Почетна / Култура / Запис са Зејтинлика – Ђорђе, посвећени

Запис са Зејтинлика – Ђорђе, посвећени

Пише Драган Хамовић

На Зејтинлик, некада пијацу уља и простор ратне болнице, стигосмо у јесен 2007. године, на повратку са Хиландара.
Из једне дуге оностраности у другу, скорију.
Давнашња ледина украј Солуна опкољена је пометњом градског насеља и саобраћајница. Довољно је ипак дочувано тишине иза коване капије, међу чемпресима, око краљевске капеле и костурнице, уздуж белих камених стројева крстача.
И ко не зна за иког свог да тамо борави, свеједно се нађе међу својима. И осећа благу нелагоду – имаће већ због чега. Сви смо криви за све.
Дочекује нас, као госте и као своје, стари Ђорђе Михаиловић. Дед Саво, солунски добровољац из Грбља, од српског поморја, са многих је оближњих попришта, по задатку, посејане ратничке кости купио и овде преносио, да напокон, усред вишегодишњег посла, и сопствене кости прикључи.
Дуг према костима одредиће не само Савов него и живот сина Ђуре, као и његовог сина. Ђорђе нас води и разговара, од година благо повијен и клацкав у одсечном ходу, у радној одећи склопљеној из делова униформе садашње и негдашње наше војске.
Посвећен у дужност, осталу иза оца и очевог оца.
Уводи нас посвећени Ђорђе у крипту, отвара тешка врата под мозаиком Светог Ђорђа, силазимо међу прохладне плоче с урезаним пописом ћирилских имена. Објашњава, говором протканим грчким гласовима и нагласцима, као да ништа не знамо и као да све знамо. Свему томе научен од два мушка нараштаја што их наследује. Ђорђе има кћер.
Није имао избора. Да ли је Ђорђе на избор другог пута и места помишљао, мимо два заветна колена чувара огромне ћутљиве војске остале испред врата отаџбине?
Осети ли се кадгод заточеником, или макар штићеником, он, будни заштитник поверених светлих костију и сенки? Свако је некакав заточеник, али су нам извесна заточења у основи потребна. Иначе бисмо се расули од слободе.
Можда је и боље ако избора нема, кад сваки други избор испада мање достојан. Ђуро је подигао сина баш на овом сеновитом домаћинству. И Ђорђе није имао другог дворишта. Нити има другу очевину – коју нема коме да пренесе.
Годинама, свакодневно, сусреће дедину и очеву хумку наслоњену уз толике друге српске и савезничке белеге – где је ваљда одавно, у замисли, положио и себе. Он, одмалена подељен између својих с горње и с доње стране тла.
Он једини остаје, кад сви оду. Одмењује и потомке који нису ни помислили или могли доћи месту страшног спомињања. Будан, у болесном дремежу живих и непојамном сну мртвих. Последњи, трећи Михаиловић. Чувар и заветни сужањ Зејтинлика.
Изјутра, када никога нема, процеди испод вучјих веђа чисту мушку сузу. У молитви, или уместо молитве. Сви су овде његови. Отеловљени, пројављени у њему, сувоњавом и постојаном. У Ђорђу, посвећеном:

 

Чувар Зејтинлика

/ Драган Хамовић /

Једини будан. Уснулом пуку је
Дуг пут, клацкају на тајним шинама.
С транспортом сенки опрезно рукује;
Храни их уљем, поји тишинама.

Клацка. Он, трећи нараштај, прőчита
Оно што нико не писа, трукова:
Облике чисте, значења очита,
Мрешкање у сну засталих пукова.

Обрве вучје подно те шајкаче
Стегнуте, једва попусте изјутра:
Роса се распе, сита се наплаче
Земља што чува пукове изнутра.

(О земља чува и земља растаче!)

Све погнутији, док се не сједини,
У униформи истој и ледини,
С јединицама, он, будан једини.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *