Почетна / Култура / Мисао о српском становишту (2. део)

Мисао о српском становишту (2. део)

Тек спој српске кривице и европске безалтернативности ствара неопходну идеолошку рационализацију коју су нам завештале идеологије југословенства: очитује их поунутрашњивање хрватских културно-политичких интереса у нашој јавној свести. Јер, постоји динамика и међузависност у историјским дотицајима идеологијâ југословенства: док је интегрално југословенство имало за циљ да угаси српску идеју, стварајући празан или неодређен простор на њеном месту у образованом културном обрасцу, дотле је титоистичко југословенство засновало процес поунутрашњивања хрватског становишта унутар потпуно испражњеног простора

Пише Мило Ломпар

Има нечег карактеристичног у нашим културним обичајима, у особеном политичком набоју наших политичких расправа, које као да су ослобођене било каквих обзира, у особеној безобзирности која је унапред допуштена идеологијама југословенства у сваком њиховом насртају на српско становиште, има – дакле – нечег унапред одобреног у томе што је – на самом крају дуге расправе у Новој Европи – под удар дошла и сама личност Љубомира Стојановића.
То се догодило у часу када је он, револтиран потпуном недоследношћу и притворношћу хрватског политичког првака – у Српском књижевном гласнику од 1. марта 1926. године – поставио питање: „Мисли ли Г. Радић да ми не видимо да је цела његова пропаганда под заштитом ‚споразума‘ управљена на то да се Срби у држави ослабе, и да их омаловажи у очима оних становника који су после ратова дошли с нама у заједницу?“ Док је узроке оваквог понашања потражио у личним особинама човека, дотле је начин мишљења који сáмо то понашање подразумева, на који оно рачуна и одакле добија повратну снагу, везао за очврслу културолошку предрасуду по којој хрватска и – каткад – пречанска интелигенција „мисле да су само они Европљани и западњаци, а ми да смо ‚Балканци‘, које они треба да култивишу и просвете“. Премда се у односу на овакво мишљење поставља веома толерантно, јер каже да „ми то жалимо и њих ради и саме ствари ради, али помоћи не можемо; ваља трпети“, Љубомир Стојановић није пропустио да прецизно укаже на порекло овако засноване културолошке предрасуде: „Хрвати су остали да на нас гледају како их је још Аустрија васпитала.“
У часу када је дотакнуто непревладано хабзбуршко наслеђе у хрватској јавној свести, премда је истовремено указано и на примере који назначују како је на делу све мање подударање са актуелном европском јавном свешћу, Милан Ћурчин је прегао да – кроз коначну и неопозиву оцену великог српског научника и политичара – изрекне неколико константних и репрезентативних тврђења. Његов поступак је могао проистицати и из личних и из општих мотива. Будући да је актуелизовање хабзбуршке константе посредно дотицало тежишне увиде Ситона-Вотсона, који је – како сведочи Драгољуб Јовановић – „Ћурчинову ‚Нову Европу‘ осећао као своје чедо“, свакако да је Ћурчин могао бити лично подстакнут да одговори. Јер, „Ћурчин је имао два идола: Мештровића и Ситон-Вотсона“, па је он „Ситон-Вотсона… сматрао заштитником Словена у Средњој Европи, и са Чехословацима се такмичио у придобијању његове љубави“.

[restrictedarea]

МОЋ ИДЕОЛОГИЈА ЈУГОСЛОВЕНСТВА Утврдивши – у Новој Европи од 11. априла 1926. године – како „вођа републиканаца говори и пише као најгори сепаратист, као највећи радикал и великосрбин“, прегнувши да идеолошким одстрањивањем отклони свест о одсуству било каквих реалних показатеља изнесене политичке дијагнозе, Ћурчин обликује далекосежни механизам потенцијалне криминализације саме замисли о српском становишту. Као важан део неопходног механизма, обезвређивање не застаје у обухватању нежељеног политичког мишљења, него се незаустављиво шири на човекову личност: „Ма ко да је, Г. Љуба Стојановић је тек један човек.“ Одузимање личних вредности, чак и кад се оне посредно признају, увек отпочиње указивањем на околност да су оне само људске, одвише људске: и – наравно – да су одвише усамљене у јавном простору.
Али, и као такве, оне остају присутне и отуд их треба превести у непостојање: „Са свим нашим симпатијама за његову личност, и са свим поштовањем за његову личну вредност и његово лично поштење, ми ћемо се, после свих могућих напора да га одвратимо од његових садашњих мисли, иако тешка срца, морати одлучити да над њиме ставимо крст, и да на његов гроб навалимо камен.“ Несумњивост човекових личних вредности и поштења представљају само отежавајућу околност у његовом суочењу са дејствима идеологијâ југословенства. Отуд се уопште не поставља питање: ако неко ко очитује вредности и поштење сумња у истине које заступамо, ако не прихвата да га одвратимо од његових уверења у неопходност српског становишта, зашто одбијамо да размислимо о његовим упозорењима? У изостајању таквог питања очитује се хипнотичка моћ идеологијâ југословенства, будући да нас оне однекуд овлашћују да присутне вредности и поштење прогласимо ни мање, ни више него – мртвим: „Јер, он је за нас мртав, и ми оплакујемо једног драгог покојника.“ Као што је историјска улога Срба да се по сваку цену уложе у заборав и ишчезнуће српске идеје, тако протагонисти њеног присуства треба да се – на наше очи – претворе у мртве душе.
У моменту када прионе уз српско становиште, када само помисли да и оно има демократско право на постојање, човек бива проглашен мртвим: без обзира на ваљаност својих разлога и без обзира на своје научне и личне вредности. Какав је то свет у којем је овај начин мишљења обавезујући? Зашто је идеологијама југословенства неопходно јавно жигосање и сахрањивање живих људи? Зашто такав начин јавне дискриминације не изазива протест, побуну, негодовање, различите облике пасивног отпора као неопходне моменте елементарне солидарности? У изостанку таквих реакција не огледа се само укорењено неповерење према грађанској солидарности са српским становиштем него и хипнотичка и паралишућа дејства идеологијâ југословенства. Као да се образују нека чудна укоченост и страх пред наговештајем западних традиција које се иза југословенства увек наслућују?
Отуд наредни Ћурчинов став има у себи и призвук претње, јер он указује на околност да Стојановићев чланак „штампа, без ограде, ‚Српски књижевни гласник‘, и прештампава га на уводном месту ‚Политика‘; и његово предавање слуша, и одобрава, елита београдских интелектуалаца. То је већ много озбиљније, и даје целој овој појави праву подлогу“. Остало је неразјашњено зашто пуко појављивање мисли о српском становишту треба да буде немогуће уколико није праћено ограђивањем од ње? Но, околност да је негативно означена „елита београдских интелектуалаца“ открива нам праву намеру у овом југословенском и новоевропском жигосању српског становишта.
Потребно је, с једне стране, ставити – у име оног југословенства које са пуном свешћу о образованом словеначком и хрватском становишту настоји да одстрани српску идеју – на оптуженичку клупу целокупну српску грађанску традицију. Тај потез ће – у дугим деценијама титоистичког југословенства – непрестано повлачити Крлежа. Остало је питање: у часу када је посматрао дефиле хрватских научних проминената – који су били истакнути чимбеници у усташком режиму – у Крлежином енциклопедијском подухвату, када је писао како је Крлежа „окупио око себе разне сумњиве типове, усташе и клерикалце на челу с Матом Ујевићем“, да ли се Милан Ћурчин сетио својих оптужби на рачун „елите београдских интелектуалаца“, да ли су му се они чинили одговорним за оно што види, да ли је био спреман да прст оптужбе упери у себе?
Шта је још подразумевала ова синтагма у његовим речима? Неопходност дезавуисања српског становишта управо на београдској позорници. То је представљало одлучујуће настојање. Јер – како је написао Лаза Поповић 11. јануара 1925. године – „што се тиче посебице Срба, они морају имати једну велику идеју, и то је једино могућа југословенска идеја“. Понекад изгледа неодољив и неиздржив овај императивни облик мишљења – „морају“, „једино могућа“ – који прати беседе о идеологијама југословенства: у афирмативном аспекту свог значења, он делује као неки прикривено тотализујући импулс у њима, премда – истовремено – његов негативни аспект као да је усмерен ка нечем што, и када није именовано, остаје истински циљ беседе – српско становиште.

БЕОГРАДСКА УЛОГА Које је привилеговано подручје његовог распростирања? Лаза Поповић је изричит: „У Београду, у средишту, треба пре свега афирмација и стабилизација југословенске идеје.“ Својом темпераментном активношћу и вишеструким ауторитетом, Љубомир Стојановић као да омета ово настојање и отуд мора бити уклоњен са јавне позорнице. Јер, „Београд је оно последње и право место где ће југословенска идеја повести бој за опстанак, са јавним мњењем ондашњим“. Остало је неразјашњено у чему је посебна београдска одговорност за судбину југословенске идеје. Постоји, дакле, неко јавно мњење, које оличава елита београдских интелектуалаца, са којима одлучујући бој треба да води југословенска идеја: као бој за опстанак. Али, ако је елита београдских интелектуалаца свакако опредељена за југословенску идеју, ако је сав њен ангажман деценијама осведочен у најтежим околностима, шта значи овај наизглед немотивисани позив на бој? Реч је о боју који са њима треба водити у име оне југословенске идеје која императивно налаже згаснуће српског становишта. Треба, дакле, променити јавно мњење тако да оно прихвати заборав и ишчезнућа српске идеје. Тако се београдска улога осмишљава као улога угасника српског становишта.
Ако београдско јавно мњење треба преобликовати, онда је неопходно сломити отпор оне елите београдских интелектуалаца која одобрава мисао о српском становишту Љубомира Стојановића. Као потоњи одговор на питање о истинској политичкој физиономији драгог мртваца, долази до његове потпуне дискриминације, па Милан Ћурчин пресуђује: „Онај који је досад веровао само у хрватске сепаратисте и франковце био је у заблуди; има данас српских франковаца и сепаратиста бар колико и хрватских. И има их још опаснијих, – србијанских франковаца, који и све Србе хоће још да ‚посрбијанче‘.“ Шта значи довести Љубомира Стојановића, чија је демократска легитимација не само деценијски неспорна него и проверена, јер је – како каже Драгољуб Јовановић – „први у нашој историји спровео тако слободне изборе да је влада остала у мањини“, чија је оданост правним и моралним начелима издржала најтежа искушења, пошто је „до те мере осудио Александров Солунски процес да је… основао Републиканску партију“, у исту политичку раван са оним чиниоцима који су у више наврата палили српске радње, дућане и куће, који су организовали хапшења и погроме људи?
То свакако значи деловати у складу са настојањем по којем треба – у име југословенства које не оспорава постојање хрватског становишта – довести до ишчезнућа саму српску идеју. Тако је образован асиметрични симетризам унутар југословенства као идеолошке рационализације која настоји да неутралише саму мисао о српском становишту. Јер, да није било српског политичког ексклузивизма – вели Супило – не би било франковаца, премда су њима – деценијама – претходиле речи Анте Старчевића о српском народу као накоту за секиру; да није било мисли о српском становишту, не бисмо сазнали да се – без икаквог насиља на души – Љубомир Стојановић претвара у франковца; да није било српског национализма – вели Крлежа – не би било реактивног хрватског национализма, који се 1971. године понавља у титоистичкој Југославији: после Јасеновца.
У складу са оваквим асиметричним симетризмом идеологијâ југословенства непрестано се развијају јавна онемогућавања саме замисли о српском становишту. Премда су размишљања Љубомира Стојановића била изложена прегледно и јасно, уредништво Нове Европе – правдајући се утиском који су у јавности произвела размишљања угледног политичара – поново га позива „да се приликом врати на ову ствар“. У самом позиву ваља препознати једну прикривену технику јавног позивања на одговорност. Јер, никада се пред овим трибуналом новоевропског југословенства нису позивали на додатно изјашњавање представници јавно образованог словеначког и хрватског становишта. Зашто је, дакле, само српско становиште унапред осумњичено? Како се некоме ко се отворено залагао за „федеративно уређење државе“ и њен републикански облик уопште могло пребацивати – како са чуђењем наводи Стојановић у Новој Европи од 11. септембра 1927. године – да се залаже за „хегемонију Србâ у држави“? Како је човек могао – само због веровања у српску идеју, због веровања које не искључује постојање ни словеначке ни хрватске идеје – бити оптужен да је ни мање, ни више него „највећи хрватождер“?

„ДУБОКО ПРОБЛЕМАТИЧАН” СТАВ Није друкчије било представљено ни једно накнадно појашњење Љубомира Стојановића. Он га је обликовао у духу начелне равноправности, јер је – у Новој Европи од 26. септембра 1928. године – нагласио да „и Срби имају у најмању руку исто толико права да се чују у питању државног уређења“. Изразио је и демократску наду да „то ваљда ни Хрвати неће порицати“. Чак је размишљао и о евентуалностима, па је устврдио да ни у случају хрватског отказивања персоналне уније – као облика новостворене друштвено-државне заједнице – „Срби не би хтели с њима ратовати“. То је показивало начелну ненасилност његовог поимања српског становишта. Упркос свему томе, уредништво Нове Европе је – на почетку објављеног прилога – ставило напомену да се „не слажемо у свему с његовом садржином“. Било је, дакле, неопходно унапред осенчити политичку проблематичност схватања Љубомира Стојановића.
Све ове произвољне и необразложене оптужбе и поступци нису усмерени ка садржајима саме политичке расправе него ка предохрани јавне асиметрије у политичком подручју: они имају за циљ да се питање о постојању словеначког и хрватског становишта остави у дубокој сенци, да се политичко позиционирање ових народних индивидуалитета јавно прихвати као саморазумљива и неупитна чињеница, док би се мисао о српском становишту јавно унапред одредила као српска хегемонистичка намера, као дубоко проблематична ствар и – на крају – као нешто што је готово криминално.
Премда се једном од апологета југословенства чинило да је реч о неумитним садржајима времена, који ће се употпуњавати у будућности, па „посебне српске државе нити има нити може више бити“, у нашем времену – скоро сто година после ових пророчанстава – одједном се открило да српска држава изнова и ипак постоји. Такав историјски исход – свиђао се он нама или не – поставља пред јавну свест искуство потпуног дебакла идеологијâ југословенства. То бројне исказе новоевропских апологета југословенства из давнашње полемике свакако чини оповргнутим. Јер, у часу када је нестало државног оквира који је сваку идеолошку рационализацију чинио вероватном открила се потпуна историјска неубедљивост, класична идеолошка заслепљеност и изричито неуважавање конкретне и чињеничне евиденције: све је то припадало привилегованим полемичким гласовима Нове Европе. Али, њихови искази остају ипак актуелни. Јер, опстао је сам историјски механизам који – дубоко поунутрашњен у нашој јавној свести – омогућава сваку предност настојању да јавно ишчезне српска идеја.

ПРЕНОС ПОЛИТИЧКИХ ЗНАЧЕЊА То се одиграва кроз непрестани пренос политичких значења југословенства на европске садржаје у нашој јавној свести. Пошто почива на поунутрашњивању културолошке предрасуде коју непрестано намеће западна традиција и која оправдава садашње колонијално-окупационо стање, овај пренос није плод пуког сећања – било појединачног, било групног – него је вишестрано (идеолошко, политичко, економско, медијско) учвршћивање стратегијског правца на којем треба прекрити негативно искуство прошлости са пројектованим садржајем будућности. Да је то тако, да је спајање идеологија југословенства са идеологијама европејства једна закономерност у нашој јавној свести, да је то циљано кретање чије је основно надахнуће везано за згаснуће сваке мисли о српском становишту, дефинише – у 2008. години – Латинка Перовић: „Југославија је била наша прва Европа.“ Није отуд случајно што су реторички облици императивности, које смо упознали у дискурсима идеологијâ југословенства, дословно преношени у владајућу паролу нашег времена: Европа нема алтернативу.
Но, пресудан је идеолошки подтекст овог ултимативног оглашавања. Јер, ако је српска одговорност за распад титоистичке Југославије – по суду Латинке Перовић – свакако примарна, онда је српска несаобразивост са европском оријентацијом показана већ у југословенским оквирима. То значи да успех европске оријентације зависи од неутралисања српске политичке традиције која је – по њеном суду – пресудно обликовала југословенску деструкцију. Тако је поново образован устаљени механизам по којем је заборав српске идеје услов како за идеологије југословенства тако и за идеологије европејства.
Отуд се ове идеологије у нас појављују као – како је говорио Ернст Топич – празне форме, чија ванредна омиљеност и светскоисторијски одјек настају захваљујући управо њиховој хотимичној празноћи и могућностима манипулисања. Јер, унутар њихових образложења и рационализација пребива непрестани механизам онемогућавања сваке замисли о српском становишту. Нестанком Југославије, овај механизам, као плод деловања спољашњих интереса и културолошке предрасуде, као нешто што подразумева неутрализацију српског становишта, открива свој негативни аспект у обнављању и оснаживању појма српске кривице.
Тај негативни аспект – који је био снажно подстакнут понашањем бившег председника Србије – добија фарсичан и злокобан вид у исказима садашњег председника српске владе. У потпуној неспособности да разликује своје лично понижавање од понижавања народа и државе које представља, у неосећању било каквог проблема због проширивања својих личних преобраћења на историју српског народа, он је – у Франкфуртер алгемајне цајтунгу од 11. јуна 2014. године – успео да напише: „Није зачуђујуће да Србија и Срби никада нису били посебно омиљени у Немачкој и код Немаца. Један од разлога за то је сигурно и поступање нешег политичког вођства, које је увек мислило да би политичким триковима могло добити подршку и поверење најзначајније европске силе. Ми нисмо били поуздан партнер.“ Одакле овакво тврђење? Зашто се пренебрегава историјска истина о томе да су немачко-српски политички односи били превасходно одређени бечким погледом на српски народ? Јер – како је 1926. године написао Љубомир Стојановић – „улогу референта о нама пред Европом узела је на себе још од постанка Србије бечка штампа“.
Да је тај учинак био пресудан, да су српски интереси постављани у резултанту аустријско-немачког савезништва, открива нам – у предавању одржаном 27. октобра 1916. године – изричитост Макса Вебера: „Пробни камен наше савезничке искрености је следећи – да са Србијом чинимо само оно што Аустрија и Мађарска траже.“ Пробни камен немачке политике био је, дакле, безусловна сагласност са аустроугарским окупационим погледом на српску историјску судбину. Шта се ту могло учинити? Ако то није целисходно казати у садашњим околностима, посебно у ауторском тексту председника српске владе, зашто је пропуштена идеална прилика да се ћути о свему томе, зашто се хита ка непотребном и срамном кораку којим се потхрањују најнегативнији стереотипи о српском народу? Ако знамо ко је у прошлости водио српске владе – Јован Ристић, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић, Милован Миловановић, Никола Пашић – није јасно одакле долази осећање надмоћи садашњег председника владе? Одакле потреба да се оснажи немачка пропагандна представа о српским превртљивцима? Зашто један политички ренегат има потребу да своје превртљиво понашање пројектује на потпуно друкчије људе? Да ли је требало бити партнер у часу када је Немачка прионула уз аустроугарску паролу да Србија мора умрети? Или је требало остати поуздан Хитлеров савезник?

ОСНАЖИВАЊЕ ПРЕДРАСУДА Овакви искази откривају сам процес поунутрашњивања кривице у нашој јавној свести, пошто српски председник владе усваја и оснажује културолошке и политичке предрасуде и интересе немачке средине. Он као да је преузео на себе да их одомаћи у нас, па тврди – у Информеру од 5. јула 2014. године – „да смо за све што нам се догодило, у највећој мери, сами криви“. Овакви искази немају за циљ да објасне чињенице распада титоистичке Југославије, него да протегну осећање кривице на целокупну српску традицију. Околност да је у тој традицији – у дугом историјском ходу – настала и обликована сама српска идеја чини је примарним циљем: на њу се устремљују сви идеолошки и политички садржаји који су окупљени око појма српске кривице. Јер, неопходно је – како је написано још 11. децембра 1924. године – да дође до заборава српске идеје и да она ишчезне у мрак. У самој тој замисли као да је скривена нека казна: она је у томе да сећање на нас потпуно ишчезне.
Афирмативни аспект владајућег механизма у нашем политичком понашању везан је за настојање да се уместо Југославије – као неумитног образложења за поништавање српске идеје – на идеолошком хоризонту саморазумљиво успостави Европска унија. Тек спој српске кривице и европске безалтернативности ствара неопходну идеолошку рационализацију коју су нам завештале идеологије југословенства: очитује их поунутрашњивање хрватских културно-политичких интереса у нашој јавној свести. Јер, постоји динамика и међузависност у историјским дотицајима идеологијâ југословенства: док је интегрално југословенство имало за циљ да угаси српску идеју, стварајући празан или неодређен простор на њеном месту у образованом културном обрасцу, дотле је титоистичко југословенство засновало процес поунутрашњивања хрватског становишта унутар потпуно испражњеног простора.
Нема никакве сумње у то да се идеологије југословенства и европејства – у својим различитим историјским облицима – превасходно оглашавају у тоновима безусловности. Мисао о српском становишту појављује се пак у подручју слободе: само као један могући избор. Ништа, међутим, није било довољно да она добије статус легитимне културно-политичке мисли у нас. Да српско становиште није ни у каквом спору са европском традицијом, упечатљиво је показао Љубомир Стојановић, будући да је – неку годину пре њега – Макс Вебер изричито устврдио: „Политику сам увек посматрао са националног становишта, и то не само спољну политику, већ и политику уопште“. Превасходно демократски усмерена, подразумевајући идеју споразума, почивајући на контактној природи српске културе, са носиоцима вредности који су обележени универзалним вредностима, мисао о српском становишту утире пут ка постепеном обеснаживању дуготрајног историјског и културног механизма који управља јавним представама у нас.

ОРГАНИЗОВАНО ГЛУВИЛО Да се то не би догодило, дошло је до вишеструких насилних потеза, који су уклонили могућност да постоји било који политички представник националне и евроскептичке оријентације у српској скупштини. Остављени без политичких представника, они који наглашавају основаност мисли о српском становишту бивају јавно маргинализовани, јер се тако утире пут њиховој могућој криминализацији. То је доминантни историјски ритам у нас. Није друкчија ни путања његовог делимичног или потпуног мењања: на њој се срећемо са концептуалним и практичним моментима. Без обзира на новодошавше идеолошке рационализације, као што су „југосфера“ или „европејство“, неопходно је обеснажити дуготрајни механизам који је усмерен ка згаснућу сваке мисли о српском становишту. То је превасходно концептуално питање.
Оно има својих корелата у практичнополитичком подручју: тек када се створи национални пол демократске јавности, који има своје репрезентативно медијско присуство, у којем бива представљана идеја националне и демократске државе, може се кренути на дуги пут до парламентарних политичких представника. Јер, само се са националног пола може далекосежно проблематизовати владајућа политика: било да је реч о прошлим владама или о овој влади. Јер, промена владе не подразумева – у садашњим колонијално-окупационим условима – промену режима.
Чврст и непоколебљив у својим схватањима и понашању, Љубомир Стојановић као да је храбрио себе када је закључивао да на истом гледишту са њим – када је реч о југословенству – „стоји девет-десетина српске интелигенције и целокупна маса“. Ако су ствари стајале тако, шта се догодило са том потпуном већином? Шта ју је онемогућило да добије свој израз и место на јавној позорници? Како је био некористољубив и антипод сваког демагога, он као да је – предосећајући глувило у које су све више западале његове речи – апеловао на оне који се можда са њим интимно слажу, али ништа јавно не чине у складу са својим уверењима. Тај апел је – десет година доцније – темпераментно и разборито поновио Милош Црњански: без успеха. Како су постављене силе у српској култури када је у њој – за разлику од кристализоване свести о хрватском становишту – увек могуће организовано глувило и одсуство делања када је реч о српском становишту? Да парадокс буде сасвим изузетан, открио је нестанак Југославије. Јер, то се глувило – помоћу јавних дискриминација – одржава и у садашњој Србији.
Но, упркос закритој свести о усамљености сопствених настојања, Љубомир Стојановић је исијавао дубоку решеност да остане у изнуђеној самоћи, па је наглашавао да зна како „нема много једномишљеника међу Србима“ када је реч о републиканском и федералистичком државном уређењу новостворене друштвено-државне заједнице. Али, отуд парадоксално долази позив на делање: „Не очајавам да их нећу временом придобити, и зато га, држећи да је најбоље, и заступам и браним“. Одсуство страха од самоће чини да нема очајања, јер оданост припада ономе што се сматра да је најбоље. То је егзистенцијални тон који позива човека: упркос томе што године пролазе као што се глас губи у даљини.
Сам Љубомир Стојановић као да је егзистенцијално поделио судбину своје потоње мисли о српском становишту. Учинио је то на исти начин као у давна времена „предратне Србије“: када је – како описује Милан Грол 1939. године – као „дугогодишњи професор Велике школе, министар, председник владе и државни саветник, остао… одједном без икојег сталног прихода“, јер се повиновао сопственом моралном осећању. У тој неосетљивости на изазове новца је остао непроменљив, па Нова Европа – у краткој некролошкој белешци од 16. јула 1930. године – наглашава како је овај „јавни радник необичног карактера“ био такав да „хонорар за своје чланке није желео да прими“. Нисмо ми – макар у појединцима, премда ни као народ – увек били овакви какви смо у садашњим приликама: нити такви морамо заувек бити. Премда строг и аскета, није био лишен интимне осећајне лествице, јер „безобзиран и оштар у мишљењу и речи, он је био чедно нежан у пријатељским односима“. Као човек чије су се врлине „уздизале… у морални хероизам“, он је – тешко оболевши – ризиковао покушајем лечења радијумом у Прагу. Било је неуспешно: умро је 14. јуна 1930. године, оставивши тестаментарну поруку „да се сахрани где умре, без говора и цвећа“. Тако је – у једноставном чамовом сандуку – сахрањен у Прагу: као да је посмртно изгнанство било последњи облик једног изабраног самотништва. Све се одиграло у једном чудном нестанку, нечујном и тајанственом, без много речи у штампи и као крадимице, у туђини, расветливши одједном како је „нестало много од оног чиме је ова земља вредела себи и у свету“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Autor je vrlo jasno „konsultovao“ arhive i ine izvore.

    Ali, stvaranje Jugoslavije i uticaj na srpsko stanovništvo, ne može se jednostavno sagledavati.
    Prva a i druga Jugoslavija su nastale „velikom željom“ i srba i hrvata.(Hrvat Trumbić je tražio, nakon SHS, stvaranje JUGE).
    Zašto? (A sada svi u Hrvatskoj- ali i u Srbiji- likuju što se ona raspala- „derneče“).
    Hrvati kažu: „Uh fala bogu pa smo se rastali“ (a oni inicirali prvu Jugoslaviju-niko ih nije tjero). Srbi isto tako, ali traže još „zemlje“, malo im ova prelijepa Srbija (sa Šumadijom koja je neizrecivo blagodarna i lijepa sama po sebi i bogata).
    Traže dio Bosne sa kršom i/ili nepreglednim vrletima, gdje stoka pase „pod ručnom“.
    Hrvati, dragi gospodine, ne mogu kultivisati Balkan, jer ni oni nisu kultivisani, bez obzira što su pod Austrijom bili hej-hej godina i stoljeća. Oni se ne mogu kultivisati.
    Oni samo izgledaju da su „kuturni“ i „vaspitani“, ali oni su pravo neotesani. Nosi ih u neku stvar. Samo misle (kao i srbi) o tuđem posjedu.

    Ali da pređem na stvar.
    I srbi i hrvati žele se proširiti i zato su objeručke prihvatili „Jugoslavije“ kako bi se migracijom njihova želja i ostvarila.
    Tako je i bilo.
    Hrvati su dobili Dalmaciju, Slavoniju i Istru, a Srbi Kosovo i Metohiju, (uz stalnu želju da se i Bosna njima dodjeli), ali nisu bježali ni od Crne Gore niti od Makedoniji (tzv. južne Srbije).
    To je to i to su Srbija i Hrvatska 100 i više godina, možda i dvjesto godina, sanjali.
    Sada to žele ostvariti.
    Možda hoće, ali možda i neće. Mislim da su u prilici da to ostvare.
    A kada govorim o prilikama, stanje je takvo u BiH da i jedni i drugi mogu dobiti ono što traže.
    Problem je sa Hrvatskom koja „nikad neće dozvoliti“ da Kostajnica bude zapadna granica Srbije (a to je na puškomet od Zagreba).
    To je problem. Današnja podjela BiH je problem. Nisu se tako dogovorili Tuđman, Milošević i Izetbegović. NISU.
    Ali treba stvari prihvatiti realno.
    Hoće li Hrvatska prihvatiti granicu Srbije u Kostajnici?
    Ja mislim da neće. I eto novog preseljavanja.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *