Без лекова, ампула, газа, завоја…

У КБЦ у Грачаници, принудно и „привремено“ измештеној здравственој институцији за лечење, терапије, интервенције, операције, порођаје не постоје ни најосновнија средства и медикаменти

Иако је Марко Ђурић недавно изјавио како просвета и здравство без дилеме остају у саставу институција Републике Србије, ситуација на терену, макар када су у питању здравствене институције на Косову и Метохији, говори супротно. Посебно је то уочљиво на примеру Клиничко-болничког центра „Приштина“ смештеног у Грачаници. У овој принудно и „привремено“ измештеној здравственој институцији, која је формирана од српских лекара протераних из КБЦ у Приштини после рата, смештеној у неусловне просторије у оближњем селу-варошици, лечили су се и оперисали не само Срби већ су здравствене услуге потраживали и Албанци, несигурни у стручност „независне“ косовске медицине. Обављали су се овде и порођаји у условима вишедневних рестрикција струје и без воде па је болница импровизовано снабдевана цистернама. И у таквим условима српска деца су се рађала на Косову и Метохији а наталитет у Грачаници и околним српским селима, у оној средини која се погрешно назива српском „енклавом“ на централном Косову, процентуално је био међу највишима у Србији.
[restrictedarea]

ПРОБЛЕМА ЈЕ БИЛО… Било је током ових 15 послератних година разних криза и проблема у функционисању КБЦ „Приштина“ у Грачаници, али је систем функционисао. Често је деловало да здравствене установе на Косову и Метохији више служе као социјалне службе за упошљавање сваког Србина или Српкиње са завршеном средњом медицинском школом или медицинским факултетом, без обзира да ли постоји потреба за таквим кадром, посебно према нормама дефинисаним на основу броја пацијената који нека здравствена установа покрива. Упитан је био и квалитет образовања и оспособљеност нових кадрова, док су они искуснији и позванији лекари углавном само повремено долазили на недељу или две а онда се враћали својим кућама у Ниш, Крагујевац, Београд и на рад у неким другим институцијама. Али и са таквим режимом рада били су овде неопходни и важни због стручности. Проблема је било и са списковима запослених на којима су се налазили, а изгледа да се и данас налазе, и неки људи што се на Косову и не појављују, а средства су се, изгледа, често и обилато ненаменски трошила. Очигледно је ту било места за озбиљне инспекције и провере. Проблема је било и објективних, претежно са снабдевањем лековима из Србије, што је Приштина на разне начине и у више наврата покушавала да опструише. Да не набрајам даље. Ипак, сви ти проблеми су мање или више превазилажени или делимично решавани, а свакако да би са стручним и некорумпираним руководством посвећеном својем раду они могли да буду у великој мери санирани.

ПОСЛЕДЊА ЦРВЕНА ЛИНИЈА У средини са око петнаестак хиљада Срба обављано је око 600 порођаја годишње, а постојао и известан број оних који су бирали порођај у другим местима. Неко је већ запазио да је то, упркос чињеници да је у питању Косово, неколико пута више него у појединим срединама са истим бројем становника у другим деловима Србије незахваћеним безбедносним и другим проблемима, са којима су се људи у јужној покрајини већ саживели. Углавном, Српкиња се у Грачаници могла определити за порођај по солидним здравственим стандардима и уз финансијске погодности које нуди државно здравство (они са више новца у џепу могли су онда, као и сада, да добију плаћену услугу у некој приватној клиници, као што је америчка у овом месту). Рађено је и око 700 операција годишње, мање компликовани и мање захтевни случајеви − овде где би Срби наводно требало да остану да живе и где образовање и лечење у српским институцијама представља последњу црвену линију пред масовно исељавање, како су то поручили Ђурићу.
Однедавно, ситуација се драстично погоршала. За лечење, терапије, интервенције, операције, порођаје не постоје ни најосновнија средства и медикаменти. За лекове, ампуле, газе, завоје, фластере, игле, шприцеве, инфузије… од неколико десетина до неколико стотина или хиљада динара, пацијенти се у најбољем шаљу у приватне апотеке а мало озбиљнији случајеви и породиље се прослеђују у Косовску Митровицу, па одатле такође даље, јер ни клиничко-болнички центар у овом граду није у много бољем стању. За то имају ли могућности и новца да тако нешто ураде, нико се и не пита.

ОЧИГЛЕДНО, МОЖЕ МУ СЕ Број операција у првом полугодишту ове године опао је тако за две трећине, док је број порођаја четири пута мањи у односу на вишегодишњи просек за овај период. Српска деца се, дакле, четири пута мање рађају у Грачаници ове године него годинама уназад. Она се рађају најчешће у централној Србији и тамо ће им и остати уписано место рођења. Што већ повлачи једну другу, комплексну причу са далекосежним последицама.
Разлоге за овакво стање лекари и запослени, који о томе не смеју јавно да говоре због страха од отказа, као и новинари који су истраживали ову тему, виде у недавном постављању новог директора Игора Величковића, који живи у Београду и не појављује на послу. Овоме младоме 35-годишњем лекару, за кога већина запослених у КБЦ тврди да не зна ни како Центар изгледа, након завршетка факултета то је прво радно место, што је и ствар противна закону. Друго, Величковићеву страну приче не успевамо већ недељама до чујемо. Он је или недоступан, или се не јавља на позиве, или одбија да одговара. Осталим запосленима забрањено је давање изјава без његовог писаног одобрења. Очигледно, може му се.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *