Почетна / Регион / Фитиљ на бурету барута

Фитиљ на бурету барута

Како је могуће да у Словенији месецима траје надгорњавање око питања да ли је или није постојао договор о словеначком изласку из Југославије, а да се у истом даху не поставе и она о једностраном отцепљењу и потоњој незаконитој трговини оружјем на Балкану

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Србија последњих година улаже много труда како би поправила имиџ не би ли јој то лакше одшкринуло врата на путу у ЕУ. Није неразумно очекивати да и „друга страна“, сви они који су каријеру градили на ружењу Срба и Србије − коначно начини заокрет у вези са стереотипима које су потпиривали последњих деценија. Типичан пример је Словенија, чланица ЕУ од маја 2004. године. Нема сумње да ова држава данас добро сарађује са Србијом на економском подручју. Заузврат, на речима ју подржава на путу у ЕУ. Између две земље наоко нема никаквих отворених проблема, јер је званични Београд пустио низ воду српску дијаспору која не ужива никаква мањинска права, за разлику од малобројне словеначке мањине у Србији. Упркос свему, у Словенији је и дан-данас „наратив“, односно оно што о Србији и Србима у јавном простору пишу и изговарају новинари, водитељи, политичари и уопште јавне личности − пун црно-белих шаблона исконструисаних за политичку (зло)употребу још током 90-их година прошлог века.
[restrictedarea]

РЕИНТЕРПРЕТАЦИЈА ИСТОРИЈЕ Тако је, на пример, реч „Милошевић“ у Словенији и даље окидач и алиби за најразличитије (наопаке) реинтерпретације историје. Чак и нетом изникла партија „Нова левица“ је, ничим изазвана, током парламентарне расправе о укидању посланичког мандата Јанезу Јанши (јер служи двогодишњу затворску казну) истакла да је народ (српски) својевремено „и Милошевићу давао стоодстотно поверење“ на изборима. Није се само млада левица досетила да за Јаншино блаћење и минирање мандата који су му бирачи доделили на протеклим изборима као баук користи поређење са Слободаном Милошевићем већ се у истом чојству окушао и новинар Блаж Згага, иначе добитник многих међународних награда за „истраживачко новинарство“. Згага је у престоничком „Делу“ покренуо полемику између кључних „хероја осамостаљења“, лансирајући наводно нову тезу да се словеначко политичко вођство договорило са Милошевићем о безболном изласку Словеније из СФРЈ и тако је на челу с Миланом Кучаном пристало на идеју „Велике Србије“. Згага гради тезу да су ондашњи шефови словеначке Комунистичке партије тиме „издали друге југословенске народе“ за рачун Милошевићевих „великосрпских апетита“ да би потом Словенија продавала Хрватској и БиХ оружје заостало од ЈНА и тако два пута ушићарила на туђој несрећи.
Новинар Блаж Згага у писму „Делу“ открива неколико нових информација како су Игор Бавчар, Јанез Јанша и други словеначки политички лидери продавали оружје Хрватској и БиХ: „Имали су одобрење највиших државних органа јер је продају оружја из узапћених складишта ЈНА одобрио Савет за одбрану Председништва Републике, којим је председавао врховни командант и председник Словеније Милан Кучан. Та чињеница објашњава зашто, упркос бројним криминалистичким истрагама, никада није написана ниједна оптужница против оних који су дириговали незакониту трговину оружјем. По командној одговорности би, уз министре Јаншу (одбране) и Бавчара (полиције) морао да одговара и врховни командант, који је одобрио то незаконито поступање.“

ДЕТАЉ КОЈИ СЕ НЕ ПРОБЛЕМАТИЗУЈЕ Згага, међутим, није успео да избегне „коперникански обрт“, па тражи и чак проналази оправдање за Кучана, Јаншу и другове у тези да је „словеначко оружје, послато у БиХ и Хрватску, помогло заустављање отворено просрпске ЈНА“. Произлази да се „Словенија бранила“ тиме што је оберучке прихватила ролу трговца смрћу на Балкану, при чему и речени новинар глатко пренебрегава чињеницу да је у тренутку када се Словенија бринула да је отцепљење од СФРЈ не уведе у рат − била забрањена продаја оружја Југославији захваљујући Резолуцији УН број 713; то значи да је било забрањено снабдевање оружјем свих новонасталих држава на тлу СФРЈ. Резолуција 713 је забрањивала „све испоруке оружја и војне опреме“, дакле и оружја за које је Словенија испрва тврдила да га је поклонила. Данас, 23 године касније, тадашњи војни и политички врх Словеније јавно признаје и дичи се чињеницом да је кршио међународно право, а тај детаљ не проблематизују ни најупорнији истраживачи тог периода почевши од историчара до новинара. За кршење међународног права нико од најодговорнијих људи никада није процесуиран у овој држави.
Милан Кучан се одазвао на тврдње новинара Згаге писмом у „Делу“: „Војна помоћ Хрватској и Босни и Херцеговини није ослабила одбрамбену моћ Словеније, баш напротив. Тим оружјем се на другим ратиштима ломила и сламала нападачка моћ тадашње ЈНА, односно војски које су настале њеним распадом. Таква стратегија војне помоћи је позната кроз историју, па је и данас употребљавају бројне државе за постизање војних и политичких циљева. Део те војне помоћи је реализовала и тадашња Војна обавештајна служба (словеначког) Министарства одбране односно њено Оперативно-обавештајно одељење.“ Словенија је, дакле, оружје, којим су убијани пре свега српски војници и цивили, на велико продавала Туђмановим и Изетбеговићевим трупама, при чему је велики део тако оствареног профита завршио у џеповима тада најмоћнијих домаћих политичара. Отуда држава тај незаконити „бизнис“ никада није поштено истражила, нити санкционисала. Што није спречило словеначке званичнике да здушно осуђују Србију због наводне војне помоћи Србима у Хрватској и БиХ, док сами никада нису смогли снаге да признају оно што је избило на видело захваљујући најновијој унутрашњополитичкој полемици − а то је да су без икаквих консеквенци кршили међународно право.

ОРУЖЈЕ ПО ПАПРЕНИМ ЦЕНАМА Вишемесечно препуцавање на тему трговине оружјем на простору некадашње СФРЈ саплело се и на питању да ли је 1991. године склопљен договор између Словеније и Србије у вези са разбијањем заједничке државе. Блаж Згага тврди да су се Слободан Милошевић и председник Председништва Словеније Милан Кучан договорили 24. јануара 1991. у Београду да Словенија може слободно да оде из Југославије, а она је заузврат Србији признала право да сви Срби живе у једној држави, дакле да створи „Велику Србију“. У заједничком саопштењу са састанка две делегације пише да „Словенија уважава интерес српског народа да живи у једној држави и да будући југословенски договор тај интерес треба да поштује“. Пошто је из формулације о „праву на живот у једној држави“ испао део реченице да исто право ужива и „сваки други народ“, на шта је после разговора са Милошевићем пристао лично Милан Кучан, то је, процењује Згага, уистину био „договор на штету Хрватске и БиХ, које су касније напале ЈНА и просрпске војне формације, а Словенија је последично продавала (Загребу и Сарајеву) оружје по папреним ценама“. Милан Кучан на те оптужбе одговара да није шуровао са Милошевићем у корист „Велике Србије“, већ је склапао договор у оквиру решавања кризе у СФРЈ. Позива се на „југословенски договор“, који јесте поменут у саопштењу. При томе, Кучан и његови опоненти заборављају чињеницу да су у то време савезну државу, која је вршила „ефективну власт“ и била једини прави партнер за било какве „договоре“ о прекомпоновању СФРЈ − представљали Анте Марковић и савезна влада.
Према записнику словеначке делегације, Кучан је тог 24. јануара 1991. изрекао „важну реченицу“ поткрај састанка са делегацијом Србије: „Ако ово неће успети, онда ће се обистинити право на самоопредељење, без сагласности (других народа и савезне власти).“ Кучан признаје да је инсистирао на том ставу иако је то била „мање пријатна ситуација за сваког посебно и за све заједно као целину“. Шта то конкретно значи − нема прецизнијег објашњења, али је очигледно да српско руководство није пристало на једнострану Кучанову изјаву. Намеће се сумња како је могуће да се некадашњи словеначки политички и војни врх већ неколико месеци надгорњава око питања да ли је или није постојао договор о словеначком изласку из Југославије и то баш са Милошевићем, а да се у истом даху не поставе и многа друга, много важнија питања. Попут оних о једностраном отцепљењу и потоњој незаконитој трговини оружјем на Балкану током протеклих ратова.

НИ РЕТКА О ЗЛОЧИНИМА ДОМАЋЕ ПОЛИТИКЕ Одговор је једноставан − могуће је, јер у Словенији користе Милошевића и „српски сан о Великој Србији“ у свакој прилици када се поведе реч о словеначкој одговорности за распад СФРЈ, ратове и жртве, па се стога на недавну историју, Србе и Србију вазда гледа с подозрењем и кроз призму искривљених стереотипа. То не потврђују само чланци и прилози по словеначким медијима него и уџбеници новинарства. Младе генерације ђака и будући „истраживачки новинари“ стасавају, на пример, уз уџбеник „Наш час-опис“. Уџбеник је уједно и радна свеска за предмет Новинарство у седмом, осмом и деветом разреду основне школе. Аутори су у Словенији уважени и награђивани посленици јавне речи.
У јединици под насловом „Коментар“ следи лекција: „Коментар није само речима саопштена порука, познајемо одличне коментаре и у слици. Фотографијом или цртежом и примерено кратким текстом можемо да погодимо баш ‚усред среде‘.“ Као илустрација таквог сјајног коментара карикатуре, репринтован је цртеж Марка Хочевара објављен у „Делу“, уз следеће упутство будућим новинарима истраживачима протеклих и актуелних збивања: „Ако прелистате ‚Дело‘ − а пристојно је да дневно ‚прелистате‘ бар један дневник − срешћете коментаре Марка Хочевара који су радикални, оштроумни коментари политичких и привредних збивања. На пример − онај о остваривању Милошевићевих снова о Великој Србији.“ Карикатура је страшна. Као што је монструозна и „великосрпска политика“. А карикатура? Лик Слободана Милошевића, смештен у „Музеј најновије историје“, држи крвав буздован јашући скелет диносауруса одакле висе четири оцила а испред костура пише „ИДЕЈА ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ“; Милошевић приде гледа у даљину и изговара реченицу „Не видим добро“, као парафразу на чувено „Не чујем добро“.
Штиво које је издала Издавачка кућа „Рокус“, кошта 14,90 евра, а просто је невероватно да учитељи будућих новинара, пишући „Наш час-опис“, нису приметили велике друштвене промене у региону а нарочито у Србији после 5. октобра 2000. године, нити да већ седам година нема ни некадашњег председника Србије и Југославије. Примитивна политизација се, јасно, не завршава у реченом уџбенику, јер истом врве и уџбеници историје, а „Наш час-опис“ је пропустио прилику да бар у опису јединица „Репортажа“, „Вест“ или „Чланак“ одштампа који редак и о девастирајућим последицама злочина сепаратиста на Косову, или напада савеза НАТО на СРЈ 1999. године, или протеривања и некажњеног убијања цивила у Крајини. Нема ни ретка ни о злочинима домаће политике − рецимо о брисању 25 000 људи који су тако постали „избрисани“ (од којих је 60 одсто Срба) или о трговини оружјем. Речју, новинарски подмладак безмало „с мајчиним млеком“ усркава стереотипе о „грозним сновима“ о уједињењу неких народа − али не и о истим сновима других, па чак и сопственог. Описано вулгарно утуцавање стереотипа и политичарења у младе главе, од основне школе надаље, не може а да не остане без последица, а те последице су, како показују расправе „истраживачких новинара“ и некадашњих „хероја осамостаљења“ − веома тешке и огледају се у трајној неспособности да се објективно докучи, вреднује и коначно сазна права истина о сопственој прошлости.
Да је блиска историја у словеначком школском систему и медијима представљена бар колико-толико објективно, онда питање да ли је постојао српско-словеначки договор о (безболном) изласку Словеније из Југославије не би заузело главно место у њима. Нарочито не из перспективе дешавања у последње две деценије, током којих смо били сведоци некажњеног протеривања Срба из Хрватске и прекрајања граница Србије од стране већине чланица ЕУ.

ПО СЛОВУ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА Неуморно исмевање „великосрпске политике“ показује да у Словенији још није сазрела свест да је управо словеначка политика својим једностраним одлукама о отцепљењу од СФРЈ покренула лавину догађаја који су запалили Европу, од Словеније преко Хрватске и Босне, па све до данашње Украјине. Јер и по слову међународног права чак ни данас не постоји некакво „право на сецесију“, нити право неке провинције да држави матици постави ултиматум и рок до када има да постигне договор о отцепљењу, како је то учинила Словенија приликом свог „изласка“ из СФРЈ, када је савезним органима, односно влади Анте Марковића издиктирала рок од шест месеци за „договор“. Таква пракса је у супротности и са важећим прописима међународног права, на шта је у вези са отцепљењем Квебека упозорио и канадски Врховни суд. Закључио је да држава која има владу и представља све грађане, према међународном праву, ужива право на заштиту властитог интегритета. Канадски Врховни суд је истовремено оценио да право на отцепљење важи само за народе који се налазе у колонијалном положају или под страном окупацијом. У свим осталим примерима једнострано отцепљење није валидно. Увек је нужан − договор!
Али Словенија у време свог отцепљења није марила за договор иако је била одлично упозната са последицама таквог, једностраног корака. Упркос упозорењима, словеначко политичко вођство је за „разлаз“ од остатка СФРЈ одредило рок од шест месеци, без обзира што је питање на словеначком плебисциту о осамостаљењу од гласача тражило да одлуче хоће ли Словенија постати самостална и независна држава, али не и до када и на који начин би то требало реализовати. Уследио је једностран и са међународним правом посвађан чин, којим су словеначке власти јуна 1991. године не само запалиле фитиљ на бурету барута на тлу Југославије већ су дале и опасан путоказ многим другим, сличним сепаратистичким покретима како на Балкану тако и у Европи и свету.
Словеначки новинари и „хероји осамостаљења“ 20 година касније не осећају ни мрвицу гриже савести, неспособни да промишљају догађаје неоптерећено, „out of the box“, што би рекли Американци, који су у међувремену постали словеначки највећи патрон. Словеначки политичари, тако, са „партнерима из света и ЕУ“ дан-данас јашу на дуплим аршинима, па сад показују велику бригу за „интегритет Украјине“, док су на исте постулате заборавили у случају Србије, када се одлучивало о статусу Косова. Србија може да се труди у циљу промене „рђавог имиџа“, али све док су млади нараштаји у европским земљама још од основних школа кљукани училима претрпаним стереотипима о Србији и Србима − испада да смо „џабе кречили“.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Живим у Словенији дуго. Већина добронамјерних Словенаца су због незнања пуни стереотипа о Србима. Док имају такве стереотипе не могу бити слободан народ. Словеначки политичари и новинари оптерећени стереотипима пишу и говоре о Србима саме глупости.




    0



    0
  2. Zasto se stalno spominju 90-te? To im je bio samo povod da jasno i glasno kazu sta misle o nama (naravno ohrabreni sa strane). „Hvala im na iskrenosti“, najzad. Ziveo sam tamo kao dete pa sam video kako nas gledaju (imam 64 godine). Par puta sam ih komentarisao. Dosta je bilo, nikad vise…




    0



    0
  3. divim vam se GOSPODJO MEKINA, vasa hrabrost zbog kojih ste imali silnih problema izmedju ostalih i prestanak pisanja u politici je za divljenje. kako ja pokusavam da vidim stvari. sami smo mi srbi krivi za sve ovo sto nam se dogadja.znate sa ovim hrvatima je covek nacisto.znamo da ce nas opet klati cimprije im se ukaze prilika, ali ovaj slovenacki narod pato je /narod/za pricu. nemogu trenutno da se setim jednog njihovog knjizevnika,imena, koji je pisao na nemackom jeziku. zamislite narod u kome javreji, narod vekovima u rasejanju nije mogao da opstane.pozdrav GOSPODJO MEKINA.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *