Уметност учења из новина

Пише Дарко Танасковић

Бежећи од новина, нећемо успети да умакнемо реалности која их производи и коју, повратно, оне производе… Нужно је, стога, натерати се на читање и осведочено рђавих и лажљивих новина, јер оне су одраз стања у једном знатном делу друштвене збиље која нам лако може доћи главе и систематски нам укида будућност

Одавно сам схватио да се на универзитету понајвише може научити из узгредних коментара великих професора, а посебно из оних које често, готово ритуално понављају. Тако је, рецимо, чувени француски византолог Пол Лемерл (1903−1989) неуморно изговарао следећу реченицу, готово методолошку заповест: „На изворе, на изворе!“, што је имало значити да не може бити поузданог историографског закључивања без сталног ослањања на аутентичне, примарне историјске изворе, односно грађу. Исти Лемерл је, наизглед парадоксално, студентима на крају часа препоручивао да, уз неизоставне изворе, никако не занемарују ни оно што се налази на страницама дневне штампе. „Редовно читајте новине!“, одзвањале би његове речи док је узимао шешир и излазио из слушаонице.
ОТКУД НОВИНЕ? Што се извора тиче, све је више него логично и јасно. Али, откуд новине у сазнајном пртљагу једног познатог византолога? И није Лемерл у томе био усамљен. Француски оријенталиста и полихистор Максим Родинсон (1915−2004) посвећивао је читању штампе, у удобној фотељи, с лулом у устима, у свом „стану за рад“ (имао је на истом спрату и други, за живот) у центру Париза, бар исто онолико времена колико и древном етиопском рукопису о Мртвом мору, који је студирао годинама. Његов ученик и сарадник, француски Београђанин Александар Поповић, први је на париској Високој школи друштвених наука увео курс читања и тумачења новина и часописа балканских муслимана, као драгоценог извора за познавање њихове старије, али и новије историје и културе. Ех, шта би ови озбиљни научници рекли да имају посла с нашом садашњом, великим делом „таблоидном“ штампом, спонтано нам се намеће скептична опаска. Рекли би и чинили исто, јер не треба заборавити да су и старе новине, данас похрањене у библиотекама и архивима, некад за своје читаоце биле дневне и да су многе од њих, као скандалозне или неозбиљне, изазивале прекор и негодовање савременика, као што је то случај с онима које нас свако јутро дочекују на киосцима. Треба их само знати читати и из њих учити, ако не увек о ономе о чему пишу и извештавају, а оно свакако о томе како пишу и зашто пишу баш тако како пишу, из чега је могуће стећи вредна сазнања о времену и окружењу у којима нам је запало да живимо, допадало се то нама или не. Нужно је, стога, натерати се на читање и осведочено рђавих и лажљивих новина, јер оне су одраз стања у једном знатном (песимисти би рекли – претежном) делу друштвене збиље која нам лако може доћи главе и систематски нам укида будућност. Дакле, не занемарујмо, узносито и с (квази)интелектуалистичким гађењем, тоне новинског папира које се свакодневно изручују у нашу невеселу, растрзану и вишеструко оптерећену стварност. Бежећи од новина, нећемо успети да умакнемо реалности која их производи и коју, повратно, оне производе.

[restrictedarea]

ДИФЕРЕНЦИЈАЛНА, ПОУЧНА СЛИКА Недавне манифестације поводом стогодишњице Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, а нарочито оне уприличене у Сарајеву и Вишеграду, биле су од пре извесног времена најављиване интензивном медијском припремом, да би извештаји о њима, праћени различитим коментарима и оценама, уз безброј бизарних појединости, и подоста неукуса и зловоље, после 28. јула просто преплавили странице дневних листова и недељника, особито оних београдских и сарајевских. Одиста, читање свег тог разбарушеног материјала изискује немало времена, стрпљења и добрих живаца, па многи ове написе једноставно прескачу или, евентуално, прелете наслове, а прочитају тек понеки текст који им се учини занимљив, а и краћи. Сасвим схватљиво поступање, уосталом, поготово с обзиром на хроничну несташицу времена с којом се савремени човек свакодневно суочава. Ипак, вредело би уложити мало додатног труда, па компаративно/контрастивно ишчитати бар половину онога што је о обележавању стогодишњице фаталног Принциповог пуцња на Миљацки објављено само у сарајевској и београдској штампи. Диференцијална слика која се тако уобличава веома је индикативна и поучна и то не само у погледу очекивано различитих и опречних вредносних судова већ и неких посебних димензија и нагласака који би могли наговестити и одређене конвергентне тенденције у рационализовању симболички изузетно набијеног догађаја који се узима као непосредан повод, као варница која је укресала неминовно надолазећи пожар Великог рата, како се Први светски рат у новије време све чешће назива. Може се, наиме, запазити да сарајевски медији наглашено велику пажњу и простор посвећују начину на који се у српској јавности пришло видовданским окупљањима, с изразитом склоношћу да се у појединим поступцима, потезима и изјавама истакнутих политичких и културних делатника препозна политичка позадина, односно смерови којима се крећу политички токови у Србији. Тако је, рецимо у „Данима“ петнаест(!) страница посвећено разним аспектима српске политике, укључујући разговор на четири стране с лидером Нове странке Зораном Живковићем. „Слободна Босна“ се потпуно или делимично српским темама бави на седамнаест страна, при чему се екстензивно, на пет страница, доносе изводи из књиге Предрага Јеремића „Сачекуша 2“. С друге стране, српски штампани медији испољавају неупоредиво мање занимања за начин на који је 28. јули обележен у Сарајеву, што потврђује запажање које је пре извесног времена у једном коментару изнео Ненад Кецмановић да у сарајевским политичким и интелектуалним круговима, упркос израженом идеолошком и вредносном антагонизму према Београду, истовремено постоји и велика заинтересованост, готово опсесивна оптерећеност личностима и догађањима на српској друштвеној и политичкој сцени. У многим извештајима о идејном, концепцијском и режијском неподударању начина на који је сећање на исти историјски догађај организовано на српској и „федерацијској“ (бошњачкој) страни приметна је већ стереотипна склоност да се српска иконографија и симболика прикажу као ретроградне, националистичке и примитивне, а „федерацијске“ као универзално отворене, дијалошке и „еуропске“ (бечки филхармоничари насупрот гусларима) уз препотентну нелагодност због одушевљеног масовног одзива публике окупљене код Латинске ћуприје, некад Принциповог моста, на „Верујем у љубав“ Шабана Шаулића. Ипак, пажљивијем читаоцу сарајевских новина и недељника неће промаћи и критички тонови, који у случају представе „Хотел Европа“ донедавно недодирљивог „пријатеља Босне“ Бернара Анрија Левија иду до ироничне персифлаже (у „Данима“). „Највећем манекену међу филозофима“ замера се употреба неправде нанете једном народу у функцији што бољег „позиционирања на европској интелектуалној сцени и сакупљања хуманистичких поена“, а његовом позоришном комаду огољени памфлетизам.

ТРИ ЕНИГМАТИЧНА СЛОЈА Почетак кампање потписивања петиције „Милион потписа за улазак БиХ у ЕУ“, коју је Леви овом приликом лансирао, оцењује се као патетичан и бесмислен, јер „ни десет милиона потписа, а не само један, нашу државу у оваквом стању неће учинити чланом велике европске породице европских земаља“… Уопште, код мисаоно независнијих и друштвено одговорнијих коментатора у сарајевској средини све је приметније неприхватање овешталих црно-белих флоскула о улогама и судбинама народа на бившем југословенском простору, као и иритираност безидејним пропагандним манипулисањем мантром о узвишености бошњачке патње која би сама по себи требало да на међународном плану донесе незаслужене политичке плодове, док у дебелом хладу тог естрадног мезарја тече савремени наставак старе историје политикантског и користољубивог бешчашћа, увредљивог пре свега за невине жртве последњег грађанског и међунационалног рата. Упркос горчини и цинизму који никога не штеде, то је свакако охрабрујући помак и морао би радовати све оне грађане Босне и Херцеговине којима је до проналажења оптималне формуле мирног саживота у сложеним околностима тешке, продужене и потхрањиване постконфликтне психозе и општег, а првенствено привредног посртања. Да, из новина се и то може прочитати. И не само то…
Поводом стогодишњице Првог светског рата, у Сарајеву је организована и међународна конференција „Етика и међународни послови: криза 1914. и шта нам значи данас“, с идејом сличном оној о лекцијама Првог светског рата, размотреним на недавном скупу Центра за међународне односе и одрживи развој у Београду. Иако је с ње и о њој у медијима извештавано, сарајевска конференција није добила одговарајући одјек у јавности. На њеним маргинама, међутим, двоје угледних учесника, британска историчарка и ауторка контроверзне књиге „Рат који је окончао мир“, Маргарет Макмилан и председник Карнегијевог савета за етику у међународним односима Џон Розентал, дали су интервјуе за исти број „Дана“. Ти интервјуи су све само не конвенционални и заслужују да буду озбиљно и укрштено анализирани. Значајнији су, поготово перспективно, од десетина новинских страница посвећених обележавању стогодишњице Сарајевског атентата и избијања Првог светског рата. Премда је реч о научницима, а не политичарима, при њиховом читању и тумачењу упутно је применити метод који Борислав Пекић препоручује у једном свом „Писму из Лондона“: „Као и политичарева мисао, сваки интервју с њим има три енигматична слоја. У једном се нешто каже, а да се обавезно то и не мисли; у другом се нешто мисли, али се најчешће не каже; тек у трећем једно и друго, казано и мишљено, евентуално нешто значи“. Трећи слој у овим двама разговорима потврђује исправност Лемерлове препоруке да историчари обавезно треба да читају новине, Родинсоновог уверења да дневна штампа није наодмет ни ономе ко би да разуме староетиопски спис о Мртвом мору, као и Поповићевог ревносног урањања у штампу балканских муслимана. Све ради тог трећег слоја који није својствен само интервјуима… Но, о томе другом приликом.

[/restrictedarea]