатом као „Горски вијенац“, у почетку је наменио наслов „Извиискра“. Дух, у поезији, долази до високог усијања, језик у њој варничи. „Горски вијенац“ је варница извијена из тамних дубина нашег историјског постојања, искра излетела из каменитог домаћег тла. Без тог удара она би „у кам очајала“.
Два су извора светлости наизменично дејствена у опусу цетињског усамљеника. Један је небески, божански; други земаљски, човечански. Први нас ослобађа за вечност, други нам отвара пут у историји. Подела је, у целини песниковог опуса, условна и вештачка. Слобода у земаљским оквирима учвршћује нашу везу са Апсолутом, а она друга, највиша, осмишљава земну судбину. Постојбина светлости је онострана, а њени одблесци допиру до свих кутака творевине, до најмањих умних ћелија.
Лучама је прожет, од њих узбуркано трепери и Његошев епонимни спев. То је, такорећи, један дидактички драмат о архисукобу између светла и таме, добра и зла, истине и лажи. Сукоб је избио у часу стварања света, протеже се кроз сва раздобља повести, траје у сваком дану и часу, у свакоме од нас. Светлост нас храни, обасјава и лечи, надахњује и усмерава. Природа је свемајка „окруњена сунчаним зракама“; читава творевина „ври у луче сјајне“.
[restrictedarea] Битно обележје човека, свест, заправо је једна посебна концентрација светлости: „Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета“.
Овде смо, већ, на тлу Плотинових претањених варијација, а оштра разделна црта између добра и зла упућује на богату дуалистичку традицију, чији одјек неки виде у балканском богумилству. Ту је манихејство, ту Кабала и Платон, Ориген и Филон… Не знамо шта је, посредством руских превода и Милтона, од свега овога Његош стигао да прочита, а питање је колико му је, осетљивом и видовитом, таква лектира била потребна. Начело непрестане борбе и унутрашњег супротстављања њему је, у стешњеној земљи изнуреној у одупирању окупатору, било свакодневно искуство. Бог је, дакако, океан светлости, а свака жива душа варница излетела из средишњег космичког жаришта. Светлост Универзума нас успокојава и теши, а за расветљавање историјских мракова морамо се сами борити. Луча је објава светлости у времену и простору, у нама, и по нашој, ограниченој мери.Сјај у нама, по божанском узору.
У „Лучу“, усмерену према ванземним пространствима, непрестано продиру обрасци земаљског искуства. На делу су два ствараоца, безгранични, и онај стешњен између Турске, Аустрије и Млетака. Творац Васионе је песник у основном значењу речи појетес: „Свети творац величеством сјаје/у искрама као у сунцима“. Oн је „сјајна зрака ока бесмртнога“, а стихови, његови као и наши „пламтеће врсте“, с том разликом што је Логос, код њега , оваплоћен у дело.
Васионски поета, први творитељ, уложио је труд који ми епигонски понављамо. Његова су дела изведена вешто, „са вкусом“; он се побринуо за симетричан распоред листова на свакој гранчици, по његовој су замисли латице „ка вјештијем ткањем поређане“.
Он је и само Време отео од помрчине, и то с муком познатом земаљским трудбеницима стиха сељацима и радницима у две смене: „Толико сам ја посла имао/ док сам време отео мракама/ из њинога ланца и тамнице.“
Небеско царство, са својим сведржаоцем и владаоцем, стоје као праоблик нашег, земаљског устројства, као образац који следимо. Космос је „поезија општег оца“; у његовом пограничном подручју – готово као у Скадру и Травнику – дивљају Сатанини послушници, непријатељи смисленог поретка. Зло је космички покрет одметништва од велике складне замисли. Оно је , у песниковом народу, оличено у Вуку, Вукашину и Вујици, знамењима националне издаје. У истом су колу и планетарни освајачи попут Цезара, Наполеона и Александра Великог. На челу њихове дружине је Кнез Зла, или Дух Зла. Због изопачености њиховог избора, песник ова имена исписује наопачке, па Кнез Зла постаје Алззенк, Наполеон Нолеопан, Цезар Разец, док се Дух Зла окренуо у Илзхуд. Прегледајући енглеску верзију спева од Анице Савић-Ребац, као и француску Бориса Лазића, помислих да би уместо Илзхуд згодно легло Изноугуд:Име грчког империјалисте је скраћено у Алекса, тј. Аскела. Изокретањем целог имена Александар би постао Радна Скела, што је супротно песниковој оцени његовог деструктивног деловања…
Ово је само један од примера бројних земаљских референција метафизичког спева. Владика се, иначе, поигравао бићима и речима на начин који је нама, убогим стихотворцима, веома познат и близак. Да би се наругао „роду славољубном“ и „Сатаниним злоумишљеницима“, прибегао је досеткама којима се ми служимо у дечјим и шаљивим песмама.
Пето певање „Луче“ приказује обрачун Творчевих снага добра са силама зла. Тај окршај подсећа на истрагу „домаћег зла“ у „Горском вијенцу“; отпадници се разгоне у космичким размерама. У сукоб „два страшна воинства“ четвртога дана се умешао сам Свевишњи. Сатана бива потиснут изван простора осветљеног царства, а његови следбеници „пред блаженом одбјегоше војском/ с криковима страве и хуљења.“
„Стријела Вишњег“, одапета из алмазног лука, оживњава сећање на џефердар Вука Мандушића, само што се та стрела не ломи, а застрашује црне легионе.
„Луча“ ми се, у овом читању“ учинила као небеска верзија „Вијенца“; у њој су васионски и земаљски песник суочени са сличним невољама. Певајући, човек се, и иначе, приближава Првом Поети, допире до прага његовог станишта, да се од тог прага одбије у своју помрчину. Дослух са врховним бићем је остварен захваљујући заједничком уделу у светлости:„Свемогућство светом тајном пламти/ само души пламена поете.“
Јединство небеске замисли и земаљске стварности остварено је у Спаситељу, Творчевом „слову возљубљеном. Од Исусовог „свјетлога погледа/ уплашене мраке ишчезоше“.
Исус је светионик у мраку наших живота. Даничић у свом преводу, употребљава вишезначну народну реч „видјело“.Он је, у спеву, најјаче отелотворење наше истовремено оностране и овостране судбине.
Материјални свет се држи на универзалној симпатији, на дантеовској љубави која покреће сунце и звезде, на „магнетизму“. Магнетизам је једна од речи које су се, у „Лучи“, први пут огласиле у оквиру трохејског десетерца, да разбију његову монотонију и означе границу између вишевековне традиције и освита модерног доба. Ту су још: армонија, архангел, Аврора, атом, ад, алмаз, Амента, Горгона, деликатес, дијамант, дракони, електризам, ехидне, Еден, идеја, идоли, Коцит, катедра, курири, легион, Лета миријада, маса, милиони, машина, оризонт, океан, поезија, порфира, пол, сфера, Стикс, симпатија, скептар, трон,физически оков, фигура, Флегетон, хаос, хор, химне,хидре, Церера…
Не знамо, али осећамо и слутимо; слутити, то је све што знамо. Постојање је излетело из једне искре, вољом и речју Творца. Неки том догађају, данас, дају назив bin-bang, што није ни лепше, ни убедљивије од од наредбе Вишњег „да буде светлост“, док се, по једној другој теорији Васиона непрестано шири, а то је, опет, у складу са песничким наслућивањима
Владика црногорски је, у својим слутњама, био на трагу најдубљих светских духовних искустава и знања.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Захваљујемо се аутору за његов поглед на великог Његоша…
    Ипак, остаје питање, због чега се толико дуго одржава перцепција “неоплатонизма” и “дуализма” у односу на Његошево дело, посебно на “Лучу” ?
    Да ли се, брдашца и хумови могу користити као `мера` за врхове високих планина ? Један од најбољих тумача Његошевог дела, св. владика Николај, такоође велики поета то на изванредан начин излаже у својој беседи на стихове из Књиге св. пророка Исаије ( Ис. 2.2) / “Охридски пролог” за 6.08, `Беседа`/ ?!
    Зар `псалмопјеније` није била свакодневност владике Рада ?
    А где су били и Платон и нео-платонисти, `дуалисти` итд. пре три миленијума када су настајали богонадухнути псалми Давидови ?
    Библиотека светоотачког предања каквом данас може да се користи сваки `ималац` интернета, многоструко је обимнија од оне коју је Његош имао на располагању, па опет – `тајанственост` владике Рада – опстаје ?!
    А да заиста `колесница духа` великог поете достиже, тамо где наука још није стигла, сведоче и стихови “Луче” о временско-просторној релативности, а то је било 1845.г, прилично пре рођења Ајншајна ( податак, да ли је Милева Марић – Ајнштајн, читала “Лучу”, није нам познат ..):
    ” Све нек краче својијем временом/
    кога вјенчах на бесамртије/
    тренућ су му в`јеках милиони/
    Кораци су моји божествени,/
    но ја могу то назват простором. ” / Луча, III 146-150 / ?!

    Узгред, стих 169 из Посвете се завршава са: “шапти”, а не “пламти”, што ипак, није исто ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *