Почетна / Друштво / Од Степинца до Шимунића

Од Степинца до Шимунића

Проглашењем Степинца за светитеља Ватикан би измакао испружену руку ка Српској православној цркви и занемарио милионе искрених душа са ових простора

Пише Jереј Владимир Вранић

Фудбалска репрезентација Хрватске је на Светско првенство у Бразилу ишла без Јосипа Шимунића, једног од стандардних играча. Наравно, остаће непознато да ли би остварила већи успех да је Шимунић био међу првом једанаесторицом, међутим, памтиће се то да је, после утакмице са Исландом, узео микрофон и неколико пута узвикнуо „за дом“, на шта је публика на стадиону сваки пут узвраћала „спремни“. Шимунић је негирао било какву политичку конотацију поздрава који је познат из Павелићеве Независне Државе Хрватске, тек званична хрватска и светска јавност су осудиле овај акт, а ФИФА га је суспендовала на десет утакмица. Можда је Шимунићева тврдња и тачна, он зна, али је светска јавност јасно дала до знања да се противи било каквим инсинуацијама и подсећањима на нацистички режим.

ХИТЛЕРОВА ИСПОСТАВА У исто време, у званичном Ватикану се све интензивније говори о Алојзију Степинцу, надбискупу загребачком из периода тзв. Независне Државе Хрватске, као светитељу. Ово није мало узбуркало ширу јавност. Независна Држава Хрватска је позната као Павелићева Хрватска, а Павелић је био испостава Адолфа Хитлера у овом делу Европе. Сматра се да оно што је Хитлер био у Немачкој, то је Павелић био у тзв. Независној Држави Хрватској. У таквој држави Алојзије Степинац је био надбискуп загребачки − истине ради, није му био поверен лак задатак: да проповеда јеванђелску љубав. Шта ли је надбискуп Степинац могао рећи Павелићу када је овај био у пуном налету истребљења свих нехрвата? Како проповедати љубав Христову стотинама хиљада крвожедних усташа, програмираних да убијају? Заиста, страшно и помислити! У таквом режиму за једну баналну реч падала је глава. Свима су веома добро познати Холокауст и нацистички концентрациони логори. О томе не треба посебно ни писати нити говорити. Заиста, Степинац није могао да буде послат као проповедник Речи Божје и хришћанских идеала у незавидније време и у нехришћанскије окружење. Нико му не би позавидео на месту и времену. Али, хришћанима и осталим жртвама нацистичког режима остаје упечатљиво да oн није страдао од поменутог усташког режима. Тешко је поверовати да би преживео непоколебиво проповедајући хришћанску љубав и хришћанске идеале, директно се супротстављајући тако крвожедном и зверском режиму решеном да истреби све што му се испречи у остварењу циља. Можда је усташки нацистички режим узимао у уста речи хришћанство и крст, можда је многе ствари и чинио у име хришћанства, али истина је да у том режиму није могуће наћи нити назнаке хришћанских идеала, а да не говоримо о средствима којима су се служили за постизање својих циљева. Ипак, Степинац је осуђен тек од стране комуниста, али не зато што је проповедао Реч Божју, већ зато што је, према њиховим оптужбама, тесно сарађивао са усташким нацистичким режимом.
Надбискуп је можда имао изузетне политичке и дипломатске способности да с најодговорнијег црквеног положаја сачува живот у таквим условима и под таквим режимом, али да ли су политичке и дипломатске способности довољне да Црква неког прогласи блаженим или светим? Свакако, треба узети у обзир и могућност да он као надбискуп загребачки није могао знати шта се дешава у сваком, па и најмањем селу, а постоје многа сведочанства да је римокатоличко свештенство тога времена често предњачило у зверствима. Међутим, да ли га незнање о зверствима квалификује за блаженог или светог? Незнање, ако није мана, тешко да може да буде врлина.

ЈАВНО ЖИГОСАЊЕ ОСТАЈЕ Поред тога, о одређеној сарадњи Римокатоличке цркве тога времена са нацистичким режимом воде се многе полемике не само на Балкану већ и шире. Многи озбиљни историчари и писци писали су о овоме на српском језику, али је књига Џона Корнвела „Хитлеров папа“ из 1999. године покренула читаву лавину критичких осврта како на улогу Ватикана за време Другог светског рата, о којој књига говори, тако и на саму књигу. Помињем дело аутора који није са ових простора, јер је привукло велику пажњу како Ватикана, тако и његових критичара ван Србије; можда га баш због тога и вреди прочитати. У сваком случају, води се незанемарљива полемика на ову тему, а папа Пије XII није канонизован. Милиони људи памте период Хитлеровог нацизма као један од најцрњих у историји. Неће бити лако скоро зацелити ране милионâ људи широм света. Светска јавност данас осуђује и жигоше све симболе и личности који се доводе у везу са периодом нацизма или подсећају на њега. Са друге стране, Ватикан данас говори о Степинчевом посвећењу. Српска православна црква се томе недвосмислено противи, јер сматра да је он, у најмању руку, контроверзна личност. Свакако је легитимно питање зашто би се коментар Српске православне цркве на унутрашња питања Римокатоличке цркве, посебно о избору светитеља, уопште узимао у обзир? Али, такво питање би можда било умесно и оправдано од стране неког ко није упућен у односе Српске православне цркве и Римокатоличке цркве, евентуално неког нехришћанина, или неверника. Међутим, Српска православна црква одувек поштује Римокатоличку цркву као уточиште милионâ искрено богочежњивих и христољубивих душа. Уверени смо да и Ватикан има исто толико испружену руку према Српској православној цркви. То је однос који се негује између две цркве и који је чврста основа за веровање не само у дијалог већ и у конкретне кораке ка зближавању.
Међутим, проглашењем Степинца за светитеља Ватикан би измакао испружену руку ка Српској православној цркви и занемарио милионе искрених душа са ових простора. Чак и да је поседовао одређене квалитете који би га квалификовали за светитеља према условима Римокатоличке цркве, ако ће његово проглашење изазвати саблазан значајном делу хришћанског света, не би га требало прогласити за светитеља. Као хришћани, сви знамо да њему људска слава више ништа не значи. Другим речима, ако је заиста свет, његово проглашење од стране људи неће га учинити ништа мање, ни више светим. Лично мислим да, ако нема мање контроверзних светих личности, боље је и ову једну прескочити. Са друге стране, намеће се питање шта Ватикан добија његовим проглашењем за светитеља? Чему толико инсистирање на Степинцу? У светлу поменуте полемике о улози Римокатоличке цркве у Другом светском рату, Ватикан треба пажљиво да одмери да ли више губи или добија његовим проглашењем за светитеља. Пастирска димензија овог питања не сме бити маргинализована, јер у случају Степинчевог проглашења за светитеља, Ватикан ризикује да загребе дубоке и још отворене ране милионâ уцвељених душа само са ових простора.

НЕДВОСМИСЛЕНА ПОРУКА Светска јавност је осудила, а фудбалска суспендовала Јосипа Шимунића. Суспензија није уследила због тога што је он некога повредио, нити зато што је добио црвени картон, јер није чак ни фаул направио. Све што је Шимунић урадио био је узвик „за дом“. Нажалост, тај узвик је из најцрњег и најкрвавијег времена у историји. Можемо и да поверујемо Шимунићу када каже да је аполитичан и да није имао политички мотивисаних мисли на стадиону, али је званична светска и фудбалска јавност његово дело осудила само зато што подсећа на време најзверскијих нацистичких злочина и он није био уврштен у званичан тим Хрватске на Светском првенству у Бразилу. Изостанком Шимунића послата је јасна и недвосмислена порука против нацизма. Какву ће поруку послати Ватикан у вези са Степинцем, остаје да се види.

 

3 коментара

  1. Ako neko veruje da će oni da se klate na dve stolice sa nama (pravoslavcima), kao mi sa njima i Rusima što pokušavamo – time slabeći jedinog ko nam može čuvati ledja (zbog svog interesa, dabome), onda je mnogo naivan. Lupiće nam Stepinčev šamar, mogu da se kladim! Ako ništa, da pokažu svojima kako treba sa ‘onima’.




    0



    0
  2. Da se ne zamajavamo. NDH je bila fašistička tvorevina „do daske“.
    Taj pozdrav (Šimunića i bratije) je NDH-ov pozdrav i nikad prije i nikad poslije do 90-tih godina nije postojao.
    To je ustaški pozdrav iz NDH. Znam to jer sam iz Sarajeva gdje su ustaše vladale i mnoge srbe, cigane, jevreje i poštene muslimane, poslale u konc. logore, bez povratka.
    Neka idu svi u PM. Laž je da je to pozdrav od „pamtivijeka“ koji su, kao koristili hrvati za spašavanje svog doma. To je laž.
    Slično je i sa novcem „kunom“. Kuna je kao novac bila prisutna samo u NDH. Prije i poslije nikad.
    Sada će je morati zamijeniti eurom (ili evrom, ojrom svejedno).




    0



    0
  3. Немојмо бити наивни. Шимунић је јако добро знао шта ради. Тако му се поздраљају његови сународници у Аустралији, гдје је рођен и одрастао. У Мостару (западном хрватском дијелу) постоји улица кољача, крвника и злотвора Миле Будака.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *