НАТО пројекат „Галиција“

„Пројекат Галиција“ замишљен је тако да се антируска идеологија Галичана пренесе на читаву Украјину, која би потом постала чланица западне војне алијансе

Пише Зоран Милошевић

Oд рата у Вијетнаму САД користе друштвене науке да истраже структуру, интересе, супротности и идеологије одређеног друштва, потом се определе да подржавају неку мањину – Албанце у Југославији (Србији) муслимане у БиХ, а своје фаворите имали су и у Ираку (Курди) Авганистану и Либији – при чему се НАТО сакрива иза њих приликом агресије. Тако је данас и у Украјини, где подржавају „Галицијски пројекат“, као „стабилизацијски“ за Украјину. Но, ни један „стабилизацијски“ пројекат НАТО-а (како се ова политика званично назива) није успешно завршен, истиче стални представник Руске Федерације при Алијанси, Александар Грушко за портал lenta.ru. Југославија и Србија су разбијене и тону у економску и социјалну беду, са историјском незапосленошћу; Ирак, Авганистан и Либија постају осиромашени региони и база међународног тероризма. НАТО је и у Украјини поступио по том шаблону. „Пројекат Галиција“ замишљен је тако да се антируска идеологија Галичана пренесе на читаву Украјину, како би потом постала чланица Алијансе. Овде се НАТО ослања на традицију западне Галиције коју је образовала Пољска, а потом Аустро-Угарска. Ради се о територији која је 700 година била без додира са руском матичном културом. Под територијом Галиције данас се мисли на три области Украјине – Лавовску, Ивано-Франковску и Тернопољску (површине 50.000 km2) коју насељава око пет милиона становника (од тога девет одсто чине православни Руси). Званична религија овог становништва је грко-католичка (унијатска), наводи белоруски портал geopolitics.by.

УКРАЈИНСКИ ПИЈЕМОНТ Без обзира на вишевековно насиље Пољске и Аустрије, још на крају XIX и почетком XX века, самобитна малоруска култура уопште није показивала антируске тенденције, па чак ни у самој Галицији. О томе сведочи 100.000 потписа Галичана на петицији предатој Бечком парламенту 1880. године а њоме се тражи право на учење руског језика. Oво је указивало на јединство Малорусије (данашње Украјине) и Москве. Беч и Ватикан, после тога, преузимају напоре да Галицију формирају као „Украјински Пијемонт“. Било је потребно претворити Русине и Галичане у Украјинце, дати им форму свеукрајинског јединства, али са антируским вектором како би у случају победе аустро-немачког блока у рату, треба да послужи одвајању целе Малорусије од Русије. Овим се бавила „украјинско-аустријска партија“ чији је лидер био унијатски митрополит Шептицки. Овај план на немачком језику заплењен је у архиву Шептицког у Лавову и објављен у новинама „Общее дело“ у Петрограду 1917. године. Захваљујући, дакле, унијатима, пре свега, из Галиције, у Украјини су заживела два политичка центра. Један изворни, проруски, и други антируски који је желео издвајање Малоруса из руске нације и њихово супротстављање Великорусима и Белорусима. У Лавову је смишљена украјинска „азбука“ на бази знакова фонетске транскрипције.
„Галицијска идеологија“ створена је против интереса већине Малоруса (Украјинаца) а израсла је из римокатоличко-пољско-немачких интереса. Формулисао ју је пољски гроф Потоцки и други Пољаци, да би крајем XIX и XX века добила спонзоре у Аустрији (по том питању доста је радио и Јернеј Копитар), којој се ова идеологија учинила згодном за одвајање Малорусије (данашње Украјине) од Русије, али то одвајање није прожето мирољубивим односом према Русима, већ снажним антимосковским осећањима. „Галицијска идеологија“ има корене у Брестској унији склопљеној са четири православна епископа 1596. године у граду Бресту, којом задржавају византијски обред, али признају папу за врховног поглавара Цркве.
Крајњи резултат борбе православаца против уније и Пољака довео је до тога да је већина православаца одбацила унију, али у Галицији и Закарпатској Русији, које су седам векoвa биле под римокатоличком влашћу, унијатство је пустило корене. То је почело да утиче и на промену самопознања унијата о свом културном и верском идентитету.

НАТО (ЗЛО)УПОТРЕБА Када је са историјске сцене нестала Аустро-Угарска, а и Пољска доживела унутрашње промене које су је онемогућиле да развија „галицијску идеологију“, спонзорство над „Галичанима“ презузели су САД и НАТО. „Галицијска идеологија“ НАТО-у одговара управо због тога што њени следбеници мисле онако како то одговара интересима ове Алијансе: да су Украјинци сасвим различита нација у односу на Русе; да је Русија оличење светског зла; да је православље, које је доминантна религија у Русији, најгора могућа религија, и да се Украјина мора укључити у НАТО и борити се за уништење Русије.
Данас Галиција представља трагедију, наводи Артјом Бузила за портал ukrday.com, јер на овој територији фактички се не примењују закони државе Украјине, те Лавов има „аутономију без аутономије“. Галиција као таква тренутно се не бави економским развојем него ширењем своје идеологије на остале регионе Уркајине, истовремено тежећи да својој вољи потчини целу Украјину. Особеност Галиције је, дакле, у томе што је то уникални антируски регион Украјине који шири патолошку мржњу према Русима.
Галиција је после пакта Молотова и Рибентропа ушла у састав Украјине, а становништво (Галичане) Антон В. Бредихин за портал er.ru сматра понемченим Словенима (некадашњим Русима – Русинима), створеним у интересу Аустро-Угарске Монархије. Управо на овај део становника Украјине НАТО ставља улог, што је потврдио генерални секретар алијансе Андерс Фог Расмусен, рекавши да жели Украјину у саставу НАТО-а, а да по том питању у Украјини „правилно размишљају у Галицији“, наводи војни портал topwar.ru. План се активирао 2004. године са тзв. „наранџастом“ револуцијом у Кијеву и доласком Виктора Јушченка на власт, да би 2008. године на самиту у Букурешту све добило и политичку подршку. При томе, НАТО не обраћа пажњу на протесте проруског становништва, већ искључиво подржава Галичане и галицијску идеологију у Украјини. Управо на том таласу у Врховној Ради су 5. марта 2014. године посланици (највећим делом потичу из Галиције) партије „Баткившчина“ предали пројекат закона о уласку Украјине у НАТО.
До средине XIX века Руси (Русини) у Галицији били су покорена мањина која је прихватила црквену унију са Римокатоличком црквом и чија се елита полонизовала, односно понемчила. Но, од средине века, када се и у Галицији осећа национално буђење, Беч почиње да гради Галичанима нови идентитет – украјински. Аустро-Угарска им је дала заставу, Пољаци језик, химну („Још није умрла Украјина“ – „ще не вмерла Украина“) и мржњу према Русима. Они Руси(ни) који то нису прихватили (снажни национално и духовно) завршили су у првим концентрационим лгорима током Првог светског рата, а слаби су прихватили нови идентитет, мутирајући у агресивни галицијски политички етнос који је дао украјински нацизам (СС дивизија Галичина је починила невероватне злочине). Тиме је остварен главни циљ Беча и Берлина, који данас експлоатише и НАТО – створен је галицки плацдарм за напад на Русију. И заиста, тзв. Десни сектор и најагресивније политичке партије Украјине су потекле из Галиције и „галицијске идеологије“.
Зашто је Галиција постала перјаница агресивног украјинског шовинизма, а не неки други регион? Галицијски политички етнос је израстао из угњетености, код крајње експлоатисаних сељака, а њихов језик, православна вера и култура нису били признати од ондашњих пољских и аустро-угарских власти. Галичани су се тако нашли на периферији историјског развоја руског народа. Други разлог је одсуство елите. Постојећа елита се полонизовала и понемчила. Такође, познато је да се елита ствара у градовима, а Лавов и други градови Галиције били су у потпуности пољско-аустријски и римокатолички. Зато Галичани никада нису имали своју елиту, што се одразило и на идеолошку и политичку сферу. Галичани никада нису тежили да створе државу и сопствену културу, већ се њихова мисија исцрпљивала у мржњи према Русима и православљу и, наравно, ширењу те мржње даље на територију целе Украјине. Другим речима, Галичани су политички етнос који је увек тражио господара који би му омогућио да реализује своју мржњу према Русима. Зато су пристајали и на господство Пољака, Аустријанаца, Немаца (Други светски рат) и сада САД и НАТО-а, наводи портал mikle1.livejournal.com.

_____________________________________________________________________________________________

Православни народ Галиције и Закарпатске Русије (ови региони су данас у саставу Украјине) пред Први светски рат имао је свој покрет за повратак православљу и Русији, али је он насилно, геноцидним методама, прекинут пред Први светски рат, а посебно током рата. са Светским ратом почео је масовни и очигледни антируски и антиправославни терор који су, углавном, извршили унијати предвођени Степаном Бандером (каснијим оснивачем СС дивизије Галичина). У аустријском концентрационом логору „Телеграф“ убијено је више од 60 000 Руса из Галиције и Закарпатске Русије, више од 100 000 се због терора иселило у Русију а 80 000 је убијено после првог повлачења руске армије из ових крајева. Овоме треба додати и 300 унијатских свештеника који су побијени због симпатија према православљу и Русији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *