Добра држава – добар власник

Милорад Вучелић, главни уредник

Србија је целу једну деценију била изложена суровим санкцијама. Ми и данас трпимо тешке последице тих санкција. Због тога, знајући шта за цивилно становништво значе санкције, ми никада нећемо уводити санкције другим државама и народима!
А посебно не Русији! Тачка!
И то је и почетак и крај сваке приче о санкцијама. Све остало су нијансе, уметнуте реченице и додатна објашњења.

Највећа предрасуда посејанa oд стране неолибералног стампеда, а он још тутњи по развалинама наше привреде које је сам и направио, јесте она да је држава лош власник. Прецизну и ауторитативну оцену учинака транзиционе идеологије дао је недавно наш најистакнутији историчар, умни Милорад Екмечић, у интервјуу за „Новости“:

„Србија је у једној општој кризи у каквој вероватно никада није била у својој историји, с ужасним последицама које је приватизација у привреди оставила на читаво друштво… Мислили су да, рушећи комунизам, све треба преко ноћи претворити у приватно власништво, и то, по формули Регановог либералног капитализма, који је уништио све тековине које је капитализам до тада створио.“
Најављено постављање Милана Бека за директора „Железница Србије“, у то сам сасвим сигуран, убедљиво ће распршити уврежени погубни стереотип по којем је држава лош власник. Показаће се да она и те како може бити добар и успешан власник када је спремна да на чело фирме која јој припада, а такорећи је у потпуном распаду, постави проверено способног, доказаног и оствареног човека. Беко је беспрекорно и чисто реализовао досада најуспешнији српски посао − продају 49 одсто „Телекома“ Италијанима. Као министар у влади Србије дао је кључни допринос доношењу до сада најбољег Закона о приватизацији из 1997. године а после тога са великим успехом водио крагујевачку „Заставу“ и њену обнову након бомбардовања. Доказаће се, што је још тачније, да је добра држава добар власник, а да је само лоша држава лош власник. С великом дозом задовољства и поверења препустићемо Александру Вучићу и Милану Беку да у јавности поделе будуће заслуге и признања, али било би неопходно да се из предстојећег и извесног успеха у вођењу поменутог јавног предузећа извуку и неке крупније поуке.
Не треба продавати највећа јавна предузећа јер је то и погрешно и јако лоше по државу и њен народ.
[restrictedarea] Даље оклевање са дефинитивним решавањем персоналног управљања ЕПС-ом и „Србијагасом“ није ништа друго него пут даљег оснаживања погубног стереотипа да је држава лош власник. Да би се избегао недвосмислен закључак да су неке од владајућих партија лоши власници и управљачи, преварно се сваљује кривица на целу државу. Зато што су систематски уништавани „Галеника“ и „Дунав осигурање“ и убиствено презадуживан „Србијагас“, одговорност сноси партија и њени челници који су руководили овим предузећима, а не држава која је „лош власник“.
Колико сутра, суочићемо се са повећањем цене електричне енергије. Јавно лицитирање разних тобожњих експерата о проценту повећања је у току. Истовремено сазнајемо да у Бујановцу и Прешеву нико годинама не плаћа струју. Дугује се преко две милијарде динара. Тако је и у Нишу и околини, где дуг износи 12 милијарди динара. Тако је и у Београду. Реч је о дугу од око 800 милиона евра. Како некоме ко води јавна предузећа уопште може пасти на памет да предложи повећање цене струје а да није у стању да наплати оволике дугове? Да ли ненаплаћивање оволиких дугова треба да утиче на смањивање плата запослених у тим фирмама? Како се неко са овако поразним резултатима може уопште бунити против смањивања плата у тим предузећима!? Смањивање плата је неминовна последица очајног управљања.
Ко је одговоран што још није почело исушивање потопљених колубарских рудника и што су већ изгубљена два месеца у обављању тог посла? И како то да је тај тендер још увек у току, уз разне проблеме који га прате (о чему ћемо свакако још писати) па ће тако бити изгубљен још који месец? Колико ће нас то коштати? Хоће ли тај јавашлук и небригу морати да плате сви потрошачи и хоће ли за то неко одговарати? Повећањем цена само ћемо платити неодговорност свих надлежних на челу са министрима, и садашњим и доскорашњим. Неће новац од повећања цена отићи у развој, него ћемо надокнађивати штете које су починили одговорни. И још ћемо морати да слушамо оне отужне тлапње и тобоже стручна објашњења да имамо најниже цене у региону па зато морамо да их повећамо. Не бисмо се зачудили да неко од тих вајних експерата изговори и онај познати стереотип по којем тим ниским ценама „шаљемо лошу поруку свету“!
Како то да је у некад „мрачном добу деведесетих“ проценат наплате струје био много већи и како то да је проценат наплате таксе за РТС преко електричног бројила био преко 80 одсто? Зашто се прећуткује да је то петооктобарским пучем укинуто да би се повећала зависност тог медија од нових власти и затрла свака могућа аутономија или различито мишљење? Зашто је данас тај проценат наплате пао за две трећине? Зашто се нико јавно не сећа које су све странке, па и нека застиђа од данашњих посланика јавно позивали да се не плаћа струја и да се не плаћају никакве обавезе јавним предузећима и држави? Циљ је био и остао да се свака јавна и државна својина, па и сама држава огаде и уруше да би се онда у бесцење приватизовале и да би се спровела потпуна дерегулација. Та идеологија је и данас на делу и она је разорна по Србију. Није било министра експерта који се одмах није дохватио продаје „Телекома“ уместо да учини све да још више унапреди пословање те фирме. Никоме од њих ни на памет није падало да се прихвати оздрављења „Железница“. Брига њих што им две године стоји цела милијарда неискоришћених и одобрених кредита за обнову железнице и брига њих да пругом повежу Републику Српску са Србијом. Дођу и оду са устима препуним реформи или јефтине демагогије а стање је све горе. Изостаје реакција надлежних на бестидну изјаву једног од директора у „Железницама“ који се хвали да је запослио 50 партијских другова, али зато им помисао на долазак Бека изазива нескривен бес и отпор.
О „Србијагасу“ и његовим губицима, те очајном управљању немогуће је разложно и говорити. ЕПС је успешно претекао санкције и бомбардовање, али неће министровања од 2000. до данас. Чим се дочепају неке функције у том сектору, они би да траже стратешког партнера ЕПС-у, који у међувремену систематски уништавају и обезвређују. Не наплате милијарде дуга, а хоће, тобоже, да реформишу. Истовремено, имамо случај шепурења директора „Поште“ великим пословним успехом, а да се истовремено прикрива да иза тог великог успеха стоји повећање цена неких поштанских услуга од 100 одсто.
Овај општи неред, сејање заблуда и неодговорност нису никако случајни, већ је то намерно произведен резултат а све у циљу продаје или урушавања битних националних ресурса. Лишена остатака економске суверености, Србија неће бити у стању да води ни независну ни суверену политику, па ма како патриотски били настројени они који је воде. Суверене ће бити корпорације, долазиле оне са Запада, Истока или Југа. У најбољем случају, можда можемо бити поносна и пркосна колонија или живописни привезак на кључу оне капије о којој говори Екмечић: „Америка уверава своје јавно мњење да Србија има само једно својство на Балкану, а то је да отвара или затвара Русији капије. Због тога не смемо имати илузија да Америка не може поново да разбуца Србију изнутра, да нам се у једном тренутку поново може десити 27. март.“
Не можемо, на самом крају, да мимоиђемо и понеку појаву из политичког и парламентарног живота. Председник ДС-а Бојан Пајтић извинио се грађанима због лоше власти своје странке. Извинио се због лоше власти коју он као председник Покрајинског извршног већа Војводине још увек врши! То је само још један покушај да се оснажи познати стереотип који он и његова дружина упорно сеју по јавности. Они су цену своје по народ и државу катастрофалне власти платили поразом на изборима и поред тога су се извинили народу, мисле да су тако постали некаква политичка опозиција и да је цела прича завршена, а ни почела није. Ту се показује да је Вучић стварно мека срца.
Помињало се у парламенту Србије и законско регулисање и санкционисање аутоцензуре. Можда ће некога изненадити али то би било неопходно учинити. Зашто? Зато што је већина уредника и новинара потпуно убеђена да је само оданост другосрбијанству и жутом картелу доказ истинољубивости, професионалности и објективности. Када то данас, понекад и ретко, не могу да пропагирају и демонстрирају и када морају да поклекну пред чињеницама и истином и престану да навијају за оне за које су навикли да навијају, они то заиста доживљавају као чисту аутоцензуру.
Али можда је то ипак више случај за психотерапеуте, упозорава ме мој стари и читаоцима већ познати пријатељ, Машан Пуров: „Огроман је број људи у свету, а и у Србији, који имају свог психотерапеута. Неко иде код њих стално, неко повремено или привремено док се не излечи или залечи, па неко и због аутоцензуре. Нема, рецимо, ниједне велике репрезентације на великим такмичењима која нема једног или више психотерапеута. Зашто би то било забрањено у нашој Народној скупштини? Не можете ни замислити колики је број америчких или британских сенатора, конгресмена и посланика који имају своје психотерапеуте. Можемо само да претпоставимо какве би они страхоте направили по свету да нема ко да их обузда и примири. И зашто би такав предлог код нас по било кога био увредљив и зашто би се неко некоме због тога извињавао? Колико пута је у току претходних скупштинских заседања захтевано да се уведе алко-тест па се нико од алкохоличара није бунио нити жалио на дискриминацију. Неки од поменутих су се управо уз помоћ неуропсихијатра и излечили и данас више не пију. Неки се и даље лече, али и пију.
На трагу таквог хвале вредног модерног схватања једнакости и толеранције недавно је говорио и Зоран Бабић, шеф посланичког клуба СНС-а. Несхватљиво ми је да се неко нашао тиме погођен, па чак и ако се непосредно препознао. Зашто би ти људи који редовно или повремено одлазе по терапеутску или неуропсихијатријску помоћ били дискриминисани и били онемогућени да врше неки одговоран посао, па и онај посланички? Колики је број гласача са оваквим проблемима и зар је у реду да они не буду заступљени у највишем представничком дому? Па зар се свим силама не трудимо да све људе који су на било који начин хендикепирани или оболели не укључимо у живот свакодневних обавеза и на тај начин их социјализујемо и спасемо? Зашто им не наћи места и у скупштини, можда се баш ту дефинитивно излече или бар опораве? Та средина и такви облици рада могу бити веома добар и изузетан лек а и нација може редовним гледањем преноса рада парламента пратити свако побољшање или погоршање њиховог стања и указивати на то. Некада могу и године да прођу а да се то уопште не примети. Зар после свих оних тековина антипсихијатрије и свега осталог да се неко нађе погођен што му се препоручује посета неуропсихијатру? Зар треба да изопштимо из друштва све оне који иду на сеансе код психотерапеута? Где нас то води? Ко се ту и зашто налази погођен и увређен?
Лепо је и то што је посланик Бабић својим опонентима несебично понудио бесплатну неуропсихијатријску помоћ. Али није у реду што је поименце покушао да наметне професионалца из своје посланичке групе. То је нека врста нелојалне конкуренције. Бабић има право да понуди, али нема право да неком натура избор неуропсихијатра и да врши рекламирање дотичне особе. Свако има право да сам изабере свог терапеута ако га већ није изабрао.“
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *