Почетна / Култура / ИЗЛОГ КЊИГЕ: Неодрживи курс читања

ИЗЛОГ КЊИГЕ: Неодрживи курс читања

Игор Маројевић, Београђанке, „Лагуна“, 2014.

Пише Весна Тријић

Повезујући, насловом књиге, судбине својих јунакиња с овдашњим географским простором, аутор је задао правац читања који није одржив: у овим причама нема ничега специфично београдског, осим неколико топонима. Иако је начелно користио реалистички проседе, слика света коју је добио није таква: у улози рељефних, психолошки мотивисаних карактера нашла су се отуђена, луткаста бића, а типичне појаве замењене су екстремним и потпуно ирационалним изливима насиља; зато је имплицирани смисао ближе универзално негативном суду, на рачун читавог човечанства, него друштвеној критици локалног важења.

ЈАДИ БЕЗРАЗЛОЖНИ, КАО КИЧ Свакој јунакињи поверено је приповедање у првом лицу; због трагова усменог обраћања и повремених одступања од норме књижевног језика, стиче се утисак да су им самотнички живот и немање саговорника окосница казивања. Док претресају интиму, оне немају стида, али ни самоспознајних амбиција: ређајући доживљаје из спаваћих соба као да су грађа за мемоаре, не откривајући, притом, своја осећања, оне посредују слику живота који се води по нужди и аутоматизму, без икаквих страсти или идеала. Начин на који јунакиње размишљају повремено је толико бизаран да доводи у питање њихову интелигенцију и, чешће, ментално здравље, а како до судбинских преокрета долази услед пуке промене перспективе, сви до тада нагомилани јади делују потпуно безразложно и непотребно, као кич.
Иако је привидно одсутан из текста, аутор је тај који, деформацијом мисли и језика приповедачица, покушава да управља значењима; он је овде једини прави протагониста. Не остављајући простора за саучествовање у изложеним патничким судбинама, он подстиче на критичан, нетрпељив однос према друштву које би требало да је у њима оличено. Слику стварности, међутим, аутор не гради на непосредном искуству, већ око тема које су дефинисане у медијима; својим увидима, он тим представама нити доприноси нити их премашује.

СИМУЛАЦИЈА СТВАРНОСНЕ ПРОЗЕ Ни вредносна позиција с које наступа није јасна: то је нека етика „нормалности“ која постоји само у форми контрапункта, као негативна реакција на „окидаче“ из (медијске слике) свакодневице. Све је то, у ствари, симулација како социјално ангажоване књижевности, тако и тзв. стварносне прозе.
Упрошћеним наративним средствима, нестилизованим изразом и једноставним значењима, ова књига прича се промовише као доступна и занимљива најширој публици. У потрази за новом културном парадигмом која би измирила уметност с трговином и обезбедила масовну потрошњу високе књижевности, Маројевићева стратегија је у привидном окретању литературе против литерарности и у стидљивом, половичном антиинтелектуализму. И док дизајн корица књиге, попут паковања неке бомбонијере, наводи купца на погрешне претпоставке о њеном садржају, дотле су саме приче, у суштини, остале „ретро“: начином приповедања, као и бављењем друштвеном периферијом, оне подсећају на седамдесете године прошлог века, на црни талас и недостижни Петријин венац.
Уметност би требало да ствара своју публику, а не да прави компромисе с претпоставкама о њеном лошем укусу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *