Британија и трагедија Газе: Антологијски плес лицемерја

Верзија Камеронове оцене о трагедији палестинског народа је пример хипокризије достојан најбољих умећа из ризнице старог Перфидног Албиона, чијим је потписом, уосталом (Балфурова декларација) од британског протектората и настала израелска држава

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Израелска војна експедиција је изван сваке пропорције: непотребна је и ризикује огроман број људских жртава. Оштро и недвосмислено упозорење из Лондона, са највишег политичког места. Само што није реч о текућем погрому израелске војске над становништвом у Гази него је упозорење Израелу изречено пре осам година, у време копнене инвазије на Јужни Либан када је било хиљаду мртвих…
Аутори изречене претње били су високи функционери британских конзервативаца, Дејвид Камерон и Вилијам Хејг.
На осуду из Лондона уследио је одмах робустан одговор – из Лондона: „Не само да је непотребна и ризична него је директно опасна“, али не акција и не израелска, него Камеронова реакција на израелску инвазију на Јужни Либан. Аутор осуде Камерона (и Хејга) био је, за ту прилику, сер Стенли Калмс, мултимилионер и један од кључних финансијских донатора Конзервативне партије.
Тако је било пре осам година. Више није тема Либан него Газа, али на Темзи постоји иста дилема и данас: да ли је уопште политички могуће изговорити у Вестминстеру реч против Тел Авива − па макар се радило и о ратним злочинима − а да ти се то не обије о главу; да те то не кошта дебелих фунти; да те не каширају партијски донатори и, на крају, да не изгубиш долазеће (2015) парламентарне изборе на којима, ионако, прети победа лабуриста?
Камерона је већ једном, пре осам година, ујела гуја, лекцију је научио, сада се боји и гуштера…

ОБЈАШЊЕЊЕ – БЕЗ ДИЛЕМЕ Извор у врху Конзервативне партије на који се позива лондонски „Гардијан“ има објашњење, а нема дилеме: „Ако тражите објашњење зашто влада и многи чланови парламента немају стомак да нешто кажу против овог израелског преступа у Гази, само се присетите 2006. године када је Вилијам Хејг назвао израелску акцију (у Либану) ‚непропорционалном‘. Небо му се сручило на главу, а земља измакла испод ногу.“
И ово што је Дејвид Камерон рекао о садашњој драми у Гази више је него што је ико од њега очекивао после уједа змије од пре осам година.
Британског премијера – коментаришу неки – као да је сада осоколио иступ Барака Обаме у Вашингтону. И за Обаму је ово израелско претварање Газе у Дрезден пред крај Другог светског рата „изван пропорција“.
Лондон, у начелу, подешава нишан према Вашингтону, али овог пута је Камерон „заборавио да је Обама могао мало да се испрси“ − истиче му председнички мандат у Белој кући.
Камерон, напротив, мора да прикупља велике паре за следеће изборе како би анимирао бирачко тело које му се тањи и свака реч може да га кошта изборног пораза.
[restrictedarea]

ИЗРАЕЛСКО БИЋЕ ХУМАНИЗМА Камерон се затрчао. Чак је и Обама, којим практично влада израелски лоби на Капитол хилу, пазио шта говори. Бомбардовање школе у Гази, на пример, окуражио се да назове „сасвим неприхватљивим“ и „сасвим неодбрањивим“, али је одмах разводњио, па позвао „наше савезнике (Израел) да примењују високе (хуманистичке) стандарде које су сами себи поставили“. Који их, дакле, красе јер су инхерентни израелском бићу. Уместо покуде − похвала.
И толико је из Вашингтона било довољно да се у Лондону шеф дипломатије Филип Хамонд и сам окуражи, али пажљиво, да не буде превише, па изјављује како је „ситуација у Гази за Вајтхол сасвим неприхватљива“. Али, при томе, не каже ко је у тој ситуацији враг, а ко херувим. Нити пак каже ко то тамо на неког пуца с копна, мора и из ваздуха. Број мртвих Палестинаца одавно је прешао хиљаду − уз минуциозно разарање − али ниједан члан конзервативне владе није до сада зуцнуо ни реч на рачун Давидове државе.
Верзија Камеронове оцене о трагедији палестинског народа у Гази је антологијски плес хипокризије достојан најбољих умећа из ризнице старог Перфидног Албиона, чијим је потписом, уосталом (Балфурова декларација) од британског протектората и настала израелска држава.
До ове фазе претварања Газе „у сећање на дојучерашњу Газу“, нико жив у британској штампи није могао натерати премијера да каже да ли је, по његовом мишљењу, Израел прекршио међународни закон гранатирањем, на пример, школе у Гази. Би-Би-Си је једном покушао па питао, а Камерон одговорио како су „УН у праву што реагују тако како реагују(!?) јер је међународни закон јасан у ставу да не би требало(!) гађати цивиле или школе, ако се то уопште догодило.
Генерални секретар ОУН Бан Ки Мун, дан пре ове Камеронове изведбе, јасно је рекао да је израелско гранатирање школе у Гази „потпуно неприхватљиво“ и „морални злочин“.
Камерон је, дакако, присталица „хуманитарног прекида ватре“; сукоб, каже, мора да се заустави одмах… Људске жртве су за дубоко жаљење. Али како да се то оствари после оволиког пустошења и толико проливене крви?
Једноставно: „Од самог почетка ми говоримо да Хамас мора да прекине са ракетирањем Израела. То је, верујем, једини и најбољи начин да се сукоб оконча.“

ЗВАНИЧНА БРИТАНИЈА НЕМА ДИЛЕМЕ Када, дакле, Хамас − дружина од мајке рођена да буду терористи − престане да пуца из Газе на израелску околину и све док се злочинац не припитоми, па макар се Газа дотле сравнила са земљом, званична Британија нема дилеме ко је злочинац, ко је кривац и кога треба избомбардовати до „Дрездена“. А међународни суд за ратне злочине биће успостављен тек када се подигну оптужбе против стране која се, мртва, рањена и разрушена, затекла на погрешној страни „међународне заједнице“. Већ виђено.
Фелисити Арбатнот из „Глобал рисерча“ обрела се у Гази 25. јула. Трећег августа написала је ово: „Петак, 25. јула, био је осамнаести дан израелског бомбардовања Газе. Милион и седамсто хиљада људи, под сталним ембаргом, без склоништа (од граната и ракета) збијених и блокираних од стране ‚Трећег рајха‘ у Тел Авиву на 66 одсто енклаве дуге 40 миља, чека тужна судбина… Управо овог тренутка убијено је шест Палестинаца: све у свему 850 до сада. Болница у Бејт Хануну је бомбардована неколико минута пред поноћ − има мртвих и рањених…“ Фред Екбалд, шведски активиста, део међународне групе медицинара, који се одлучио да остане у болници са докторима и болесницима, пожалио се новинарки Амири Хас: „Ово је општи хаос; израелска артиљерија нас директно гађа; нема више нигде места под рушевинама да склонимо кревете са болесницима…“
„Погрешно и незаконито“, поручује Израелу Камерон из Лондона и осуђује „терористе Хамаса“.
„Сасвим неприхватљиво“ и „морални злочин“, јавља се Бан Ки Мун из Њујорка…
„Не би требало гађати цивиле или школе, ако се то догађало“, плеше Камерон свој плес у Лондону…
Стилска изведба високог лицемерја − овог тренутка јесте наслов званичне приче на Темзи. Јавно мњење се пак полако, како стижу слике ужасних призора из Газе, окреће против Камероновог жонглераја. Опозициони лабуристи га истерују на чистину, али он никако да изађе и каже где је (а зна се где је)…

ГДЕ ЈЕ ТОНИ БЛЕР Усред врења нашло се, међутим, и оних који су стигли да поставе заборављено питање: А где је Тони Блер?
Питање је умесно и у право време. Тони Блер је за крупне паре намештен да буде „званични посредник за Блиски исток“, за рачун такозване „међународне заједнице“ − задња пошта амеро-атлантска Империја. Мисија од које је до сада Блер инкасирао четири милиона долара.
Ватра гори, Газа постаје Дрезден, а „преговарача за Блиски исток“ нигде. А јесте квалификован. Напокон, водио је пет „хуманитарних ратова“ против „угњетача“ слабих и немоћних на овом свету, од Косова, Сијера Леонеа па све до данашњег несрећног Ирака и трагичне Либије…
Али, није баш да га нема. Управо на дан 25. јула, на онај црни дан Газе, Блер, коме је по опису посла званично седиште у Јерусалиму, био је „запослен“ на гламурозном пријему, неколико хиљада миља далеко од Газе. Човек коме је, за апанажу намештену од „хуманиста“ америчких неоконзервативаца, било у задатку да преговара између Израела и Палестине − сада када је најважније ,,тог 25. јула, био је заузет уживањем у коктелу приређеном за стотину и педесет фракова: преко тридесет Израелаца, а у част рођендана супруге, Шери Бутс“.
За ову прилику, бележи један лондонски репортер, „изасланику за Блиски исток“ Ентонију Чарлсу Лејнтону Блеру није требало − за деструкцију још једне земље − да измишља још један лажни досије (Садамово непостојеће оружје масовног разарања). То му је из руку преузео Израел који га је, nota bene, 2009. године окитио наградом „Дан Давид“ вредном милион америчких долара. Награду од милион долара добио је као част која се додељује државницима „за изузетан културни и друштвени допринос нашем свету“.
O tempora, o mores!
Тако је на црни дан Газе и Палестине „међународни посредник“ у мировној мисији између Израела и Палестине уприличио, описују присутни, пантагруелску гозбу за супругин рођендан; у раскошној палати у сеоском пејзажу јужне Енглеске, у једној од седам својих кућа које је, све одреда, стекао водећи и наплаћујући „хуманитарне ратове“ из Даунинг стрита где је пак ушао као „пуки сиромах“.

НИКАДА У ЗОНУ РИЗИКА Мајкл Кирик, новинар Канала 4, познат као „теријер“ и „човек који поставља превише питања“, прошле седмице је, управо попут теријера, кидисао на Блера да га истера на чистину и да му каже − зар му сада, у овој трагедији за коју је задужен по опису посла, није место у Гази, уместо да приређује баханалије.
Неколико пута Кирик митраљира Блера истим питањем, исто толико пута Тони Блер развлачи уста у ону познату гримасу у којој се свако питање губи без одјека, као у сунђеру…
За седам година колико је у улози „посредника за Блиски исток“, Блер није дошао да преговара у Гази, херметички гушеној израелском блокадом са свих страна. „А и што би дошао“, пише Кирик. „Он не решава него покреће ратове (Ирак) подржава их или их потпаљује (Либија, Сирија, Украјина) само никада не долази у зону ризика.“
Кроз Газу је Блер, истина, пројурио два пута (2009) али је деветнаест пута био у Јерусалиму, где је инкасирао и онај милион. У Јерусалиму има пара; у Гази живи сиротиња.
Тони Блер је ушао у Даунинг стрит са сасвим скромним имовинским стањем. Данас је „тежак“, цени се, преко двеста милиона фунти. Плашљив је по природи, не воли да ризикује. Око себе − на рачун пореских обвезника на Острву − води камарилу од 20 горила.
На поменутом пријему (25. јула) где је познати британски извођач певао баш пригодну мелодију „Ја владам светом“ и највиши су, за не дај боже, били претресани до голе коже, од стране специјалног полицијског одреда.
У Британији постоји законска категорија такозваног грађанског хапшења. Било који грађанин у земљи по том закону има право да, ако физички може, приведе свакога за кога има доказ или гаји разумну сумњу да је починио прекршај или злочин.
У Северној Ирској Блер је остао запамћен по изјави: „Ово није време за пароле, али морам да кажем, ма како то звучало, да на својим леђима осећам руку историје.“
Могуће је, коментарише Кирик, да разлог за параноично, масивно лично Блерово обезбеђење лежи у томе што у Британији постоји толико много људи спремних да му поставе замку грађанског хапшења, које би га после одвело и пред Међународни кривични суд у Хагу. „Блер се напросто плаши једне друге руке на свом рамену.“

_____________________________________________________________________________________

Крвава статистика
Више британских гласила објавило је статистику жртава и разарања у Гази до 31. јула:

Убијених Палестинаца: 1 372 (315 деце, 166 жена, 60 стараца)
Рањених Палестинаца: 5 238
Оштећених зграда: 4 374
Оштећених болница и амбуланти: 23
Рањеног медицинског особља: 38
Евакуисаних и расељених: 245 000
Укупно становништво Газе: 1 700 000, налази се пред хуманитарном катастрофом
Четрдесет одсто инфраструктуре − енергетске, водоводне и канализацијске − разорено или оштећено.

[/restrictedarea]