Почетна / Свет / Кризе на дугме

Кризе на дугме

Како је случај обарања малезијског авиона потврдио да на Западу више не постоји јавно мњење и да се очигледна и здраворазумска питања једноставно не постављају

Пише Стефан Каргановић

Једно од главних обележја савремених импровизованих „криза“ је неприродност њиховог настанка и трајања. Ретко им је могуће одредити почетак, средину и крај. Почињу најчешће ван икаквог контекста. Чини се да се активирају превише нагло и затим подједнако необјашњиво стишавају – као притиском на дугме.
Већ помало заборављено обарање малезијског авиона над Украјином, пре месец дана, изванредно илуструје ову тезу.
Катастрофа је послужила као повод за предузимање политичке кампање најширих размера за наметање оштрих економских санкција Русији и јачање позиција НАТО-а у Источној Европи. Међутим, само што је криза узела маха и катастрофа се практично претворила у casus belli против Русије, амерички и западни фактори енигматично су престали да се њоме баве. Од 7. августа „Њујорк тајмс“ о паду „МХ17“ није објавио ни речи.
Настанак догађаја 17. јула био је изненадан и драматичан. Добро увезан и изглачан наратив, чије емитовање је почело непун сат после обарања, нудио је одговоре на сва битна питања пре него што је иједна чињеница компетентно установљена. Катастрофа се догодила касно послеподне, али још пре краја истога дана утисак о томе шта се десило и ко сноси кривицу већ је медијски формиран.
[restrictedarea]

НАИЗГЛЕД ОЗБИЉНА АНАЛИТИКА На сензационалистичку таблоидну „фактографију“ убрзо се надовезала и наизглед озбиљна аналитика. Ветеран овог жанра још из доба Хладног рата, Тимоти Гартон Еш, спремно се укључио већ следећег дана са селективно аргументованим објашњењем позадине и узрока катастрофе. Обарање малезијског авиона, по Ешу, повезано је са једним говором који је Путин одржао у Санкт-Петербургу 1994. године („Њујорк тајмс“, 18. јул 2014.) Одговорност главног кривца фиксира се наводно „дубинским“ разматрањем генезе догађаја, заводљивом тезом да узроци нису од јуче и стављањем варварског масакра невиних путника у оквире већ деценијама дејствујуће политичке матрице.
Корисно је присетити се нарастајућих напетости које су одмах затим уследиле, уз осетно пооштравање непријатељске реторике и наметање економских и политичких санкција Руској Федерацији. У међувремену, стручна истрага којом би се могло доћи до поузданих закључака – била је на чекању. Материјални докази које је, после неколико дана хистерије, детаљно предочила руска страна углавном су игнорисани и остали су без одјека у медијима западних земаља. Паралелно су изграђена два различита наратива о истом догађају, западни и руски, са малобројним додирним тачкама. Оба истовремено не могу бити тачнa.
По мишљењу холандског новинара и пензионисаног професора Универзитета у Амстердаму, Карела ван Волферена, један од основних проблема је у томе што континентални медији просто пресликавају методологију англосаксонских колега, у чијем извештавању инсинуације и демонизација замењују одговорну репортажу. Пошто у европској јавној сфери нема општеевропских гласила, тврди Ван Волферен, Европљани који су заинтересовани за политику принуђени су да прате изворе као што су међународна издања „Њујорк тајмса“ и „Фајненшел тајмса“. То значи да Њујорк и Лондон утичу пресудно на перцепције континенталне јавности, која је знатно шира од њихове домаће публике.
„Готово хистерично извештавање током недеље после обарања авиона ућуткало је професионалце који су имали неку историјску представу у вези са релевантним питањима“, пише Ван Волферен у свом запаженом осврту. „Оно што упада у очи старијој генерацији озбиљних новинара, као нешто што доводи у питање кредибилитет главних медија, јесте равнодушност уредништава у односу на оне појединости које подривају или руше службену причу.“
Ово је ехо, зар не, кључног питања које је пре неки дан поставио незаменљиви Пол Крег Робертс, бивши помоћник министра финансија у Регановој влади, а сада колумниста чија бритка запажања никога и ништа не штеде: „Има ли на Западу још увек поштовања према истини?“, пита Робертс. „Западни медији су доказали, наочиглед свих, да се састоје или из гомиле игнораната и некомпетентних будала, или да су бордел одакле се за новац хушка на рат.“

СЛИЧНОСТИ СА СРЕБРЕНИЦОМ Приметне су фрапантне сличности у општем приступу обарању малезијског авиона, с једне стране, и Сребреници, с друге. Пре свега, по упадљивој деконтекстуализацији која се постиже изостављањем стратешких факата из службених наратива. Некритички се прелази преко чињенице да је управо овакав инцидент био потребан кијевској хунти, и то баш у тренутку када се догодио, и да је само она на лицу места имала сва неопходна материјална средства да га режира (слично Изетбеговићу у односу на Маркале). Када је у питању Сребреница, систематски се запоставља учинак претходног разарања оближњих српских насеља и масовног покоља српског становништва у односу на развој догађаја у јулу 1995.
Друго, важни докази, уколико постоје, из необјашњивих разлога се не приказују благовремено, када би било природно да се то учини. У случају обореног авиона, западне службе су прећутале подробан приказ електронских података у вези са катастрофом, који је после неколико дана, у јеку изношења неутемељених закључака, уприличила руска страна. Нису изнели своје податке иако се поуздано зна да их имају, чиме се поткрепљује разборита сумња да чињенице не подржавају њихову верзију. На сличан начин, све до 1996. године у званичним анализама узрока и последица пада Сребренице које су припремали представници армије и политичког врха БиХ „геноцид“ се не помиње нити се износе докази да се догодио. Још необичније, под претпоставком да је поседовао нешто налик на доказе, на мировној конференцији у Дејтону Алија Изетбеговић се необјашњиво уздржао од коришћења „геноцидне картe“ да изнуди додатне уступке током преговора. У Украјини, као у Сребреници, одсуство кључних доказа надокнађује се ураганском пропагандном буком.
Треће, оба инцидента користе се у првом реду у отворено политичке сврхе. Обарање авиона служи за позиционирање НАТО снага, пооштравање напрегнутости у односима са Русијом и припремање терена за њену даљњу дестабилизацију. Сребреница је послужила као покриће за доктрину „права на заштиту“ чија свирепа накнадна примена по билансу вишеструко премашује најекстремније процене броја жртава у Сребреници.
Најзад, четврто, исфабриковани наративи у оба случаја брижно се штите од компромитовања неумољивом контролом над кључним доказима. Од како je прелиминарним увиђајем обелодањенo да је, накратко пре пада, малезијски авион пратио украјински ловац и да је пилотска кабина оборене летелице изрешетана мецима, извештавање о раду на терену међународне форензичке комисије волшебно је прекинуто. Црне кутије су послате на анализу у Лондон, код британских стручњака, мада је њихова влада унапред заузела категоричан став, много пре него што је иједан доказ био пронађен и прегледан.
По истој матрици, сви форензички докази у вези са Сребреницом преузети су од стране Тужилаштва Хашког трибунала пре него што је ико од независних стручњака могао да их види. Никоме изван Тужилаштва није дозвољено да над овим доказима спроводи испитивања чиме би се ризиковало да буду потврђени другачији резултати. Слично хистерији коју описује професор Ван Волферен, услед чега се мало ко усуђује да оспори унапред објављени закључак о кривици за авионску катастрофу у Украјини, застрашујућим притисцима на „негаторе геноцида“ отежава се свако неформатизовано истраживање Сребренице и смањује ризик објављивања закључака који би били у нескладу са службеном верзијом.
У Украјини и у Сребреници централни догађај осветљен је шкрто и селективно, само да службеном наративу, који је у првом случају формиран муњевитом брзином а у другом искристалисан нешто спорије, допринесе привиду веродостојности.
Србији је предочен рок до 1. септембра да се на основу оптужби које су у потпуности непоткрепљене чињеницама дипломатски изјасни у вези са одговорношћу за сукоб у Украјини и уведе санкције Русији. На сличан начин, на Владу и Скупштину Србије врши се неиздржив притисак да на основу такође непостојећих доказа поново изразе званичан став да се у Сребреници догодио геноцид, и да оду корак даље тако што ће инкриминисати његово негирање.
Озбиљна држава која држи до себе и свог моралног интегритета не заузима ставове на основу исфабрикованих оптужби, тим пре када су последице у непомирљивој супротности са њеним животним интересима.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *