Почетна / ТВ коментар / Деведесете, деценија које нема

Деведесете, деценија које нема

Што је сакривено од српских, није и од америчких ТВ гледалаца

Пише Миодраг Зарковић

Најбољи тенисер света Новак Ђоковић гостовао је протекле седмице, тачније у уторак 19. августа, у једној од најгледанијих емисија на америчким телевизијама, „Касно увече са Дејвидом Летерманом“. Тај шоу програм јесте на заласку (најављено је да ће се Летерман званично пензионисати средином следеће године) и, због ради све приметније времешности домаћина, без бритке духовитости која га је красила у најславнијим данима, али и даље је међу ударним забавним емисијама у Америци, држави која је такве садржаје и измислила и усавршила. Тако да је „Касно увече са Дејвидом Летерманом“ и даље глобално значајна инстанца у телевизијском свету.
Утолико је онда необичније, барем из угла гледања просечног српског гледаоца, то што је једно од питања којe је Летерман поставио Ђоковићу, било везано и за Новаково искуство одрастања у Србији коју су деведесетих потресале невоље разних врста и облика, па и ратне. Наиме, у Србији земљи да преврне и да европска постане прћија, таква питања као да је забрањено постављати, барем на телевизијама. Не само у разговору са Новаком Ђоковићем, него и са другим значајним или утицајним гостима, овдашњи водитељи последњу деценију двадесетог века напросто не спомињу, осим као нешто што попут бабароге служи за плашење деце и гласача. Летерман би, према томе, у Србији земљи да преврне одавно био „у пензији“ да се усудио да постави такво питање спортском асу – и то би му, без сумње, пресудили управо дипломатски представници америчке амбасаде, као својеврсни управници телевизијских и многих других прилика на брдовитом Балкану. Али, у самој Америци, на шта је волео да подсећа покојни Габријел Гарсија Маркес (према сведочењу Емира Кустурице), нема америчких амбасада, тако да Летерману није забрањено да Новака Ђоковића, који је имао 12 година када су НАТО авиони бомбама засипали његову отаџбину, пита да ли су њему и његовој породици животи били и физички угрожени.
Можда је још чуднији био Ђоковићев одговор. Описао је своје одрастање у Београду као нешто што је несумњиво имало потресне и тегобне стране, али, у другу руку, није заборавио да помене да таква искуства могу да донесу чак и повољне последице, рецимо да очврсну детињи карактер. Наглашавајући да рат, разумљиво, нико нормалан не може да прижељкује или да у њему ужива, Ђоковић је ипак додао да је задовољан што је у животу прошао и кроз такве изазове.
Да, такав Ђоковићев одговор је сасвим сигурно нешто што би упадљиво одскочило од раширене оцене деведесетих која се од почетка овог века намеће Србији и Србима. Као и сва тешка времена (а да ли су нека па била лака, осим извештаченог раздобља Брозове уравниловке?!), тако и деведесете носе са собом драгоцене поуке, неоспорна сазнања и спознаје, могуће једино у садејству са борбом за голи опстанак, али то се од српских гледалаца темељно и упорно сакрива, осим када до њих то доспе некаквим посредним путевима, као што је гостовање Новака Ђоковића код Дејвида Летермана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *