Почетна / Колумне / Без правде за поражене, без казне за савезнике

Без правде за поражене, без казне за савезнике

Пре 11 година шиптарски терористи убили су двоје и ранили четворо српске деце у Гораждевцу, што је један од безбројних злочина на Косову и Метохију који нису разјашњени и чији починиоци нису ни откривени ни кажњени

Пише Предраг Радоњић

Већ једанаест година прошло је од убиства двоје и рањавања четворо деце у Гораждевцу. Једног у низу злочина почињених над Србима после завршетка рата на Косову и Метохији 1999. године, уласка међународних снага и успостављања протектората Уједињених нација. Најмучнијег, почињеног кукавички, скровито рафалом из шумарка, над децом која су се спарног августовског дана купала на реци.
Од одласка на место злочина 2003. године до свих ових тегобних годишњица, слика иста, речи такође. „Преврнућемо сваки камен на Косову“ или можда „небо и земљу“ да пронађемо и казнимо кривце за овај „гнусни злочин“ понављали су страни представници, шеф УНМИК полиције којем сам име већ заборавио и тадашњи шеф међународне мисије УН-а на Косову Хари Холкери. (Или је небо помињао Француз Кушнер приликом масакрирања четрнаесторо жетелаца четири године раније? Биће да је он, само што је више тада причао о разумљивости потребе Албанаца за осветом.)
[restrictedarea]

РЕЧЕНИЦЕ НАЛИК ЈЕДНА НА ДРУГУ Финцу Харију мисија је започела овим злочином а окончала се масовним мартовским погромом над Србима 2004. године. Да ли је оставио за собом неке мемоаре? Да ли се дружио можда са земљаком и нобеловцем Мартијем Ахтисаријем? Шта му је могао рећи о својим искуствима?
Делегације Владе Републике Србије мање-више редовно долазе на вишем или нижем нивоу, од премијера Зорана Живковића на сахрану до овогодишњих заменика шефа Канцеларије за Косово и Метохију. А некада буде и да не дођу. Или пошаљу нижерангиране чиновнике без адекватне политичке тежине, који не одашиљу поруку да је ово Србији и Србима од велике важности. Као да су се и они „сморили“ више од тог Гораждевца и сличних места архаичних имена као што су Старо Градско, Ливадице, Обилић… А и њима су свима реченице налик једна на другу. Држава Србија ће учинити све што је у њеној моћи и помоћи…
А тадашња девојчица Драгана Србљак, једна од њих четворо рањених уз Ђорђа Угреновића, Марка Богићевића и Богдана Букумирића, којој су као и њеним другарима албански лекари преко прострелних рана у боници у Пећи стављали гипс и која је у последњем тренутку накнадном интервенцијом у Косовској Митровици спасена да не искрвари тог 13. августа, данас је девојка, жена без запослења у Гораждевцу. Гледао сам, повремено и са стране, све четворо како одрастају и постају људи. Чиме се њихов поглед на живот може одредити? Од њих четворо мислим да само Ђорђе још остаје да живи у родном месту. Деца из овог метохијског села од око хиљаду становника надомак Пећи одлазе „за Србију“, претежно што за њих нема посла. Албански екстремисти су очигледно свој циљ постигли. Колико смо ми учинили да се то не догоди?

ПРИБЛИЖАВАЊЕ ВРЕМЕНСКОЈ ПРОГНОЗИ Готово истоветни су и моји и слични текстови, извештаји и прилози са ових годишњица. Могао бих вероватно да пошаљем прилог од прошле године за емитовање на некој од националних телевизија а да то нико и не примети. А и интересовање београдских медија опада. Најаве обележавања овог и сличних датума беже из главних наслова, а прилози са све краћом секундажом се опасно приближавају временској прогнози. Има и изузетака, али говорим сад о општој тенденцији. Годишњица отмице и убиства отетих Бошњака у Штрпцима има, рецимо, знатно запаженије место. И поводом тог догађаја се изјашњава много већи број високих српских званичника и челника невладиног сектора. И треба да је тако, сваки злочин, посебно над цивилима и недужнима, заслужује помен, пажњу и подсећање. Згрожен сам лично и над тиме. Али зашто не и гораждевачка деца и српски жетеоци, или путници „Нишекспреса“? Оптужени за страдање Бошњака се ваљда и процесуирају, не знам да ли су и осуђени. Углавном, њихови ближњи некакву потребу за правдом задовољавају. Није то сатисфакција, али значи много. Питајте ако не верујете родитеље гораждевачке деце. А верује ли више ико да ће се убице са реке Бистрице икада пронаћи? И истраге су затворене, као што је затворен и зид ћутања и конспирације.
И наша новинарска посла све су некако тежа и бесмисленија у овој неправди и безнађу. Потурање микрофона под лица мајки убијених дечака које све невољније говоре за медије или било ког другог и које су већ све небројено пута казале у ветар. И њихове очи све испраније од бола и губитка наде да ће се макар кривци пронаћи. Мучно ми је и некако самом срамотно да помињем и да се сетим ликова родитеља Панте Дакића, Гордане и Милисава, или Сенке Јововић, Иванове мајке. Као и Верице Јанићијевић, мајке малелотног Новице убијеног у Старом Градску, некада великом селу на централном Косову у коме данас у односу на 1999. годину живи упола мање становника, и то претежно оних старијих.
А требало је нешто и да пишем о новом суду за ратне злочине ОВК, трговини органима Срба и „жутој кући“. Али за то, као и амерички тужилац Клинт Вилијамсон, немам доказа нити сведока. Постојеће доказе грешком уништио сам Хашки трибунал за ратне злочине, а десетине сведока напрасно заћутало или су их случајно прегазила кола и извршили самоубиства. „НАТО и УНМИК нам нису дозвољавали приступ важним документима, а Албанија нам није дала да уђемо на њену територију и испитамо гробове“, рече недавно бивша тужитељка овог суда Карла дел Понте. Ја немам ту шта да додам. А и то је мање-више иста прича као гораждевачка.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *