БРИСАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ И ОТИСЦИ ВАРВАРА

Када је новембра 1914. у Београд умарширала непријатељска војска, наређено је да се излупају све плоче на којима су била исписана ћирилицом имена варошких улица. Са зграде Универзитета скинут је натпис Миша Анастасијевић свом Отечеству…

Пише Драгомир Антонић

Aустроугарска и Немачка рат против Срба и Србије нису почели само из војних и политичких интереса. Они су били важни, али дивљачка мржња према свему српском је надјачала друге циљеве. Ни у једном рату, сем племенском, окупатор не би уништавао културу, писмо, веру и обичаје побеђеног. Напротив трудио би се да побеђеног не понижава и поништава његове обичаје. Ради мирније владавине.
Београд је пре окупације 1914. имао око 90 000 становника. За ондашње појмове велики град. Улазак непријатељске војске десетковао је број становника. Са српском војском се повукао велики број цивила. Поуздани подаци из ондашњих записа казују да је у граду остало око 11 000 грађана.
[restrictedarea]

ПОНУДЕ ОКУПАТОРУ У среду 19. новембра 1914. први пут се показала непријатељска војска − бележи у свом дневнику Славка Михајловић. Око подне је ушла главнина. Прво мађарска коњица на ухрањеним коњима. Наступали су лагано од кафане „ Мостар“ улицом Кнеза Милоша ка кафани „Лондон“.За њима је корачала пешадија. Војници су ишли весело, смејући се и добацујући нам на мађарском речи које не разумемо. За њима су наступали Аустријанци. То јест војници свих народности Аустроугарске монархије. Они су ишли брзим маршем, а за њима су се котрљали топови и митраљези на мазгама.
Запрепастили смо се кад смо на нашим улицама угледали београдске Мађарице и Немице са понудама за наше непријатеље. Корпе и плехови пуни колача, пита, боца вина и ракије, све су оне изнеле у изобиљу. Марширале су упоредо с војницима, нудиле их јелом и пићем, а на лицима им је лебдео победоносни израз, као да су оне освојиле Београд. Војна музика је свирала, а заставе свих нација Аустроугарске монархије лепршале су се на ветру.
У Католичкој цркви, у Крунској улици, одржано је свечано богослужење. Два топа су постављена пред зграду аустријског посланства.
По граду целог дана војска маршира, а музика свира „ Вахт ам Рајн“. Немци, „наше Швабе“, и Мађари на грађане гледају са висине и кад угледају неког да журно иде улицом заустављају га и са подсмехом питају: Где су вам савезници? Зашто вам сад не дођу у помоћ? Морате да схватите да ћемо ми у Београду остати заувек. Београд је одувек био наш. Сад смо коначно успели да га ослободимо од вас, варварских Срба.
У себи се питамо: Ако смо ми варвари, драги Боже, шта ли су они? Каква је то „културна“ Европа која чини овакве гадости.
Мржња према Србима и свему што је српско одредила је Аустријанце да чим су ушли у Београд, збришу ћирилицу. Наређено је да се излупају све плоче на којима су била исписана ћирилицом имена варошких улица. Са зграде Универзитета скинут је натпис Миша Анастасијевић свом Отечеству. Све табле трговачких фирми морале су бити замењене латиничним.
Излупана је плоча на пијачној згради Цветног трга, на њој су била урезана имена утемељивача. Ко је имао, с уличне стране, на својој кући какав год натпис ћирилицом, морао га је уништити.

БЕС НЕПРИЈАТЕЉА Пели су се на врх зграде Росија, да би уништили натпис на њој. Рат је био објављен − и са бесом вођен − не само српском народу и савезницима већ и ћирилици.
Латиница у канцеларијама, у школама, на Пошти и Телеграфу – свуда. Нигде се не прима никакав напис ћирилицом. Посмртне листе, читуље, штампане су латиницом. Ни у гроб ниси могао да одеш са ћирилицом. Ћирилица је престала, бар у Београду, да постоји.
Кроз Београд пролазе поворке наших заробљених војника у бедном стању да човека језа хвата кад их гледа. Спроводе их Мађари или босански муслимани.
Окупатор је односио све што је хтео. У томе су се нарочито истицале „наше Швабе“ дошле из хрватских вароши. Говорили су српски језика, али су га звали хрватски или „немецки“. Они би се окомили на намештај, велика огледала и клавире. Из приватних кућа у Београду однето је три стотине клавира. Из свих радњи покупљени су бакарни предмети. Зашли су и по приватним кућама да одузимају предмете од месинга и бакра. Скидају окове са ормара, браве са врата и прозора. Однели су звона са Вознесенске цркве и бакарни кров са звонаре. Од јутрос одузимају по кућама вуну из душека и јастука – бележи у дневнику Славка Михајловић.
Тридесет година касније 1943, у Србији је немачки амбасадор Херман Нојбахер. У мемоарима које је на српски превео и за штампу приредио Никола Живковић( Јасен, Београд 2007) поред многих занимљивих ствари има и запис о Хрватима. Наводим неколико реченица: „Ни са каквом пропагандом не може се изменити чињеница да су немачки војници у Хрватској били пријатељски дочекани, па чак и са одушевљењем поздрављени… Хрвати се нису борили за државу коју су осећали као присилну заједницу. Када се распала Југославија, уследио је хрватски осветнички поход уништавања православних Срба. Ово спада у најужаснија масовна убијања светске историје“(стр. 85).
Тако пише о Хрватима, дипломата Трећег рајха који је створио НДХ.
Хоћемо ли браћо Срби нешто научити из историје, или ћемо срљати грлом у јагоде, чекајући да усташоидна Хрватска уз благослов Ватикана, понови злочин над нашом децом. Наводном бригом за децу правдамо срамну политику коју водимо и која ће се нашој деци обити о главу. Да ли је у питању незнање или намера? Обоје је страшно и неопростиво. Зато без премишљања окренимо се Русији.
Не заборавимо часне Србе, Војислава Шешеља, Радована Караџића, Ратка Младића, архиепископа охридског Јована. Нека им Господ подари снагу да издрже нељудске патње.
[/restrictedarea]