Почетна / Култура / Њу вејв арт-порно

Њу вејв арт-порно

Секс постаје све више присутан у кадровима филмова и телевизијских серија. И то у најексплицитнијој форми. Ослобађање у његовом приказивању је у много случајева већ прешло на страну порнографије

Од када је филма, било је и оних који су дично померали границе „слободе“ (зло)употребом секса. Чинили су то највише захваљујући изопаченом и задртом лицемерју с којим су напредна западна друштва прихватала идеју секса на филму. Сматрали су га прљавштином и сакрили га иза добро брањеног табуа. Створивши тако могућност да „напредни“ међу филмским махерима, који су се крили иза уметничких слобода манипулисањем, изазивањем и пре свега за себе корисним слободним „визионарством“, померају границе дозвољеног присуства секса на филму. Рађено је то поступно и стрпљиво. Та дуга и мукотрпна борба за „слободу“ је у свакој деценији филмског путовања до данашњих дана остављала за собом неко чувено дело које је играло на карту што отворенијег и скандалознијег приказивања сексуалних призора. Проблем је увек био што су углавном такви филмови снимани само сексуалне провокације ради и нису поседовали скоро никакве друге уметничке вредности због којих би били упамћени. Данашњи је неимарски рад на овом плану, међутим, отишао најдаље. Док се, рецимо, доскоро по шкакљивим призорима (које, међутим, углавном не видите до краја) најистакнутији и најсветлији пример отварања врата забрањеним љубавним призорима, Бертолучијев „Последњи танго у Паризу“ сматрао посебном врстом уметничког „скоро порнографског“ израза, у чему је деценијама остао усамљени бастион великог слободног корака напред на овом плану, данашњи његови наследници су га брутално надмашили. У поређењу са филмовима који данас уметношћу маркирају порнографију и за то добијају награде најугледнијих филмских фестивала и институција поменуто Бертолучијево стожер-дело је наивна и невина дечја бајкица.
[restrictedarea]

ИНИЦИРАЊА АРТ-ПОРНО ТРЕНДА У том новом процесу артификације порнографије предводничку позицију тренутно заузимају прошлогодишњи филмови, кански победник „Плаво је најтоплија боја“ Абделатифа Кешишеа и нови корак у псеудоинтелектуалном експонирању данског целулоидног барда, Ларса фон Трира, „Нимфоманка“. Први се бавио експлицитним, предугим и заморно бесмисленим приказивањем лезбијских оргија између тинејџерке и зреле жене, а други свакојаким сексуалним задовољавањима светом, собом и животом згађене и изморене нимфоманке из наслова. У оба случаја, између озбиљне нарације квалитетног уметничког филма и њој одговарајуће визуелне подршке могуће је пронаћи сцене потпуно отворених сексуалних призора, чије постојање уопште не доприноси уметничком ефекту нити развоју приче. Али „запањује“ и провоцира дволичне моралисте. Тако је додата још једна степеница у поменутом вишедеценијском процесу филмског ослобађања од дубиозних моралних стега када је у питању секс. Али овај процес није завршен. У текућој години, а нема сумње и у следећим, прокопаним путем ова два толико цењена и од свих обожавана „ослобађајућа“ филма кренуће и низ нових. Један од њих је већ почео да осваја фестивалске награде бавећи се авантурама једне америчке мајке која одлучује да постане проститутка у драми „Потрес мозга“, а њој парира иначе врло угледни глумац и повремено режисер Џон Туртуро са филмом „Увенули жиголо“ који на комичан, али подразумевајуће сексуално провокативан и трендоманијски напредан начин нуди причу о цвећару одлучном да успешно започне каријеру као жиголо.
Нови талас арт-порно филмова је веома заступљен и у најпопуларнијим, у свим сегментима продукције изузетним телевизијским серијама, од „Рима“, „Борџија“, „Спартака“, „Калифорникације“ (раније „Секса и града“ као једног од пионирских иницијатора овог тренда) до „Игре престола“. И још, скоро да нема личности или појаве из такозване индустрије секса која није добила своје телевизијско или целулоидно биографско место у актуелним или донедавно активним остварењима. Тренутно је у другој сезони серија „Господари секса“ која се бави научницима чија су наводно пионирска истраживања секса омогућила сексуалну револуцију. Прошле године се у најпохвалнијим конотацијама причало о аустријском филму „Рај: љубав“ пошто је експлицитно описивао рај средовечне Аустријанке у такозваном сексуалном туризму у Кенији, стварној, иначе, појави организовања сексуалних путовања имућних западних домаћица у земље трећег света. Своје место у историји филма је после богатог учинка у порнографској индустрији добила и чувена звезда филма „Дубоко грло“ у биографском филму о својим легендарним занатским способностима, „Лавлејс“. О сексуалним зависницима снимљено је мноштво филмова или су бар добијали значајан простор као добар декор у неким другим причама. Најновији допринос за њихов случај су филмови „Дон Џон“ и „Хвала што се поверавате“, наравно са подразумевајућим доприносом у даљем ослобађању приказивања сексуалних призора. Биографски филм, и то поетичног наслова, „Поглед љубави“, добио је и британски бизнисмен Пол Рејмонд, који је први покренуо ланац стриптиз-клубова и најтраженијих порнографских магазина на Острву. Да и не помињемо актуелну припрему тако страствено најављиване екранизације светског бестселера „Педесет нијанси сиве“, који је постао планетарна сензација приморавши и оне што имају проблем да држе књигу у рукама да се осете као велики љубитељи писаног штива и то само зато што на својим страницама нуди обиље еротских призора. Подразумева се да ће у адаптацији енглеске режисерке Сем Тејлор-Џонсон све те силне комерцијалне еротичне нијансе из писанија њене сународнице Ерике Мичел, која се потписује као Е. Л. Џејмс, добити неопходну арт-порно визуелизацију. Многи су склони да тврде да ће тај филм бити еротски хит-филм наредне године.

НЕОБИЧНА ХОЛИВУДСКА РАЧУНИЦА Откуда овај све богатији талас сексом опседнутих и снажно зачињених филмова? Иако су они махом из мањих кинематографија и продукција, њихов је утицај тако моћан да о прикључивању тренду све озбиљније размишља чак и за отварање према сексу у својим филмовима одувек чврсто ригидни и задрто херметични А-Холивуд. Највећи холивудски студији су, наиме, парадоксално и даље потпуно затворени за овакво презентовање секса. Најпре, јер тамо још увек влада померени цензорски систем вредности, који недораслим гледаоцима дозвољава да у холивудским најкомерцијалнијим филмовима виде на хиљаде најбруталнијих убистава годишње, а истовремено забранама онемогућава да та иста публика види макар делић „безобразне голишавости“. Камоли експлицитни секс. Њему могу да се надају потрошачи такозване независне продукције, а и у оквиру ње само повремено и много умереније од европске сексом све обузетије кинематографске понуде. Холивудски велики студији одолевају чак и пошто су се појавиле телевизијске серије са свим сексуалним призорима које улазе у домове милиона забезекнутих Американаца. Холивуд је, међутим, све само не пуритански бункер. Легендарно кроз читаву историју сачињен од најпорочнијих и најдекадентнијих персона, он је и данас, као и увек, место где нема моралне чистоте, чак ни идеје шта би она могла да представља. То што се још није окренуо арт-порно тренду је, као и све у његовим коридорима, ствар пословне процене и сходно њој, оперативне политике. Наиме, неко пословно проницљив и довољно утицајан је израчунао да би евентуално сексуално револуционисање безумних стрип-акција или оних пренетих из видео-игрица, које доминирају у понуди холивудске забавне индустрије за најширу публику, било неисплативо. Циљна гледалачка публика за хитове из њихове актуелне фабрике целулоидне инстант-забаве сексом се напаја и задовољава уз помоћ интернета који је постао највеће порнографско тржиште икада. Процењено је да адолесцентни филмофил, који је главни потрошач онога што стиже од великих студија, не жели да акционе хитове испуњавају експлицитни сексуални призори. Само зато још увек недостају у понуди такозваних „мејџорс“ (великих) студија. Још увек се насиље, и то оно што бруталније и изопаченије, много више исплати од секса. Љубав, дакле, Холивуду и његовој публици – није потребна!
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *