Почетна / Свет / „Калифат“ уједињује заклете непријатеље

„Калифат“ уједињује заклете непријатеље

Оно што је колико до јуче било незамисливо наједном постаје могуће: пред бруталним налетима исламских фанатика у Ираку и Сирији, с идејом о стварању „Калифата“, стварају се немогући савези и невероватна (изнуђена) „пријатељства“

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

сведоци смо ових дана невероватних политичких обрта као непосредне последице једне промашене (америчке) политике. Очас се, кад то интереси диктирају, преко ноћи, организације и покрети са (западним) терористичким жигом, као у случају курдског (комунистичког) ПКК покрета, чији је (неприкосновени и чувени) лидер (Абдулах Очалан) у Турској осуђен на смрт (казна му је, под притиском међународне јавности, замењена за доживотну робију) прихватају као потенцијални савезници у борби против „заједничког непријатеља“. Случај, и нама добро знан, с америчким „превођењем“ преко ноћи терористичке ОВК у пријатеље и савезнике у остваривању истог циља – бруталног протеривања Србије (и свега српског) са (српског) Косова.
[restrictedarea]

(НЕ)МОГУЋИ ОРТАКЛУК Вашингтон се наједном нашао на истој страни с (анатемисаним) Техераном. (Не)могући ортаклук.
Бунтовни и „реметилачки“ и такође, готово анатемисани Курди искрсавају напречац као (потенцијално) велика нада и узданица. Чак се у медијима и политичким круговима на Западу увелико говори, или спекулише о (не)могућем(?) ортаклуку Барака Обаме и Башара ал Асада, коме амерички председник одавно затеже омчу око врата и „даљинским управљачем“, потпаљивањем крвавог грађанског рата, разара државу.
Иако Обама пориче могућност таквог савезништва, његови кључни генерали упозоравају да се бомбардовање исламистичких утврђења и положаја мора проширити с обе стране „непостојеће“ ирачко-сиријске границе (велике територије с једне и друге стране се, наиме, налазе под контролом „Калифата“) а за то је потребна макар формална сагласност владе у Дамаску, као што се то догодило с „дозволом“ (беспомоћне) владе у Багдаду.
Иако је званични Дамаск, не без разлога, веома подозрив према наговештајима неочекиване помоћи, британски „Индепендент“, чије информације, како се показало у случају Украјине, треба прихватати с извесном резервом, тврди (обелоданио је то почетком недеље) како је америчко-сиријски „ортаклук“, ојачан немачким ангажманом, наводно већ на делу: захваљујући подацима које је добила од стране америчких тајних служби и немачке БНД, сиријска (регуларна) војска је могла да изведе „веома прецизну“ операцију бомбардовања и нанесе тежак ударац екстремистима. Из централе немачке обавештајне службе стигао је промптно деманти информације британског дневника, што је, у оваквим случајевима, с разлогом или не, уобичајено.
Апсурдност читаве ситуације и дволичност промашене америчке политике, која се на драстичан и драматичан начин показала у Ираку, стварајући безнадежан и опасан хаос, видљива је и у сиријском случају: Американци су принуђени да се боре против фанатика и терориста, које су, макар индиректно, помагали и соколили (као што је то било и у случају Бин Ладена, док се борио против Москве у Авганистану) у оквиру сиријске „демократске опозиције“ за борбу против Асада.
Упозорења која су стизала да су у (узалудном) покушају свргавања сиријског председника, под америчком благословом и уз издашну америчку (и не само америчку) помоћ, упрегнути Ал Каида и још опаснији и фанатичнији „џихадисти“ квалификована су и одбијана на Западу као „пропаганда званичног Дамаска и – Москве“.
Немачки магазин „Шпигл“, у том контексту, констатује да ништа очигледније не показује (потпуни) крах америчке политике у Ираку од чињенице да су Сједињене Америчке Државе сада присиљене да (бомбама) уништавају сопствене борбене системе којима су опремили, пре повлачења, ирачку армију.
Све је то пало, као лак плен, у руке добро организоване, до свирепости сурове „исламске милиције“, застрашујуће терористичке формације која, по неким проценама, располаже с готово тридесет хиљада „прекаљених“ (не само у крвавим обрачунима у Сирији) ратника, од чега их је око осам хиљада у Сирији, преко петнаест хиљада у Ираку, уз око три хиљаде европских „џихадиста“, спремних и решених да без милости, до геноцида ликвидирају све што није под њиховим ултрарелигијским, сунитским знаком.

СТРАХ И МИЛОСРЂЕ Бољи познаваоци прилика ове терористичке формације примећују да је реч о опасној мешавини средњовековног фанатизма и коришћења модерних средстава комуникације (интернет, друштвене мреже) у пропагандне сврхе (са све уочљивијим одјеком и ефектом, чак и у европским престоницама!) и још опаснијој мешавини страха (јавна батинања, одсецања глава, масакри) и милосрђа („великодушно“ дељење хране и других потрепштина на територијама под „Калифатом“).
У готово фронталној ревизији доскорашњих, заветних и тврдих политичких принципа и табуа, пред „најездом варвара“, снажни таласи запљускују и немачку политичку сцену. Под ударом су се нашли важни и чинило се, недодирљиви принципи, који су до сада суштински обележавали и одређивали немачку спољну политику: наглашена уздржаност кад је реч о војном ангажовању и готово тотална забрана извоза оружја у кризом захваћена подручја.
Важне политичке личности (председник републике, министарка одбране, шеф дипломатије) које су се на последњој конференцији о безбедности у Минхену изјасниле и снажно заложиле за ангажованији немачки наступ на међународној сцени, укључујући и војни ангажман (што је тада изазвало доста изненађења и протумачено као наговештај уочљивије милитаризације немачке спољне политике) очигледно су схватиле да је куцнуо час за реализацију њихових идеја, према којима је, као врховни „жрец“ по свом положају, канцеларка показивала до сада упадљиву уздржаност.
Два кључна министра у њеном кабинету, кад је реч о овој, политички веома осетљивој теми, министарка одбране Урсула фон дер Лајен (неки је већ виде као наследницу Ангеле Меркел на канцеларском „трону“) и шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер, не само да су нашли заједнички (офанзивни) језик него се, како примећују неки немачки коментатори, надмећу у радикализацији својих идеја, тврдећи да Немачка не може остати по страни и седети скрштених руку пред „очигледним геноцидом“. Имало се, најпре, на уму, као најдрастичнији и најговорљивији пример, мале, досад готово непознате и прогањане верске заједнице Језида.
Власти у Берлину су се одмах укључиле у слање хуманитарне помоћи овим несрећницима у северном Ираку, од хране до санитетског материјала и лекова, али један број немачких политичара, предвођених већ споменутим министрима, закључио је да се брутални исламски ратници не могу тиме зауставити: потребно је искористити и послати оружје, што би за собом повукло и слање инструктора (треба обучити „примаоце“ у руковању непознатим оружјем и системима) можда чак и војнике Бундесвера.
То би, већ само по себи, значило кршење табуа и забрана. Немачки прописи су, рекли смо већ, ту изричити: оружје се не шаље тамо где већ „кључа“. Уз то, најновија истраживања су показала да је већина немачких грађана против тога. Један немали проценат је био изричит: нека то (у)чине Американци.

КОМЕ СЛАТИ ОРУЖЈЕ И док су министарка одбране и шеф дипломатије јавно лицитирали са „окретањем листа“, као хладан туш стигло је саопштење канцеларкиног представника за новинаре Штефена Зајберта: влада се осећа обавезном према принципу који искључује слање оружја на кризна жаришта и подручја захваћена ратом.
Уследили су потом очигледно грозничави разговори и убеђивања, при чему је канцеларка показала спремност да донекле одступи од своје „тврде линије“ и изричитости.
И она је, наиме, саопштила да се не могу мирно гледати „све те грозоте“, прихватила би „активнији немачки ангажман“ ради спречавања геноцида над Језидима, укључујући и евентуално слање оружја у Ирак, не, међутим, и слање војника (инструктори би могли да обаве свој посао и „негде другде“).
И канцеларкин коалициони партнер, лидер Социјалдемократске партије (СПД) вицеканцелар и министар привреде Зигмар Габријел каже да не жели слање немачког оружја у ратом захваћена подручја, али додаје: „Не можемо немо посматрати како до зуба наоружани фанатици ликвидирају хиљаде недужних људи који немају чиме да се бране.“
Коме, међутим, послати немачко оружје? Курдима? Деликатно питање. Они јесу у овом часу, кад би били боље наоружани, респектабилна снага, која би могла да се супротстави исламским фанатичним ратницима. Да ли би се Курди, који се не задовољавају аутономијом на северу Ирака, већ одавно сањају своју државу (која би представљала опасан изазов за околне државе где живе Курди, од Ирана, преко Сирије до Турске) у случају успешног похода против „Калифата“, зауставили (само) на победничким ловорикама?
У свом попуштању, кад је реч, ипак, о слању немачког оружја (Курди су га већ затражили, по прецизно назначеним врстама и списку) канцеларка остаје непопустљива у једној ствари: оружје се неће слати, ни по коју цену, припадницима већ споменуте Радничке (Комунистичке) партије Курдистана, која је иначе забрањена у Немачкој. Мање, очигледно, због те чињенице, а више због турске осетљивости и могуће, додатне иритације званичних власти у Анкари: ионако прилично хладне односе између две државе додатно је издраматизовало откриће да је немачка обавештајна служба (БНД) не без званичног налога, годинама, наводно још од Шмитових времена, држала и држи Турску на „шпијунском нишану“.
Ова изричитост Ангеле Меркел могла би имати, примећују боље упућени у тамошње прилике, мало ефекта: курдске политичке подељености и суревњивости су ишчилиле пред заједничким непријатељем и егзистенцијалном опасношћу.
Ужарене расправе које су у току довешће очигледно до ревизије спољне политике кад је реч о ангажовању Немачке, укључујући и војно, на међународној сцени. „Политика наглашене уздржаности“, која је доскора практикована (у случају рата у Ираку, у случају напада на Либију) постаје, у најмању руку, „порознија“, остављајући влади више маневарског простора за напуштање позиције „посматрача“.

РАЗУМЕВАЊЕ ЗА ПУТИНА Под тешком сенком такође промашене (иако се то званично још не признаје) западне (и европске, под америчким притиском и диктатом) политике у (све крвавијој) украјинској драми, чују се све учесталији и све гласнији захтеви у формулисању „нове политике“ према Русији.
У својој колумни у „Шпиглу“ Јакоб Аугштајн констатује да наизменична (међусобна) разочарања Запада и Русије имају дугу историју. Велико (само)разочарање Запада било је (увек) у веровању да Руси „треба да буду оно што смо ми“.
Цитирајући речи Петра Великог којима се, на самртној постељи, обраћао Свевишњем: „Боже, кад будеш доносио суд о мени, не превиди с каквом сам земљом имао посла“, Аугштајн каже да би Запад то требало да има на уму кад суди о Путину.
Син оснивача и власника „Шпигла“ цитира и речи Егона Бара, „архитекте“ чувене Брантове „источне политике“: Путин никад неће бити „савршено чисти демократа“ (речи, иначе, Герхарда Шредера) као ни његова деца и унуци. Биће, надајмо се, „демократија а ла Рус“, као што постоји демократија по америчком и демократија по енглеском узору“. И закључак: од Русије (и Путина) не бисмо могли и не бисмо смели нешто више да захтевамо.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *