Како излечити Уједињене нације?

Немоћ светске организације, често блокиране изнутра самовољом најмоћнијих држава, подстакла је бројне групе и појединце да предлажу начине на које би Уједињене нације могле да се реформишу у ефикасно тело за сузбијање сукоба

Пише Зоран Милошевић

Има ли било какве користи од Уједињених нација (УН) или ова међународна организација представља место где се изговарају велике речи и јављају велике идеје, али иза којих нема конкретних дела? Према руском порталу Pravda.ru, главни проблем је Вашингтон, који игнорише УН и подсећа на изјаве председника САД Барака Обаме „да ова организација противречи сувереним америчким правима и спровођењу њихове политике у свету“, што дефинитивно чини немогућим праведно решавање међународних конфликата и сукоба. То потврђују и подаци. Наиме, од 1990. године убијено је два милиона деце, док је шест милиона рањено. Догодио се распад неких држава, а на неке је без сагласности Савета безбедности извршена агресија од стране САД и њених савезника. Од 2005. године (када је успешно завршена мисија у Сијера Леонеу) УН немају успеха у решавању конфликата, иако званично имају 51 миротворачку операцију у свету, наводи портал УН www.un.org.
[restrictedarea]

КРИМ ДОНЕО, КРИМ ОДНЕО Иако је, дакле, Организација уједињених нација створена после Другог светског рата ради подршке и учвршћивања мира и безбедности, она данас, наводи Дарио Мисраи за аргентински „Infobae“ (2. август 2014. године) није у стању да спречи ниједан међународни конфликт. Руски политиколог и директор Центра за источноевропска истраживања Андреј Окара за портал Pravda.ru, а поводом Украјине, истиче да УН немају снаге да реше конфликт, те их је потребно реформисати, и додао: „Данас се може констатовати да се на наше очи систем УН распада тамо где је и рођен, на Криму“. Иако је ова организација признала постојање више десетина хиљада избеглица из Украјине, Савет безбедности није дозволио отварање хуманитарног коридора, што је предлагала Русија.
Управо криза у Украјини подстакла је бројне руске научнике да се изјасне, попут Вјачеслава Дашичева са Института за међународна економска и политичка истраживања Руске академије наука, наводи портал Pravda.ru (10. 6. 2014.) да се гласно каже да Русија треба да иницира стварање нове организације уместо УН, јер очигледно не могу да испуне свој миротворачки мандат и нови рат у центру Европе се већ назире. Тако је реформа УН, односно најважнијег органа ове институције, Савета безбедности, поново дошла на дневни ред, што није први пут.
Било је неколико покушаја да се реформишу Уједињене нације. На пример, већ 1965. године број несталних чланова Савета безбедности увећао се са шест на десет. Место сталног члана Савета безбедности добила је Кина. После распада СССР, Русија је постала стални члан. Године 1992. генерални секретар УН позвао је све владе националних држава да подрже реформу и формирао радну групу. Од тада је прошло више од 20 година а реформа још није извршена. Узрок застоја су противречости између сталних чланова Савета безбедности. На пример, Француска подржава кандидатуру Немачке за сталног члана Савета безбедности, али то спречавају САД. САД зато подржавају кандидатуру Јапана, али то спречавају Кина и Индија. Русија би да стални члан СБ постане Бразил, али су САД против тога. Дакле, тренутно не постоје шансе да се УН реформишу и постану место решавања конфликата и спречавања рата. Овде је још једна чињеница важна – „шампион“ по улагању вета на одлуке Савета безбедности су САД. Јасно је, дакле, да нема мира у свету, нити реформе Савета безбедности и УН докле год је власт концентрисана у рукама пет сталних чланица Савета.

ЈЕДНОСТРАНА РЕШЕЊА Претходник УН, да подсетимо, била је Лига нација, која је створена 28. јуна 1919. године у складу са Версајским уговором о преуређењу Европе после завршетка Првог светског рата (1914–1918). Лига нација је била наднационални орган који је имао за чланице 63 државе, а циљеви су били очување мира, развој међународне сарадње и регулисање међународних спорова. Она, као што је познато, није испунила своју мисију и 20 година касније избио је Други светски рат, који је завршен са десетинама милиона убијених људи.
Окончање Другог светског рата значио је и крај Лиге нација и њено место је заузела Организација уједињених нација. Све је започето у Сан Франциску 24. октобра 1945. године, када су се окупили представници 50 држава да би урадили Повељу Уједињених нација. У суштини, у овај документ су ушли предлози Велике Британије, Кине, Совјетског Савеза и САД. Повеља је потписана 26. јуна 1945. године од представника 50 држава, док је Пољска, која није била представљена на Конференцији, потписала документ касније и постала 51. држава, оснивач Уједињених нација. Тренутно УН имају 193 државе чланице, али су немоћне да се супротставе једностраним решењима неких држава – пре свега САД и Велике Британије – истиче Марија Сесилија Костеро, политиколог са Националног аутономног универзитета Мексика. Другим речима, дошло је време да се призна да су после Другог светског рата УН имале заслуга у спречавању конфликата, али данас то више није тако. Очување мира на планети је неиспуњен задатак ове организације, а главну одговорност за то сноси Савет безбедности, тачније пет сталних чланица овог тела. Наиме, сталне чланице имају право вета и оно спречава постизање договора. Само Савет безбедности УН има право да донесе одлуку о примени силе, увођењу економских и политичких санкција. При томе, све ове мере претпостављају уважавање међународне стабилности ради заједничког добра. У пракси, све је супротно. САД саме уводе санкције коме желе и на исту политику приморавају своје савезнике, а кад треба, стављају и вето на неке одлуке, при чему се догађа цепање на заједничке и личне интересе, што представља стварну драму УН.
У састав Савета безбедности улази 15 држава чланица: пет сталних и 10 несталних, које бира Генерална скупштина на рок од две године. Тренутно, све већи број држава се залаже за реформу Савета безбедности путем проширења састава и ограничења примене вета (на који имају право Русија, САД, Велика Британија, Француска и Кина). Управо је ово питање које изазива највише дилема и отпора, пошто свака држава са правом вета може блокирати доношење одлуке или одређеног решења.

ВАТРЕНЕ ПРИСТАЛИЦЕ РЕФОРМЕ УН су сложена организација са бројним органима и организацијама, а они имају различите задатке. Неки органи или организације имају приметне резултате рада, док су други мање активни и не могу да се похвале бољим резултатима. Тачно је да УН решавају задатке које нимало није лако решити, као што су климатске промене, информативна равноправност малих држава и слобода медија, контрола наоружања, поштовање људских права, заштита избеглица из ратом захваћених подручја итд. Зато су бројни аналитичари и политичари ватрене присталице реформе УН. Уколико се њихови предлози сажму, могу се свести на следеће: потребно је реформисати УН тако да се повећа број сталних чланова Савета безбедности, јер је његова садашња структура настала 1946. године и у потпуности је застарела. Нове сталне чланице могле би бити Бразил, Индија, Јужноафричка Република, Немачка, Аргентина, Мексико, а ту се виде и Турска и Иран, док би овлашћења генералног секретара УН требало повећати. Но, реформу спречавају актуелни стални чланови Савета безбедности, посебно САД и Велика Британија.
Са претходним ставом сагласан је и Алваро Варгас Љоса, који за чилеански портал „La Tercera“ истиче да је Савет безбедности „реликт прошлости“ и све владе би хтеле његову реформу, али је он и даље затворен за промене, те све више постаје „застарела организација“. Савет безбедности је основан да обезбеђује мир у свету, да решава сукобе који би могли довести до рата, а у случају агресије једне државе на другу да доноси мере за регулисање конфликта. Међутим, како показују догађаји на простору бивше Југославије (по Резолуцији СБ Космет је српски) у Ираку, Либији, Сирији, Руанди или Судану, резолуције Савета безбедности су само на папиру ако нису у складу са интересима Запада, тачније САД, и ниједна од њих није заживела. Савет безбедности има могућност да „непослушне“ притисне, али он демонстрира неспособност да ишта корисно уради, а велику забринутост изазива самостално деловање САД, које се не обазиру на ОУН.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *