Почетна / Култура / Бити темељ: Радни дан Јована Скерлића

Бити темељ: Радни дан Јована Скерлића

На почетку двадесетог столећа није међу Србима било погодније ни позваније личности од Јована Скерлића (1877–1914) за један такав подухват као што је писање историје националне књижевности

Пише Јован Пејчић

Па времена кад нас неуморне згазе,
Нек за нама буду утрвене стазе!
                                                                 Ј. Скерлић

Историја нове српске књижевности Јована Скерлића угледала је света у стотој години од објављивања Памятника мужемъ у славено-сербскомъ книжеству славнымъ Лазара Бојића, првога српског покушаја да се историјски осветли једно раздобље српске књижевности (1815). Скерлићева Историја представља, према томе, завршни – а видеће се: и највиши – израз једновековнога напора српских истраживача уложеног у историјско проучавање националне књижевности.
Још на један начин показује се Историја нове српске књижевности као дело репрезентативног и завештајног карактера. У време најјачега Скерлићевог критичарског и научнокњижевног ангажовања написати историју националне књижевности сматрало се, у европским као и у нашим оквирима, логичним резултатом, круном животнога опуса сваког поштовања достојног историчара. У другој половини деветнаестог, па и у првим деценијама двадесетог столећа, патријарси историје књижевности као научне дисциплине видели су свој највиши циљ у томе да посредством историје књижевних дела и њиховог значаја за развој просвете и културе прикажу идеју националне индивидуалности на њеном главноме путу, на путу ка себи самој. Довољно су, у овоме смислу, речити примери Иполита Тена и Брандеса, Гервинуса и Шерера, Пипина и Сентсберија, Де Санктиса и Лансона.
[restrictedarea] Ствар управо тако стоји и с Јованом Скерлићем. Захвати ли ко с исте тачке у српски културни контекст, прво и најзначајније име с којим ће се сусрести биће, ван сваке сумње, Скерлићево име: Историја нове српске књижевности уистину представља summu свеукупнога његовог рада на проучавању, тумачењу и вредновању српског литерарног наслеђа.
То с једне стране.
Васпостављајући систем развитка нововековне српске књижевности, Скерлићево дело утврђује, с друге стране, карактеристике њеног уметничког и специфичности њенога националног идентитета – што се, опет, подудара с оном мишљу по којој се на европском континенту, у другој половини деветнаестог и на почетку двадесетог века, историје литературе пишу, између осталог, и зато да би показале колико је књижевност била „моћно оруђе у буђењу народне свести“ (Скерлић, 1904).

МЕРИЛО ЧИТАВОГ НАРАШТАЈА На почетку двадесетог столећа није међу Србима било погодније ни позваније личности од Јована Скерлића (1877–1914) за један такав подухват као што је писање историје националне књижевности.
Скерлић се у ово доба уистину појављује као „неуморни орач и сејач на великој неузораној ледини наше књижевности и културе“: врши послове пред каквима често и групе зналаца остају немоћне или застају на пола пута, брине све главне бриге целе српске културе, читаве своје земље (Драгиша Витошевић). И није само један од најугледнијих професора Београдског универзитета (Станислав Винавер) водећи књижевни критичар и историчар (Зоран Гавриловић) уредник престижнога Српског књижевног гласника – најбољег књижевног часописа код нас (Слободан Јовановић) већ и моралист у изворном смислу те речи (Радомир Константиновић) просветитељ и друштвени реформатор, „девиза, програм и критериј читавог једног нараштаја“ (Иво Андрић) пламени беседник усправљенога, мушког става (Коста Кумануди) национални борац и идеолог са широким утицајем (Милан Грол) један од најбољих српских новинара уопште (Милан Ђоковић).
„Стваран вековима, низом предака борбене и убојите природе“ (Јован Цвијић) синтетичар изузетнога дара и визионар (Милан Кашанин) „богодани стилист“ (Александар Белић) проучавалац колосалне радне усредсређености и истрајности (Марко С. Марковић) учитељ енергије (Урош Петровић) кога „грозница за радом“ (аутокарактеристика Скерлићева из 1897. године) до краја живота неће напустити (Богдан Поповић) полемичар и писац са свим врлинама духовнога хероја (Милан Радуловић) „најинтензивније и најдинамичније Ја које је икад прошло кроз нашу књижевност“ (Бранко Лазаревић) – Јован Скерлић, ван сваке сумње, остаје у српској култури, у општем народном животу Срба, појава која, дошав из нерастумачивих дубина времена и историје, одавно и далеко премаша границе своје епохе, остаје „оно што се најбоље могло и смело бити: темељ, оно што стоји и држи и чврсне, и што најзад тамо леже где ће се и даље стојати и држати“ (Исидора Секулић).
Како је Скерлић све то постигао?

УВЕК И СВУДА ОН
Бранко Лазаревић, Исидора Секулић и Владимир Ћоровић, после њих Марко С. Марковић, описали су радни дан Јована Скерлића:
Устајао је у шест сати ујутру.
Пре подне могли сте пратити његова предавања на Универзитету, затим га срести у Главном просветном савету, Одбору Српске књижевне задруге или у Академији наука.
Ако сте члан Друштва за српски језик и књижевност или Удружења слободних мислилаца, никако нисте могли да га мимоиђете.
Однесете ли рукопис у Српски књижевни гласник, њега сте затицали за уредничким столом.
Одмах иза поднева видео се како, на путу према кући, у живом разговору о књижевним, просветним, државним питањима, пролази с пријатељима и студентима преко Теразија и кроз Кнез Михаилову улицу.
Поподне, ако не држи семинарске часове, прегледао је у Народној библиотеци или по архивима стару српску периодику.
Потом је журио у Новинарско удружење, у Фонд сиромашних студената, или на неку конференцију.
Увече, у задимљеној собици уредништва Дневног листа, састанци без њега нису почињали. Од 1912, када је изабран за посланика Самосталне радикалне странке, није било скупштинског заседања на којем није узео живог учешћа.
„Увек и свуда он, вазда исти човек: Јован Скерлић“, записује М. С. Марковић.

МИСИЈА И ДЕЛО Већ ђачке бележнице Скерлићеве, готово све, каже Ћоровић, имале су на првој страници, као мото и као програм, заветну мисао класичних Римљана: Spes in labore.
Исидора наводи писмо што га је својевремено добила из Српског књижевног гласника: „Дођите да радимо… Ваш Јован Скерлић.“
Ни недељу пре смрти, 10. маја 1914, у дан када је први пут осетио фаталне болове од којих ће умрети, заклиње Бранка Лазаревића, у последњем писму њему упућеном: „Пишите!“
Скерлићеву радиност и темперамент Перо Слијепчевић овако објашњава: „L‘élan vital, код многих питање свих питања, код њега је одговор на сва питања.“
Српској култури Скерлић је оставио шест томова књижевних студија, огледа, чланака, приказа, записа; четири монографије, три историје; књигу литерарних фељтона, књигу парламентарних беседа; том, а можда и два, три новинарских текстова, коментара, бележака (најчешће непотписаних).
Ако му је радни дан онако изгледао, када је Јован Скерлић читао, када је писао?

БЕЗ КРАЈЊЕГ ОДГОВОРА Ја не сумњам у сведочанство Бранка Лазаревића, можда најприснијег његовог сарадника, који о Скерлићу каже: „За њега се може рећи да је просто сагорео на раду од рада.“
Само, то значи да је тајна Скерлићевог радног дана питање без крајњег одговора, загонетка која у наш свет долази с невидљиве стране времена.
У списима Скерлићевим нема трага да га је бринула слична брига. Њега је више од свега мучила „густа интелектуална ноћ која нас омотава“. Нас људе. И био је убеђен да се она једино радом може савладати: „Радити, то је живети. Ићи увек, тражити увек, надати се увек, трошити живе силе које хоће да избију.“
Незнано је, само, да ли смрт наступа с нестанком „живих сила“ у човеку.
О Вуку Караџићу Скерлић је написао: „Радник без премца у нашој књижевности.“
Из угла који отварају дужина века и обим дела, биће да тај суд важи за Скерлића још и више.
Симболички, судбина Скерлићева може се представити речима којима је он описао судбину Жан-Марија Гијоа, мислиоца и писца кога је доживљавао као учитеља у библијском значењу речи: „Рад га је убио.“
О стогодишњици Скерлићевога рођења Драгиша Витошевић бележи, асоцирајући баш на те речи, да је Јован Скерлић, „нажалост, све досад, једини Србин који је умро од рада“.
И одмах затим додаје: „Већи подвиг и веће завештање он нам заиста није могао оставити.“

______________________________________________________________________________

Година 1914.
Српски народ је… на просветном пољу, и у најновије доба, произвео људе који се по својим способностима и свом раду могу мерити са крупним, даровитим и вредним људима других народа. Само мања позорница на којој су своју улогу играли, и мањи број гледалаца, нису допустили да њихов рад добије већу ширину, да постигне шири утицај, и да гласније одјекне по свету. Ја те људе знам, као што их и други знају, у лепом броју, обдарене разним врстама духа и дара, и украшене свима врлинама културнога човека.
Између свих тих наших крупних људи, ја не знам ниједнога поред којега, све у свему узевши, Скерлић не би могао стати као потпуно раван. И по особинама моралним, и по особинама умним и по активности, он је био један од ретких људи новога Српства.
Богдан Поповић

______________________________________________________________________________

Година 1964.
Великани су нека врста теста: маме оне који о њима пишу да говоре о себи самима. Уколико је личност о којој пишемо духом снажнија и сложенија, утолико је већи и круг оних које она приморава да, говорећи о њој, пишу о властитим ранама и озледама, интелектуалним и психолошким комплексима које кријемо у себи. Ако би се једино бројем тестолошки осетљивих на његову појаву мерила величина једног писца, Јован Скерлић би несумњиво био највеће име у целокупној српској култури. Нека врста националног теста ако не за све који пишу, а оно бар за критичаре и књижевне историчаре.
Миодраг Поповић

______________________________________________________________________________

Година 2014.
Поступке о каквима је Миодраг Поповић писао, Борислав Пекић назива херостратским. Такви критичари, вели он, „нападају често велика имена само зато што желе да одстругани сјај позлате са нападнутих дела падне и на њих“.
На опорији и директнији начин изразио је, пре Пекића, то исто Пјер Бурдије: „За мале интелектуалце не постоји велики интелектуалац.“
Моћне ли, срећне ли судбине Јована Скерлића!

______________________________________________________________________________

Једно подсећање
Пре четири године, 2010, примајући награду „Јован Скерлић“ за књигу Почеци и врхови: српска књижевност и њена историографија, беседу захвалности потписник ових редова почео је речима:
„Цео век и тридесет три лета по свом рођењу, деведесет шест година после своје смрти, Јован Скерлић – најбољи критичар и историчар у свеукупној српској књижевности – дарује, ево, своје име једној националној књижевној награди.
Да је било мудрости, награду са Скерлићевим именом основала би Српска краљевска академија, чији је био члан, одмах после Првог светског рата. Није било мудрости.
Да је било правде, награду „Јован Скерлић“ за најбоља дела из српске критике и историје књижевности додељивао би факултет, данас Филолошки, на којем је нову националну књижевност Скерлић предавао. Није било правде.
Да је било части, српски Институт за књижевност, основан после Другог светског рата, у чијим издањима је Скерлић најнавођенији аутор, установио би награду и понео његово велико име. Није било части.
По извесноме вишем знамену – што у нашем народу, загледа ли се у прошлост, није ретка појава – мудрост, правда и част изабрали су за ову одсудну улогу завичај Скерлићевих јуначких предака – устаничку Тополу…“
А данас?
У Народној библиотеци Србије обнавља се ове 2014 – после узалуднога покушаја из седамдесетих година прошлог века – предлог да се установи државне Награда „Јован Скерлић“ за књижевну критику и националну књижевну историографију.
______________________________________________________________________________
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *